Justinovac na I.

Piše: Ivan Čolović

Vladika bački Irinej (Bulović) uvredio se i naljutio što ga novinarka Danasa Jelena Tasić, u jednom članku povodom smrti episkopa Atanasija (Jevtića), nije uvrstila među „justinovce“.

Tako se nazivaju „duhovna čeda“ pravoslavnog teologa i arhimandrita Justina (Popovića), koga je SPC 2010. proglasila za sveca sa imenom sveti Justin ćelijski, jer je najveći deo života proveo u ženskom manastiru Ćelije u okolini Valjeva. Novinarka je broj njegove duhovne dece svela na tri, na tri „autentična justinovca“: Amfilohije (Radović), Artemije (Radosavljević) i Atanasije (Jevtić), nazvavši ih „vanserijskim trojcem na A“.

Budući da su pre Atanasija umrla i druga dva člana ovog trojca, Jelena Tasić je napisala da se „njegovim odlaskom u Srpskoj crkvi završila epoha autentičnih ’justinovaca’“, pa je u skladu s tim njen članak dobio naslov „Odlazak poslednjeg justinovca“. (Danas, 6-7. mart 2021)

E pa neće biti, ljutito je uzvratio Irinej u članku „Saga o ’justinovcima’“ (Danas, 26. mart 2021). Nije on nikakav justinovac, taj termin je neprihvatljiv, ali duhovno čedo svetog Justina nesumnjivo jeste. Njega je, kaže, sam Justin ubrajao u svoja „hristočežnjiva čeda“. „Piscu ovih redaka“, poručio je čitaocima Danasa uvređeni vladika bački, „svojstvo Justinovog duhovnog čeda i učenika ne može oduzeti čak ni Jelena Tasić, a ’justinovci’ su prosto-naprosto ideološki konstrukt i znak da neki ljudi sude o drugima po sebi“.

Vidi se da on ovu novinarku smatra izuzetno moćnom i uticajnom, pa zato naglašava da ga čak ni ona ne može odvojiti od Justina, i da veruje da je izvor njene moći neki tajanstveni, skriveni centar odlučivanja. Jeleni Tasić, kaže Irinej, dato je da piše o crkvenim pitanjima, ali, „čijom odlukom i na osnovu kakvog teološkog ili naučnog autoriteta, ostaje nejasno“.

Ne baš sasvim nejasno. Od vladike bačkog saznajemo i to da je njegovo duhovno poreklo od oca Justina i ranije bilo osporavano, da priču o samo tri čeda ovog duhovnika nije izmislila Jelena Tasić. „Već u vreme pojave Danasa, a pre nego što je ona postala izveštač i komentator o zbivanjima u SPC“ – seća se Irinej, pokazujući da je veran i pažljiv čitalac ovog lista – „jedan kružok u Crkvi je već bio lansirao krilaticu o ’tri Alfa’ ili ’trojcu na A’“.

Međutim, nastavlja on, „posle izvesnog vremena, iz raznih razloga je ražalovani ’justinovac na I’, što će reći pisac ovog teksta, prećutno pomilovan i manje-više rehabilitovan, pa se broj justinovaca opet popeo na četvoricu. On je bio u opticaju sve dok se Jelena Tasić nije dosetila da ponovo lansira skoro već zaboravljenu floskulu o ‘trojcu na A’“.

Dakle, izgleda da vladika bački nije sasvim siguran da je sve ovo jedna prošla i zaboravljena afera, a ni čitaoci ovog njegovog članka nisu sigurni da on zaista želi da se ova afera smatra okončanom. Pre ćemo pomisliti, čitajući njegove reči pune neskrivenog jada i ogorčenja, da nad likom i delom ovog vladike i dalje stoji senka nekih starih i do kraja neraščišćenih računa, uključujući tu i račun koji se tiče broja Justinovih učenika.

Jer od njega samog saznajemo da je pod uticajem „jednog kružoka u Crkvi“ zbog nečega bio osuđen, a zatim pomilovan, ali samo prećutno, da je rehabilitovan, ali manje-više i da je nesrećna floskula o „trojcu na A“ zaboravljena, ali ne sasvim nego skoro već. Zar nam Irinej ovim žalobnim rečima ne sugeriše da je u stvari i dalje pod pritiskom, da je i dalje na duhovnim mukama, da bi opet neki moćnici u Crkvi mogli da ospore da mu je „pustinjak ćelijski“ duhovni otac?

Možda tajanstveni crkveni kružok koji je nekad radio protiv njega ponovo to radi, ili se u međuvremenu pojavio neki novi kružok, i on nenaklonjen vladici bačkom? U svakom slučaju, ovaj Irinejev članak ima čime da privuče pažnju i zagolica maštu i sveštenstva SPC i mirjana. Neću se začuditi ako se uskoro bude pojavio roman o ovoj intrigantnoj temi. Možda pod naslovom „Podrumi Patrijaršije“?

Ipak, od toga koliko otac Justin ima prvih učenika i ko odlučuje da li je među njima i vladika Irinej, još interesantnije je pitanje šta uopšte znači biti justinovac, to jest Justinov učenik i duhovni sin. Koje učenje je svojim najbližim sledbenicima preneo ovaj bogoslov i novi svetac SPC? Vidimo da za Irineja to učenje ima najveću vrednost, jer ga boli i ljuti kad mu neko osporava ulogu jednog od prvih koji su ga primili, koje je sam Justin tim učenjem zadojio.

O njegovoj sadržini on nije mogao u kratkom članku da kaže više od nekoliko reči, to jest da Justin „uči bogočovečanskoj sabornosti i pripadanju bogočovečanskoj celini i punoći, jedinstvu u jednom Gospodu, jednom krštenju, jednoj veri ’jedanput predatoj svetima’ (Jud: 3)“.

Međutim, onima koje je vladika bački, ovim svojim bolno-ljutitim člankom, podstakao da nešto više saznaju o Justinovom učenju ipak neće biti teško – kao što nije bilo ni meni – da dođu do njegove knjige Pravoslavna crkva i ekumenizam1 (dostupna je i na internetu), koja slovi kao jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije njegovo delo. Nije potrebno da budete bogoslovski obrazovani, pa da shvatite da glavnu tezu ove knjige predstavlja stav da postoji nepomirljiva suprotnost između pravoslavnog hrišćanstva i evropskog humanizma. Ova suprotnost je u suštini suprotnost između Boga i Đavola.

„Nema sumnje“, propoveda Justin, „sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po čoveku, i filosofije po Bogočoveku. U prvima je glavni gnoseološki stvaralački činilac – đavo, u drugoj – Bogočovek Hristos“ (Pravoslavna crkva i ekumenizam, 47). Dakle, kad su nauka, kultura i društvo zasnovani na humanizmu, Đavo se raduje, jer to svedoči o njegovom lukavstvu, o tome da ih je demon naveo da se tako utemelje, da, umesto u Boga, veruju u čoveka kao meru svih stvari.2

Đavolska priroda humanizma, uči otac Justin, vidi se i u tome što je on poricanje apsolutnog, što je za humanizam sve relativno, a vrhunac tog demonskog relativizovanja je teorija koju je smislio Ajnštajn. „Ajnštajnova teorija relativiteta“, objasnio je on svojim duhovnim čedima, „je završna, zbirna rezultanta humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka“ (Isto, 47).

Nije on ostao dužan ni starom neprijatelju bogoslovske misli, Darvinu i njegovom evolucionizmu. S posebnom žestinom razotkrio je i osudio njegovu ulogu u širenju pogubne vere u čoveka i moć razuma, što je moralo da zadivi njegove zblanute učenike: „Smežuran, zakržljao, oveštastven (pretpostavljam da to znači: sveden na stvar, reifikovan), degenerisan, humanistički čovek je potpuno u pravu što je ustima svojih mudraca objavio da je postao od majmuna. Izjednačen sa životinjama po poreklu, zašto da ne izjednači sebe sa njima i u moralu.

Pripadajući životinjama, zverovima po suštini svoga bića, on im pripada i po moralu“. Kratko rečeno, humanizmom zaslepljen evropski čovek je neviđena budala, odnosno glupak. „Glup je evropski čovek, katastrofalno glup“ – šiba po njemu gnevni Justin – „kad može, ne verujući u Boga i besmrtnost duše, verovati u progres, u smisao života i raditi na tome“. (Isto, 43)

A neoprostivo je glupo i sve zapadno hrišćanstvo, jer je dozvolilo da ga đavo uzme pod svoje, pa je „čoveka proglasilo nepogrešivim i Bogočovečansku religiju pretvorilo u humanistiku“. Sve je to jeres, „jeres do jeresi“, odnosno „svejeres“. Zašto kažete „svejeres“? Zato, objasnio je svojim učenicima Justin, što su i ranije jeretici nasrtali na Hrista i negirali pojedine njegove osobine, a ove nove evropske jeresi ne ostavljaju ništa od njega, u celini ga poriču, „odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka“.

Sluge đavolskog humanizma postali su svi na Zapadu. „Tu nema bitne razlike“, kaže Justin, „između papizma, protestantizma, ekumenizma i ostalih sekti, čije je ime legion“. (Isto, 70)

Brana ovoj svejeresi, uči Justin, je služenje Bogočoveku, pravoslavna crkva i pravoslavna misao u njegovoj službi. Na primer, kad je reč o društvu, pravoslavna misao polazi od shvatanja da su i društvo i crkva organizmi, i da pojedini delovi tih organizama složno služe celini, a ne da svako radi za svoj račun i gleda svoja posla, kako to predviđa pogubni humanizam i njegova ideja o slobodnoj ličnosti. Ovo organicističko shvatanje pre Justina su prihvatili i propagirali Nikolaj Velimirović i Dimitrije Ljotić, i drugi ljuti neprijatelji zapadne demokratije i individualizma.

Justin se potrudio da ih svojim učenicima slikovito predstavi: „Svi smo u organizmu društva organski delići“, objašnjava on, „veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali delići koji žive jedan s drugim i pomoću drugog: svaki sarađuje svima i svi svakome. Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj sarađuje celo telo, ali je i dlaka svojom posebnom funkcijom potrebna telu, jer čuva glavu i mudri je sprovodnik znoja“. (Isto, 52)

U ovom kratkom osvrtu na Justinovo učenje izloženo u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam – za čije pisanje me, priznajem, niko nije ovlastio – izabrao sam citate, naveo sam primere, koji na najjasniji način svedoče o tome u kojoj meri je ovaj bogoslov i novoproglašeni svetac SPC bio ljuti, zadrti neprijatelj humanizma i prosvetiteljstva i na njima zasnovanim vrednostima i tekovinama savremene civilizacije.

Drugi čitaoci će možda reći da je njegova misao komplikovanija, dublja, njegova kritika „evropskog čoveka“ bolje argumentovana nego u ovde navedenim primerima, i biće u pravu. Ali i kad komplikuje, kad zaranja, kad poteže eruditske citate, Justin ostaje radikalni, ekstremni antihumanista. Slobodan, razuman čovek za njega je đavolovo delo. Ovo je važno znati i kad se govori o njegovim prvim učenicima, takoreći njegovim apostolima, pa tako i sad kad vladika Irinej ljutito protestuje što je novinarka Jelena Tasić Justinova duhovna čeda svela na tri A, a njega na I. izostavila.

U svakom slučaju, čitanje ove knjige pomaže nam da shvatimo u koju ulogu Irinej sebe stavlja kad tvrdi da je i on autorovo duhovno čedo, da shvatimo da on sebe nudi kao naslednika i nastavljača Justinove pravoslavne misli i misije, a to nije ništa drugo do misao i misija obračuna sa humanizmom i prosvetiteljstvom, sa čovekom razuma i slobode, jer ih je navodno sam đavo napravio. A možda i meni đavo nije dao mira pa me podbrcnuo da o ovome pišem.