Vojni poraz velike Srbije nije i njen duhovni

Piše: Boris Varga

NATO je 1999. godine slomio velikosrpsku ratnu mašineriju i otvorio put za svrgavanje Slobodana Miloševića. Ovu tezu teško je čuti u većini srpskih medija, a u javnim raspravama zbog takvih stavova pojedinci u Srbiji mogu imati velike neprijatnosti.

Zahvaljujući tabuu, kolektivno sećanje na bombardovanje pretvoreno je na jednu jedinu sliku, u kojoj je skoro bez dobrog povoda, izvršena “agresija“ na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju i Srbiju, što je izazvalo stradanja i brojne traume celokupnog stanovništva.

Ne postoji nikakvo uzročno povezivanje NATO intervencije sa dekadom kontinuirane vojne agresije Srbije na susedne republike i pokrajine, a svaki pokušaj suočavanja sa odgovornošću završava se sa “oni su nas proterali”, “oni su nas bombardovali” – “oni su nas okupirali”. Tako masa građana današnje Republike Srbije najčešće nesvesno participira u stalnoj revitalizaciji ideje “velike Srbije”, za koju je nađen mekši, čak i veoma prijemčiv eufemizam – “srpski svet”.

Ujedinjeni protiv NATO-a

NATO bombardovanje bilo je neminovno, a u slučaju Bosne i Hercegovine i Srbije – zakasnelo. Intervencija Zapada trebala se desiti još za vreme brutalne opsade Vukovara, koji je bio uvod u opsadu Sarajeva i trogodišnji planski genocid nad Bošnjacima, kao i aparthejdni finiš proterivanja Albanaca sa Kosova.

NATO bombardovanje ujedinilo je u Srbiji levičare i desničare protiv onoga što se često naziva zapadnim imperijalizmom. I Rusija je tu u odličnoj poziciji: može da podržava litije u Crnoj Gori i Srbiji, a može i levičare, koji sa velikim srcem gledaju prema kremljovskim kazaljkama, znajući da kod birača neće izvojevati pobedu regularnim demokratskim putem. Tito na zidu, Staljin u srcu.

Ako ste za Evropsku uniju, onda ste i za NATO, jer su tamo većinom članice Alijanse. Posle ovakvog raspoloženja prema Zapadu, neka niko ne priča o primerima vojne neutralnosti Austrije, Švedske i Irske što su potpuno druga iskustva od postkomunističkih. I kako onda dalje? Na koju stranu?

To su dileme koje muče srpsko društvo, jer je ono politički, od strane vlasti i opozicije, duboko zaljubljeno u svoj nacionalizam. Posebno u uslovima kada je sasvim neizvesno kako će se posledice pandemije odraziti u geopolitičkoj ravni.

Kratkoročno i srednjeročno gledano u militarnom smislu, NATO može da bude zadovoljan. Ratna mašinerija velike Srbije je pre dve decenije sofisticiranom intervencijom razbijena, a njen vrhovni komandant balkanski kasapin smenjen. Srpska vojska je reformisana do te mere da, za sada, ne može predstavljati pretnju po region. Bivši neprijatelji, sada su partneri ili članice NATO-a… A, da li su?

Odgovor litijama

Dugoročno gledano, vojni poraz velike Srbije nije i njen duhovni. Ono što je Donald Tramp u vatri govorio o trećem svetskom ratu zbog Crne Gore imalo je smisla, ali na drugom planu.

Nova vlast u Podgorici ne mora čak ni da izlazi iz Severnoatlantske alijanse, ako ih Rusi savetuju – oni će tu i ostati. I nisu uopšte smešne vesti o crnogorskom majoru koji je navodno na pripremi za vežbe Alijanse u Poljskoj uhvaćen kako starinski na USB snima informacije koje su saveznici procenili da kompromituju podatke o rasporedu jedinica NATO na istoku i vratili ga natrag kući, čime je ozbiljno dovena u pitanje pouzdanost i kredibilnost jedne nove članice. U Atlantskom savezu Crne Gore tvrde da Rusi u crnogorskom sektoru bezbednosti već uveliko piju kafu.

Nakon neuspelog referenduma u Makedoniji, pitanje je da li će članstvo u NATO sačuvati jedinstvo te zemlje, ako se produži blokada evrointegracija. Rusija ozbiljno preti prstom i Bosni i Hercegovini, uvek kada krene priča o približavanju Alijansi.

A u Crnoj Gori se odigrava ono što su evropski partneri sumnjali u vezi Srbije, da će kada uđe u EU postati – ruski trojanski konj. “Revolucija litijama”, obnova srpskog sveta i sna nije udarac samo za evrointegracije regiona, već i ozbiljan razlog za brigu između evroatlantskih saveznika.

I nije to samo odgovor projekta “velike Srbije”, kojim se upravlja iz Beograda i koji je vitalniji nego ikad, već je to i upozorenje kako bi mogli da odreaguju i drugi potencijalni kandidati u NATO – Ukrajina i Gruzija – kojima je “vrhovni patrijarh” u Kremlju.

Tekst je preuzet sa portala Al Jazeera Balkans koji možete pronaći OVDJE.