Piše: Tomislav Marković
Halabuka koja se ove i prošle godine podigla oko NIN-ove nagrade još jednom je pokazala da sloboda stvaralaštva nije nešto što se podrazumeva te da postoje neke nezgodne teme kojima pisci ne bi trebalo da se bave. Pridruživši se bojkotu NIN-ove nagrade, slikar Miloš Šobajić je izneo svoju verziju metoda kojim se rukovodi žiri: “Roman, da bi bio razmatran, mora da se bavi problemima u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji devedesetih te da se neizostavno osvrne na srpski veliki zločin i genocid – što je apsolutno šokantno i neprihvatljivo.”
Šobajiću je, zapravo, skandalozno što uopšte postoji neki prostor u društvu u kojem knjige sa pomenutim temema ne bivaju automatski diskvalifikovane kao antisrpske i gurnute na marginu, gde im je i mesto. Ko god se usudi da piše o srpskim zločinima ili da kritikuje srpski nacionalizam i mitomaniju, biva prikucan na stub srama i obeležen kao autošovinista, pristalica autokolonijalne kulture i negator srpske tradicije. Za arhidemona ove neprijateljske spisateljske grupacije odavno je proglašen Radomir Konstantinović, autošovinista nad autošovinistima, otelotvoreni duh samoporicanja i zakleti neprijatelj srpske tradicije.
Prešutkivanje i marginalizacija nepodobnih
Što je taj isti Konstantinović srpsku tradiciju obogatio grandioznim opusom, romanima, radio-dramama, filozofskim tekstovima, stotinama eseja, osmotomnom studijom o 113 srpskih pesnika Biće i jezik, kojom bi se ponosile i mnogo veće kulture, to samozvane čuvare srpske pismenosti uopšte ne zanima. Ko se usprotivi velikosrpskom nacionalizmu, ko stane na stranu žrtava, ko razornom kritikom demontira temelje nacionalizma, sve i da je Džejms Džojs, Samjuel Beket i Jozef Kafka u jednom čoveku – džaba, ništa mu ne bi pomoglo.
Dela koja govore o nepodobnim temama književna kritika redovno prećutkuje i gura na marginu. Dovoljno je pomenuti zbirku pesama Jadi sprske duše Miodraga Stanisavljevića iz 1995. godine, u kojoj su tematizovani logor Omarska, opsada Sarajeva, rat u Hrvatskoj, i to na svež, inovativan, jezički briljanatan način. O toj knjizi niko od silesije vodećih srpskih kritičara nije napisao tekst, okružena je zaverom ćutanja, koja traje više od četvrt veka, a čitavo Stanisavljevićevo delo gurnuto je pod tepih upravo zato što je pisao ubitačno o zlu doba Slobodana Miloševića, kako u poeziji, tako i u kolumnama za list Republika, koje su kasnije sabrane i objavljene u knjizi Totalna dramaturgija.
Prema stanovištu onih koji stoje na takozvanom srpskom stanovištu, gledajući čitav svet preko snajperskog nišana, Stanisavljević je počinio zločin jer je prekinuo omertu o zločinačkom pohodu srpskog režima, jer je digao glas protiv ubica i njihovih intelektualnih skutonoša. I zato su ga proglasili neverovatno nepotrebnim, pretvarajući se da njegove knjige nikada nisu napisane. Nema tako velikog i značajnog književnog opusa koji naši vrli čuvari nacionalnih svetinja ne bi mogli da prećute i da negiraju njegovo postojanje.
Etnički čista umjetnost
Kad neko piše o srpskim zločinima, svejedno da li je reč o prozi, poeziji ili nekom drugom žanru, odmah skoče silni univerzitetski profesori, književni stručnjaci, kritičari i pisci da takvo delo stigmatizuju, to je prosto zabranjena tema. Najčešće ga proglase pamfletom, odbijajući da priznaju da je to uopšte književnost. Jer, njih, navodno, zanima samo čista umetnost, drže samo do estetskih vrednosti i sa gađenjem gledaju na bilo kakve ideološke uplive u literaturu.
Doduše, kad nagrađuju, veličaju i kanonizuju dela pisaca koji su im po volji, pokazuje se da tu estetika nije baš u prvom planu, već da su na ceni neke druge vrednosti, čisto ideološke, samo na liniji ideologije koja im je bliska. Spolja larpurlartizam-gladac, a iznutra lažpurlažizam-jadac. Recimo, prilikom dodele NIN-ove nagrade Milovanu Danojliću za roman Oslobodioci i izdajnici, žiri je saopštio: “Danojlićev roman podstiče na trezveno razmišljanje o srpskoj sudbini u 20. veku.” Jedan od članova žirija je dometnuo da je Danojlić “lingvista naše tragedije“.
Pod trezvenim razmišljanjem žiri podrazumeva to da su Srbi najveće žrtve ratova devedesetih, da nikakvog genocida u Srebrenici nije bilo, tragedija je rezervisana samo za srpski narod, a pisca čini podobnim dobrovoljno slepilo za tragediju u Omarskoj, Keratermu, Sarajevu, Vukovaru, na Kosovu… Danojliću verovatno pomaže i to što je onomad, u vreme buđenja naroda, pozdravio vožda Miloševića pismom, časteći ga divljenjem i neumerenim superlativima. To se valjda zove trezveno razmišljanje, bar kad je reč o ličnim probicima.
Poetika nož-žica-liričica
Sličnih primera je bezbroj. U obrazloženju za Nagradu “Desanka Maksimović”, koja je dodeljena Rajku Petrovu Nogu, žiri je napisao da su “Nogovi pagansko-slovenski i hrišćansko-pravoslavni svetovi viđeni u nacionalnoj auri”. Normalno, sve što je nacionalno treba da bude automatski nagrađeno, pa čak i aura. Kad je isti pesnik 2004. godine dobio nagradu “Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivu poeziju, na dodeli u Marićevića jaruzi govorio je o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću kao o velikim herojima kojima je narod jatak, o junacima koje je “narod prepoznao i svojijem krilom zakrilio“.
Književni kritičar, poeta i obnašatelj brojnih funkcija Dragan Hamović napisao je kako je Nogo to rekao “iz glave cijela naroda“ i nastavio: “Pomislio sam, da tada nije rekao, to šta je rekao, kako je rekao, ne bih, niti bi iko imao razloga da mu išta poveruje od dotadašnjeg pesničkog i javnog iskaza.” Jasno je koje su to književne vrednosti zbog kojih se pesnici poput Noga slave: etnički čista poezija, genocidne metafore, logorske rime, opkoračenja granatom, dijalog sa tradicijom pokolja, pesničke slike od krvi i od tla, poetika nož-žica-liričica.
Kada ugledni kritičari, doktori nauka književnih, profesori koji godinama predaju studentima književnost na fakultetima, stručno obrazlažu zašto su književna dela nekih autora vredna, zašto ih treba čitati i uvrstiti u kanon, tu najmanje ima reči o estetskim kategorijama, a sve vrvi od bizarnih pojmova koji ukazuju na ideološku podobnost autora. Na primer, kritičari smatraju da su neka dela vredna jer sadrže “arhetipske slojeve srpskog nacionalnog bića”, “ideju nebeskog naroda”, “duh nacionalne kulture” ili “srpsko saborno samosaznanje”. Pisca čini velikim to što je “poverenik kosovske misli”, koji piše o “biblijsko-kosovskom arhetipu zavađene braće”, zalažući se u stihovima ili u prozi za “pravo sopstvenog naroda na opstanak” te mu zato sledi “direktno upisivanje u nacionalni sluh i kolektivnu memoriju”.
Prava književnost je ona u kojoj se čuje “iskren vapaj pojedinca nad kolektivnim udesom srpskog naroda” i “nasledni tonovi kosovskog bola”, u kojem se vide “patinizovani delovi našeg kolektivnog bića” – i to bez mikroskopa, ona koja izražava “kolektivno ja srpskog naroda i njegove kulture”. Ipak, kritičari su svesni da su najbolja ambivalentna dela u kojima daroviti pisac obznanjuje “ugroženost opstanka i neizvesnost spasenja naroda kojem bez ostatka pripadamo”. Ništa od navedenog nisam izmislio, pošteno govoreći, nisam ja tako pametan da smislim ovakva čuda i pokore, sve su to citati iz kritika i eseja naših najuglednijih arbitara književnog ukusa.
Očigledno je da tu nema ni reči o književnim kvalitetima, već se pisci veličaju isključivo zbog političke podobnosti, pa tako književnost postaje instrument ideologije i sluškinja nacionalizma. Kao što lepo reče univerzitetski profesor, pisac i kritičar Slobodan Vladušić: “Srpska književnost je komponenta kulturnog identiteta, kao što je kulturni identitet komponenta nacionalnog identiteta.” Eto na šta je spala književnost, na komponentu nečeg mnogo većeg i važnijeg od tričavih stihova i nekakvih pripovesti. Nešto kao suncokretova sačma ili merkantilna raž u stočnoj hrani.
A ko ne može od svog dela da napravi komponentu, ko nije raspoložen da se ukomponuje u poredak ovog sveta, pa makar oličen i u tako “uzvišenom“ pojmu kao što je nacionalni identitet, taj je otpadnik, izrod, autošovinista i zaslužio je da bude ostrakizovan ili da mu se ime ne pominje. Uzalud Predrag Čudić upozorava da je književnost “bekstvo od provincije i provincijalnog”, da je “poezija ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”, odmah se vidi da to piše čovek koji nije spreman da se ukomponuje u večnu nacionalnu harmoniju.
Emigranti iz Besmrtnosti u vrijeme
Svašta su pisci sebi utvarali, a sve je, zapravo, tako jednostavno. Evo, recimo, Marina Cvetajeva. Njoj se priviđalo da su “u ovom najhrišćanskijem od svih svetova pesnici – Jevreji“, da je svaki pesnik emigrant čak i u Rusiji, “emigrant Carstva nebeskog“, “emigrant iz Besmrtnosti u vreme“; da drugih puteva sem umetnosti nema, jer je “svaki život u prostoru – i najprostornijem! – i u vremenu – najslobodnijem! – sputan“. I još: da je umetnost “moj život onakav kakvim ga ja želim, ne van zakona, već podređen višim zakonima, život na zemlji onakav kao što vernici zamišljaju život na nebu“; da je zadatak umetnosti “porobiti vidljivo da služi nevidljivom“, da “biti savremenik znači stvarati svoje vreme, a ne odražavati ga“. Sve su to bile tlapnje jedne zanesene poetese, mistifikacije, himere, pesničke snohvatice, prosto rečeno – izmišljotine.
Nema ti tu, pesnikinjo, šta da se kurobecaš, tvoje je da budeš komponenta nacionalnog identiteta, a ne da sanjariš o kojekakvim čudima koja niko od naših nacionalnih književnih radnika nikad u životu nije video, što je dovoljan dokaz da ne postoje. Da zlato Rajne zaista postoji, valjda bi ga oni prvi našli i od njega napravili oreol za sveti nacionalni identitet.
Atmosfera ostrakizma, zastrašivanja i linča
Kada se neko usudi da prozbori koju reč o tome da su nacionalistički pisci ustoličeni u književne veličine iz čisto ideoloških razloga, kao što je to radila grupa kritičara i pisaca okupljena oko “Kulturno-propagandnog kompleta Beton“, to odmah biva dočekano na nož. “Politički komesari u SSSR-u“, “nacionalni nihilisti“, “Crveni Kmeri u srpskoj književnosti i kulturi“, “književni boljševici i direktni potomci kineske ‘četvoročlane bande’“, ljudi koji gaje “odbojnost i prema samim rečima Srbin i srpsko“, “budžak za betoniranje vrednosti u savremenoj srpskoj književnosti“, “multikulturalne ništarije“, “mašine za prljanje“ – to su samo neke etikete prišivane kritičarima neupitnih nacionalnih veličina iz srpskog Panteona.
Strogo je zabranjeno kritikovati Dobricu Ćosića, Matiju Bećkovića, Rajka Petrova Noga, Milovana Danojlića, Danka Popovića i ostale nacionaliste i populiste. Na ceni je samo kultura zločina, ponavljanje mitova o ugroženosti srpstva, o srpskim žrtvama, o tome kako Srbe svi mrze, o zaveri protiv srpskog naroda. U atmosferi ostrakizma, zastrašivanja i linča ne može da bude govora o slobodi umetničkog izražavanja. Stanje je takvo da su čak i mnoge teme maltene zabranjene ili bar proglašene nepodobnim i antisrpskim, što razara slobodu mišljenja i stvaranja. U takvim nasilničkim okolnostima postaje nemoguć bilo kakav ozbiljan razgovor o književnosti, umetnosti i kulturi, a svaka sofisticiranija kritička misao je osuđena na propast.
Doktrina nacionalističkog realizma
Kao što sličnim povodom reče istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević: “Sada ste u situaciji ili da podržavate sve radove koji se bave ratovima devedesetih ili da smatrate da ne treba da postoji nijedan rad i da niko ne treba da se time bavi. U takvoj situaciji zaista ne može da se misli. Nema mišljenja u takvim situacijama.”
Zahvaljujući vrlim čuvarima nacionalističkog poretka i zločinačkog nasleđa, kod nas je stanje u pogledu slobode umetnosti kao u vreme druga Andreja Ždanova u SSSR-u. Uz par razlika: umesto normativnog socijalističkog realizma, imamo čitav niz preporučenih i dozvoljenih poetika: nacionalistički realizam, nacionalistička fantastika, nacionalistički čik-lit, nacionalistička epska fantastika, nacionalistička pevanija u vezanom i slobodnom stihu… Takođe, napredak se vidi i u tome što nepodobni pisci ne završavaju u Gulagu, već samo bivaju provučeni kroz medijskog “toplog zeca“.
Ko zna, možda jednog lepog dana, za koju deceniju ili vek, kad malo popusti čvrsti stisak nacionalističkih ideologa, stignemo i do rasprava o angažmanu i tendenciji u književnosti koje su Miroslav Krleža i Marko Ristić vodili pre osamdesetak godina sa pravovernim partijcima. Ko zna, možda nekad doguramo i do shvatanja Herberta Markuzea, po kojima se afirmacijom unutrašnjeg sveta subjektivnosti čovek povlači iz građanskog sveta i ulazi u drugu dimenziju postojanja te kako upravo taj beg od stvarnosti postaje moćna sila koja čoveka dovodi do obezvređivanja društvenih vrednosti koje vladaju u njegovom dobu.
Ciljevi vanknjiževnih autoriteta
Ko zna, možda stignemo i do saznanja da je ideologija tek sporedni element književnog dela, a da služenje raznim utilitarnim ciljevima samo sakati literaturu. Možda jednom ponovo stignemo i do autonomije književnosti, shvaćene onako kao što piše Mirnes Sokolović: “Vjerovati u autonomiju književnosti ne znači shvatati književno djelo isključivo kao čudo jezika, neko lirsko pletenje lišeno društvenih implikacija, nego znači zalagati se da književnost bude nezavisna od građanskog utilitarizma, stilskog didaktizma ili etičke propagande, kao ciljeva vanknjiževnih autoriteta.”
Za sada smo svetlosnim godinama daleko od toga. Na književnom Kosovom polju vodi se odsudna bitka za nacionalni identitet, za krst časni i sveto srpstvo, za interpretaciju nedavne prošlosti, za ideju nebeskog naroda, srpsko saborno samosaznanje, arhetipske slojeve srpskog nacionalnog bića i srodne “zvučne banalnosti”. Dok topovi gruvaju, Muze ćute, a one koji Muzama služe, ako takvih inokosnika uopšte ima – od gustog barutnog dima niko ne primećuje.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR