Mrtvi su njihovo životno djelo

Piše: Tomislav Marković

Pre par nedelja širom Srbije i „srpskih zemalja“ obeležena je 22. godišnjica od početka NATO bombardovanja. Državni zvaničnici polagali su vence od cveća na spomen-obeležja, držali prigodne govore u kojima se Srbija hrabro branila od agresije nadmoćnog neprijatelja, te podsećali na nevine žrtve koje su pale u proleće 1999. godine. Učesnici rata šetkali su se po televizijskim studijima i prisećali se slavnih dana kad su porazili čitav svet.

Na prvi pogled deluje čudno što su se među tim div-junacima našli i ratni zločinci poput Nikole Šainovića i Vladimira Lazarevića koji su osuđeni upravo za zlodela počinjena tokom rata s NATO-paktom, ali nije to najveći paradoks današnje Srbije. Ovde se u heroje odavno ubrajaju samo oni koji su počinili neki zločin protiv čovečnosti. Ko nije ubijao civile i organizovao masovne deportacije, ko u svom CV-ju ne knjiži bar jednu masovnu grobnicu – taj nema ni najmanju šansu da stupi u Panteon srpskih polubožanskih bića. Ni hladnjače porinute u mutno Dunavo nisu za bagatelisanje, ali se boduju manjim brojem poena.

Hipik Slobodan Milošević i njegova deca cveća

Mediji su detaljno izveštavali o, kako reče portal Mondo.rs, „proslavi godišnjice“, pa smo mogli da čitamo naslove posvećene kulturi sećanja, na primer „Mi pamtimo: Vazdušne sirene u Banjaluci i Trebinju povodom 22 godine od NATO agresije”. U tekstu kojim odzvanja prodorni zvuk sirena govori se o „velikim civilnim razaranjima, nezabeleženim u savremenoj svetskoj istoriji“. Da ne bude zabune, to nisu sirene iz grčke mitologije, već one iste o kojima je pre dve godine pisala državotvorna Politika: „Sirene za vazdušnu opasnost, prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata, oglasile su se u tadašnjoj SR Jugoslaviji 24. marta 1999. godine, tačno u 19:41 časova”.

Tako smo saznali da je savremena svetska istorija počela najranije 1996. godine, te da se u Evropi između 1945. i proleća 1999. godine ništa strašno nije dogodilo, nikakve bombe nigde nisu padale, nikakvih razaranja nije bilo, nije izvršen čak ni neki sitan zločin, da ne kažem zločinčić, a nekmoli genocid. Zvanična verzija novije istorije koju propoveda zvanična i nezvanična Srbija izgleda, otprilike, ovako: Pre 24. marta 1999. godine čitavom Evropom, a posebice Balkanom, vladalo je idilično mirnodopsko stanje, cvetalo je hiljadu cvetova, beše to miran suživot svih različitosti u sveopštoj toleranciji i ljubavi.

I onda odjednom, napade nas najmoćnija vojna alijansa u istoriji, i to onako, iz čista mira, kao grom iz vedra neba. Bez ikakvog razloga, bez najmanjeg povoda udariše zle sile sumračnog Zapada na jednu slobodarsku zemlju posvećenu miru i nenasilju koju je vodio čuveni šezdesetosmaš i hipik Slobodan Milošević, okružen decom cveća kao što su Nebojša Pavković, Milorad Ulemek Legija, Željko Ražnatović Arkan, Milan Milutinović, Vlastimir Đorđević, Dragoljub Ojdanić i hiljade sličnih mirotvoraca. Potom je usledilo 78 dana pakla, sirene su neprestano zavijale, a hrabra vojska se oduprla nadmoćnom neprijatelju. Na kraju je potpisana kapitulacija, ta strana reč čije značenje nije baš najjasnije, pa se često prevodi kao pobeda.

Patriotski školski program

Konačno je postalo malo jasnije na šta je mislio predsednik Srbije Aleksandar Vučić kad je nedavno pokrenuo inicijativu da država piše udžbenike iz istorije, srpskog jezika i geografije. Za prva dva predmeta je odmah bilo razumljivo zašto su se našli u predsednikovoj agendi – pogodni su za mentalno prepariranje mladeži nacionalističkom ideologijom. Program istorije postaće još zasićeniji revizionizmom, rehabilitacija četnika je već obavljena, odavno su alhemijski preinačeni u antifašiste, pa će podobni istoričari i histeričari nastaviti u istom smeru koji vodi u ćorsokak.

Ni nastavu srpskog jezika i književnosti nije teško reformisati u željenom pravcu, cilj ovog predmeta će biti da od dece pravi male Srpčiće, a ne čitaoce. Ubaciš u nastavni plan i program, recimo, „Gračanicu“ Dobrice Erića, „Ćeraćemo se još“ Matije Bećkovića („poemu ontološke omraze“, što reče Slobodan Blagojević), „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića, „Nedremano oko“ Rajka Petrova Noga u kojem poeta i Karadžićev senator peva i o narečenim sirenama, „šizeli“ i „smireli“ – i nastava književnosti se očas posla pretvori u predvojničku obuku. Ukratko, program treba praviti imajući na umu novu žanrovsku podelu po kojoj je poezija ogranak patriotske retorike, a književnost sluškinja nacije.

Dodatno se postaraš da učenici ne saznaju da u srpskoj književnosti ima i antiratnih pesnika, a da se o sirenama pevalo i drugačije nego što to čine ovi plakatski rodoljubi naoružani rimama od 120 milimetara. Na primer, Rastko Petrović koji je u jednoj od najboljih naših antiratnih pesama „Juče i danas“ ovako pisao: “Sirеnе se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene. / Ali ne sirene grčkih arhipelaga / Na koje su kapali, раli Odisejevi poljupci / Kаo večernja kiša izmešana sa sokom od pomorandži. / Sva jе mitologija umrla bila zauvek. (…) Šta mari! Sad ćеmo spustiti dve-tri granate / Da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave; / Sаd ćеmo spustiti našu dušu nа konopčetu / Da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje, / Sad ćеmo pokušati i da umremo. (…) Ko ide? / Novo vreme. / Šta nosi? / Ruke bez prstiju. / Jest, patrljice same, аli violinu zadobismo. (…) Ljudi bez jedne noge i žene bez pola glave / Sići ćе da poljem za plugom рođu / U zelenkastim odеćаma, u crvenkastim čаkširаmа, / Za plavkastim ralima, za šarenim volovima рo / Beskrajnim poljima. / Jedan ćе novi život početi jednim novim baletom oštećenih snaga! / Lepše ćе biti sada kad zaigramo ćopavi, / No ranije kad ni igrati nismo se sećali”.

Geografija humanog preseljenja

Nastava geografije odvijaće se u skladu sa Ćosićevom doktrinom humanog preseljenja, prilagođenoj ovom školskom predmetu. Tako će deca učiti o paranormalnom fenomenu nepostojanih lokacija pojedinih gradova i naseljenih mesta. Na primer, gradovi širom Slovenije u junu 1991. godine volšebno su iščezli sa mape Evrope, da bi se na nju vratili tek kad je okončan vojni sukob između slovenačkih teritorijalaca i JNA. Iste godine netragom su sa evropskog kontinenta nestali i mnogi gradovi u Hrvatskoj poput Vukovara, Zagreba, Šibenika, Zadra ili Dubrovnika. Tek u drugoj polovini 1995. godine hrvatski gradovi su se odnekud ponovo ukazali na svojim starim mestima.

Cela istočna Bosna je u aprilu 1992. godine izbrisana sa karte Evrope, a na njoj se ponovo pojavila u decembru 1995, u znatno izmenjenom stanju. Sarajevo je bilo privremeno izmešteno sa evropskog kontinenta čak 1425 dana, od aprila 1992. do februara 1996. godine. Samo tako se može objasniti činjenica da su prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata sirene za vazdušnu opasnost oglasile 24. marta 1999. godine u Srbiji. Gde su u međuvremenu bili nabrojani gradovi i pokrajine, na koji su se kontinent premestili, Antarktik ili Atlantidu, šta im se događalo, kakve to veze ima sa Srbijom – o tome zvanična verzija zemljopisa ništa ne kaže.

Na sličan način će govoriti i zvanična istorija, standardnom formulacijom koja se već godinama ponavlja u rubrikama tipa „Vremeplov“ i „Dogodilo se na današnji dan“: “U velikim civilnim razaranjima, nezabeleženim u savremenoj svetskoj istoriji, ubijeno je nekoliko hiljada ljudi, a više od šest hiljada je zadobilo ozbiljne povrede, koje su u velikom broju izazvale trajni invaliditet”. Masovna ubijanja i razaranja koja su srpske snage vršile po susednim zemljama ne samo da su zabeležena u savremenoj svetskoj istoriji, nego je malo jedan život da se sva svedočenja, snimci, knjige, fotografije, dokumentarni i igrani filmovi pročitaju i pogledaju. Zato u zvaničnom narativu ovdašnjih patriota početak savremene svetske istorije valja kontradatirati i smestiti ga, recimo, u 24. mart 1999. godine. A ako to ne odgovara istini, dotična persona non grata ima pravo da se žali nadležnoj instanci u roku od tri dana. Pod uslovom da se iskobelja iz masovne grobnice u koju smo je zakopali.

Lični vrt smrti

Zaista treba biti čovek posebnog kova, pa prosto prebrisati gumicom sve što su Slobodan Milošević i njegovi zločinački saradnici počinili pre tog marta 1999. godine, negirati sravnjivanje Vukovara sa zemljom, granatiranje Dubrovnika, višegodišnje mrcvarenje Sarajeva u obruču, masovne pokolje i proterivanja, genocid u Srebrenici, pretvaranje Bosne u „lični vrt smrti“, kako reče Miodrag Stanisavljević, još jedan pesnik za kog nema mesta u školskom programu. A kako da bude mesta kad je pesnik pevao o Omarskoj, silnim srpskim zločinima i o tome kako „Srbi pišaju na Sarajevo upoređujući / parabole mokraće / s parabolama granata”? Da li su Nikoli Koljeviću, ljubitelju i poznavaocu poezije, dok su njegovi vojnici godinama zasipali Sarajevo granatama i komadali ljudska tela, padali na pamet Rastkovi stihovi “Šta mari! Sad ćеmo spustiti dve-tri granate / Da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave”? Ili je ipak recitovao samo stihove svog sabrata po genocidu Radovana Karadžića: “Siđimo u gradove da bijemo gadove”?

Zvanična formulacija veli da je poginulo “nekoliko hiljada ljudi”, a Vučić je u svom govoru ustvrdio da je NATO ubio 2.500 civila, vojnika i policajaca. To je demantovala Nataša Kandić, rekavši da je od posledica NATO bombardovanja poginulo tačno 755 ljudi – “civila – 221 Albanac, 205 Srba, Crnogoraca i Bošnjaka, i 28 Roma; boraca – 271 VJ/MUP i 30 OVK”. Nije ni čudo što se javila baš Nataša Kandić, budući da je Fond za humanitarno pravo napravio popis svih žrtava. Za svaku poginulu osobu navedeni su lični podaci, ime i prezime, ime oca, datum rođenja, nacionalnost, mesto i datum stradanja. Tako je FHP vratio identitet žrtvama, one nisu samo brojevi.

Državne institucije nisu našle za shodno da se u proteklih par decenija pozabave tim poslom. A i zašto bi? Ako utvrde tačan broj nastradalih, neće moći da friziraju taj broj po potrebi i da manipulišu mrtvima. A ako oduzmemo političkim vampirima manipulaciju žrtvama, pogotovo srpskim, praktično ih ostavljamo bez ideološkog fundamenta. Jer su današnji vlastodršci, kao i većina njihovih prethodnika, sve u životu napravili na kostima pobijenih, na tome su stekli sav politički i finansijski kapital. Mrtvi su njihovo životno delo.

Sećanje na herojska zlodela

Dobro, neka je sve počelo tog 24. marta, ali hajde onda da vidimo šta je bilo posle tog nultog časa. Novopečeni ministar odbrane Nebojša Stefanović odao je poštu nastradalima, pripadnicima vojske i policije, te poručio: “Sa ponosom se sećamo herojskih dela”. Prava je šteta što ministar nije precizirao na koja herojska dela tačno misli, pogotovo što ih ima poprilično. Prema podacima, FHP-a, srpski vojnici i policajci su od 20. marta do 14. juna 1999. godine pobili 6.900 albanskih civila. Možda je ministar mislio na herojski pokolj u Suvoj Reci koji su izvršili pripadnici državne i lokalne policije 26. marta, na samom početku bombardovanja.

Policajci su pedesetak članova porodice Beriša nagurali u piceriju “Kalabrija”, potom su zapucali iz pušaka i mitraljeza, a na kraju su bacali ručne bombe. Kad su završili sa prvim delom masakra, počeli su sa uklanjanjem leševa, usput dokrajčujući one koji su davali znakove života. Pobili su 48 civila, uglavnom žena i staraca, kao i osamnaestoro dece, od kojih je najmlađi bio Eron Beriša, beba stara devet meseci. Potom su leševe zakopavali po raznim masovnim grobnicama, uključujući i onu u Batajnici, nadomak Beograda.

O tome je govorio Hisni Beriša za Peščanik, kada je 2007. godine došao u Beograd da svedoči pred sudom: “Ljudi su prvo izbačeni iz kuće, ubačeni u taj lokal, gde su ih na brutalan način pobili. Leševe su utovarili u kamion, odneseni su u Prizren, iz Prizrena vraćeni na taj poligon, pokopani bagerom. Nakon nekoliko dana opet su izvađeni, isto bagerom, natovareni u hladnjače, oterani na Dunav, izvađeni iz Dunava i pokopani u Batajnici, iz Batajnice izvađeni, pa su neki vraćeni u Suvu Reku, neki nisu vraćeni. Znači, vidi koliko je zločina izvršeno nad svakom osobom”.

Gledam da ne vidim

Što bi rekao ministar Stefanović – “herojsko delo”. A bilo je mnogo sličnih, po obrascu koji je već ustanovljen u prethodnim ratovima. Recimo, pokolj počinjen dan ranije. U presudi protiv Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Sretena Lukića opisan je, između ostalih, i ovaj masakr: “Snage VJ i MUP opkolile su 25. marta 1999. i selo Mala Kruša nakon čega je MUP ušao u selo, pljačkao i palio kuće uz pomoć nekolicine lokalnih Srba. Seljani kosovski Albanci sakrili su se u šumi i kasnije su pohvatani, a ženama i deci je naređeno da odu u Albaniju. Više od 110 muškaraca lišeno je dragocenosti i ličnih dokumenata, zlostavljano, a potom zatvoreno u jedan ambar, gde su na njih vatru otvorili lokalni pripadnici policije, nakon čega je ambar zapaljen. Preživela su samo njih osmorica”. Škola Milana Lukića, palitelja višegradskih živih lomača, odmah se prepoznaje srodan zločinački rukopis. Pardon, herojski.

Niko od srpskih zvaničnika 24. marta nije otišao u Batajnicu, da se pokloni mrtvima iz masovne grobnice. A bilo ih je 744, pobijenih na Kosovu i dovezenih hladnjačama i kamionima u Beograd. Među njima 75 dece. I jedna nerođena beba, jer je u Suvoj Reci ubijena i Lirija Beriša u osmom mesecu trudnoće. Imala je 24 godine. O tome šira javnost ne želi ništa da zna, a takozvana srpska elita svim silama podržava opšte neznanje, falsifikujući prošlost, pravdajući svoju grešnu mladost i zločinački ideološki projekat. Zemaljski dani teku, stanje poricanja se neprestano obnavlja, pod popularnim sloganima “Gledam da ne vidim” i “Tačno znam šta ne treba da znam”.

Malobrojni pojedinci i nevladine organizacije poput FHP-a, Helsinškog odbora za ljudska prava i Žena u crnom spasavaju ovo malo ljudskosti što je preteklo u ovom nesrećnom društvu. Kod onih što vladaju telima i dušama u ovoj zemlji, u glavama silnih članova Kluba ljubitelja masovnih ubica – sve je izvrnuto naopačke. Za njih je čovečnost – izdaja, takoreći zločin protiv čovečnosti. Da parafraziram jednog poljskog pesnika: Ni mrtvi ni živi nas neće rehabilitovati.