Odbrana i zaštita genocida

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Mnogo se buke podiglo zbog najave premijera Zdravka Krivokapića da će smeniti ministra pravde Vladimira Leposavića, sve zbog izjave u kojoj je ministar negirao genocid u Srebrenici.

Raspojasali se poricatelji genocida na sve strane, udarili u demonstracije i podršku ministru, ozlojeđeni pomišlju da neki političar može da bude smenjen samo zato što je javno izrekao ono što svaki pošten srpski nacionalista misli o Srebrenici.

Dodatnu so na jade nacionalističke duše dosula je činjenica da premijer u suštini misli isto što i ministar kog smenjuje, ali ga na nevoljni čin primoravaju pritisci sa strane. Tako je to u vaskolikom „srpskom svetu“ – čovek može da povuče častan potez samo ako ga nužda natera.

Posle silnih presuda za genocid, posle svih svedočanstava i nepobitnih činjenica, raspravljati sa poricateljima o karakteru zločina potpuno je bespredmetno.

Njih činjenice ionako ne zanimaju. Kao što reče Haris Imamović u tekstu „Izlazi čovjek“, baveći se uporednom analizom presuda Nirnberškog i Haškog suda: “Genocid u Srebrenici je, pravosudno, najbolje dokumentiran zločin u modernoj historiji. On je, dakle, dokazan i nema potrebe da ga se dalje dokazuje pred nasrtajima trivijalnog negacionizma.

Ono što može biti korisno jeste proučavanje negacionističkih narativnih formi”.

Podmetanje zločinačke ideologije

Narativni obrasci koje koriste poricatelji nisu ni raznovrsni, a ni previše inovativni, sve je to već hiljadu puta viđeno, ne samo po ovim našim nesrećnim krajinama, nego svuda gde su vršeni masovni zločini. Najčešće je u pitanju vulgarno poricanje genocida kakvo se moglo videti na transparentima ministrovih pristalica.

Na primer, delo anonimnog rimera: “Zbog Srebrenice sa funkcije se Srbin skida, upamtite nije bilo genocida”. Nije bilo genocida, jer ja tako kažem – tako otprilike glasi ova “argumentacija”. A ni Zemlja nije okrugla, nebo nije plavo, vakcine su smrtonosne, korona ne postoji, ceo svet mrzi Srbe jer su oni nebeski i narod najstariji. Kad vam ja kažem.

Nešto složeniju vrstu poricanja ponudio je poslanik Demokratskog fronta Slaven Radunović: “Dok je kluba poslanika DF-a, Leposavić neće biti smijenjen zbog stavova koje dijeli svaki Srbin u Crnoj Gori”.

Slično tvrdi i Vladislav Dajković, sabrat Miše Vacića iz Srpske desnice: “Ministre, ne odustaj. Ne povlači se. Ne izvinjavaj se. Ne pravdaj se. Budi postojan. Budi Dostojan. Čvrst. Ponosan. Gord. Budi ono što jesi. Ostani Srbin i drži se srpski!”

Prilično podla strategija kojom bi narečeni političari da sopstvenu ideološku orijentaciju podmetnu čitavom etničkom kolektivu. Naprosto nije tačno da svako ko je po nacionalnosti Srbin deli stavove Vladimira Leposavića, nisu baš svi operisani od ljudske empatije, poštovanja prema žrtvama i elementarnih činjenica.

Šta bi drugo nacionalista radio nego se skrivao iza naroda, to mu je osnovno zanimanje. Podlost nije samo u podmetanju sopstvene privrženosti zločinačkoj ideologiji čitavom narodu, već i u insinuaciji da je poricanje genocida obavezan deo nacionalnog identiteta.

Pravda za sitne kriminalce!

Bilo bi zanimljivo univerzalizovati ovaj stav, pogotovo što nacionalisti beže od univerzalnosti kao đavo od krsta, pa videti kako bi ovaj način razmišljanja izgledao u nekim drugim kontekstima. Na primer: Svaki Nemac u Švajcarskog deli stav da nije bilo holokausta. Ili: Budi ono što jesi, negiraj Pinočeove zločine, ostani Čileanac i drži se čileanski! Ili: Španac je samo onaj ko negira Gerniku i ostala Frankova zlodela. Ili: Budi dostojan, poriči pokolje u Nankingu i širom Kine, ostani Japanac i drži se japanski! Odjednom negatorska argumentacija ne zvuči tako dobro, zar ne? Ko god je sklon poricanju i opravdavanju zločina, neka to čini u svoje lično ime, a narod neka ostavi na miru.

A ako već misle da nacionalni identitet kreiraju na zločinu, nije pošteno da u temelje ugrađuju isključivo masovne ubice samo zato što su krvoloci ubijali u ime srpstva. Dokle više taj zlehudi kolektivizam i forsiranje zadružne svesti, šta je sa bezbrojnim individualnim proizvođačima zla?

Zašto u temelje nacionalnog identiteta ne biste ugradili sve one samostalne ubice iz koristoljublja, pljačkaše banaka, obične lopove i džeparoše, ukoljice iz afekta i strasti, secikese i kleptomane? Zašto bi pljačkaši bele tehnike iz ratnih pohoda bili povlašćeni u odnosu na obične obijače koji svoju delatnost obavljaju samostalno, bez pomoći države, rizikujući da ih policija uhvati i otera na dugogodišnju robiju? Dosta je bilo raznih Mladića, Arkana, Legija i njihovih privilegija! Pravda za sitne kriminalce!

U potrazi za “genocidnim narodom”

U kolopletu negatorskih izjava najzanimljivija je bila funkcionerka Demokrata Nevenka Bošković Ćirović: „Nestaćemo radije kao narod nego što ćemo vas puštiti da nas u istoriju upišete kao genocidne, zapamtite!

Nijesmo mi sahranili mitropolita da bi vi sahranili nas. Smatrajte to zavjetom”. Eto, pored Kosovskog, sad smo dobili i Nevenkin zavet. Ko se krije iza prvog lica množine u ovom iskazu nije baš najjasnije, ali bi se moglo pretpostaviti da Bošković Ćirović misli na srpski narod.

Poslednjih godina često su negatori genocida, a i razni saučesnici u zločinačkoj politici devedesetih, koristili sintagmu „genocidni narod“. Ivica Dačić, nekadašnji portparol SPS-a, žalio se kako neki narodi "žele da prikažu srpski narod kao genocidan".

Aleksandar Vučić se više puta zahvaljivao Vladimiru Putinu za stavljanje veta na Rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, jer je tako sprečio da Srbi budu označeni kao „genocidni narod“.

Vladimir Đukanović, poslanik i član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, optužio je Inicijativu mladih za ljudska prava  da im je "јеdini cilј dа sе Srbi prоglаsе gеnоcidnim nаrоdоm", jer su tražili od poslanika Narodne skupštine da održe komemorativnu sednicu posvećenu srebreničkim žrtvama, da usvoje deklaraciju o osudi genocida u Srebrenici i negiranju zločina, po ugledu na deklaraciju Evropskog parlamenta, te da odaju počast žrtvama genocida ispred Skupštine. To su samo neki viđeniji primeri, a ima ih na hiljade jer je ovaj način poricanja – što bi se reklo – ušao u narod, pogotovo na društvenim mrežama.

Sami svoji tužioci

Ako se već samozvani patrioti i Srbi po zanimanju tako grčevito, strasno, uporno brane – logično je pretpostaviti da neko zaista optužuje Srbe da su „genocidni narod“.

Jer će samo osoba koja ima ozbiljnih problema sa percepcijom realnosti da se opire opasnosti koja ne postoji nigde doli u njenom pomalo razdešenom umu. Dakle, sudeći po Vučićevim rečima, u pomenutoj Rezoluciji o Srebrenici piše kako su Srbi „genocidni narod“. Samo što se jednostavnim uvidom u tekst Rezolucije svako pismen može uveriti da takva sintagma u njoj ne postoji.

Da li se u nekoj presudi Haškog tribunala pominje izraz „genocidni narod“? Ne pominje se, ni u jednoj. A da li u bilo kom zvaničnom dokumentu bilo gde na svetu postoji sintagma „genocidni narod“? Ne postoji.

Da nije neki proučavalac genocida, neki ozbiljan istoričar, sociolog, socijalni psiholog negde napisao kako su Srbi „genocidni narod“. Nije. Niko ne koristi dotičnu sintagmu osim nacionalista koji se brane od onoga za šta ih niko ne optužuje. Jasno je zašto nikad ne citiraju takvu optužbu – jer ne postoji.

Pa otkud uopšte ta sumanuta priča o genocidnom narodu? Od samih srpskih nacionalista. Jedan od tvoraca Memoranduma SANU, istoričar Vasilije Krestić, zagovarao je tezu o Hrvatima kao genocidnom narodu u vreme tzv. Antibirokratske revolucije, kad je valjalo podsećati javnost na ustaške zločine, e da bi se u probuđenom narodu probudila žudnja za osvetom i našlo opravdanje za buduće pokolje. Tako su srpski nacionalisti posle tri decenije zatvorili krug paranoje, pa izmišljotine sopstvene izopačene svesti koje su ranije projektovali na druge sad primenjuju sami na sebe.

Nema genocidnih naroda, ali ima zločinačkih ideologija i politika. Takva je ideologija i politika velikosrpskog nacionalizma koja je dovela do ratova, masovnih zločina i genocida.

Današnje pristalice te ideologije hteli bi da im heroj bude Ratko Mladić, hladnokrvni ubica nenaoružanih civila, a da ih istovremeno niko ne povezuje sa zločinima počinjenim u ime te ideologije. I zato prebacuju odgovornost za sopstvene mračne porive na čitav narod, na koji su se pozivali i silni koljači, pljačkaši, palikuće, silovatelji – dok su priređivali svoj krvavi pir svuda gde su stigli. Dok navodno štite svoj narod (koji niko ne napada), kao njegovi samozvani čuvari, ono što zapravo čine jeste odbrana i zaštita genocida.

Novi učitelji

Ne vredi se previše baktati sa pristalicama zla i naopakog, oni su pokazali devedesetih šta znaju i umeju, ostavljajući svuda iza sebe zgarišta, ruševine, leševe, masovne grobnice, nesreću i tugu – kao gorke plodove svog znanja i umenja. Treba se okrenuti onim ljudima koji su se sve vreme hrabro suprotstavljali erupciji zla, trpeći teror pomahnitalih neočetnika. Na primer, Bogdanu Bogdanoviću, velikom graditelju, piscu i intelektualcu.

On je još 1992. godine poručivao: “Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna.

Govorim sad kao Srbin. Najteži poraz će iz svega ovoga izvući srpski narod, a taj će poraz biti moralni, duboko psihološki. Uzmite samo ovaj rat. Svi su ratovi strašni i prljavi, ali smo svi mi vaspitavani i ratovali smo u ime neke pravde, držali smo se nekih ratničkih normi, viteški su bili, a sad smo uvučeni u najprljaviji i najružniji rat u svojoj istoriji, koji smo, uzgreb budi rečeno, izgibili. Što su teritorije u nekom neodređenom statusu to ne znači ništa. Taj poraz, taj moralni poraz srpske nacije će i naši unuci i praunuci morati da ispaštaju”.

Sledeći lažne učitelje dospeli smo do potpunog rasapa i propasti. Učiteljima zla propadanja nikad dosta, što je narod u koji se zaklinju ojađeniji i nesrećniji – njima je sve bolje u životu.

Jedini izlaz je u okretanju onima koji su bili na drugoj strani, u pomnom iščitavanju velikih ljudi poput Bogdana Bogdanovića, Radomira Konstantinovića, Srđe Popovića, Mirka Đorđevića, Miodraga Stanisavljevića, Latinke Perović, Olivere Milosavljević, Slobodana Blagojevića, Ivana Đurića…

Možda je ipak bolje slediti poštene i časne ljude, koji pritom mnogo znaju i umeju nešto da sagrade, umesto što pratimo rušitelje, ubice i palikuće koji se lažno predstavljaju kao srpske patriote. A istorija o kojoj toliko vole da popuju zapamtiće ih kao najveće izdajnike i izrode srpskog naroda. Baš kao što je upamtila i njihove duhovne očeve – četnike, nedićevce i ljotićevce.