Stopa izlječenja od nacionalizma je tu negdje kao i od heroina

Piše: Dinko Gruhonjić

Fašisti biju po ulicama Novog Sada. Zašto su napali baš Daška Milinovića? Zato što je antifašista, antinacionalista, levičar. Zato što ne pristaje na propisanu “meru srBstva” u krvi. Zato što dira u nacionalističke a bogami i fašističke toteme.

“Cilj vam je da uništite sve patriotsko i nacionalno srpsko”, “Srbomržnja i separatizam”, “Pravoslavno biće”, “Srpski svet”, i tako dalje i tome slično. To su komentari fašista na (anti)društvenim mrežama,  koji bez po muke opravdavaju svoju sabraću koja je nasrnula na našeg druga Daška.

Pa pogledajmo zašto ih Daško tako silno nervira (preuzeto sa Tvitera njegovog alter ega Uspeha Petrovića):

“Da Sveti Sava poživi našu policiju, uvek na strani pravde! 1991-1999-2021!”

“Bukvalno svi bogati ljudi Septičke Jame Srbija su ratni profiteri. Direktni i posredni. Svi!”

“Evo Njegoševa kapa s ocilima…”

“Povodom medijskih napisa o svešteniku-pedofilu: Klasičan napad na srpstvo i sve pravoslavno iz globusističke kuhinje drugošovinsta i autosrbijanaca”.

“Šta će nama uopšte sunce? Braon je jednako braon i po večitoj kiši i hladnoći. Mi ionako mrzimo boje. Boje su za pedere. Ko se seća 1980ih, taj je video boje. Posle smo ih odbacili i primili Hrišćanstvo i super nam je. Kladionica je u boji i toliko nam samo treba.”

“A napolju samo nacizam i beda. NIKAD se nisam vratio raspoložen iz šetnje. Samo pun besa i mržnje. Tužni drap sivi ljudi se vuku i čekaju da umru a sa zidova smrde četnici i ostali fašisti. Kladionica i kiša.”

“Stopa izlečenja od nacionalizma je tu negde kao i od heroina.”

“Kako su uspešno utuvili u glavu svima da muka i nepravda počinju 24. marta 1999., tako odjednom i ničim izazvano. I da je to najnepravednija stvar u istoriji sveta! U to je potpuno ubeđeno 99% klinaca i 80% odraslih ovde…”

“Ne. Netrpeljivost je ono sto je država Srbija radila na Kosovu otkad ga je zauzela 1912. ili ono što su četnici uz pomoć države Srbije radili Bosni. Sarajevu i Srebrenici. Nije trpela te ljude i pokušala je da ih istrebi. Da su im se samo smejali, kao ja tebi, sve bi bilo ok…”

„’Srpski narod se uvek samo branio’ – hulje na platnu, Bijeljina 1992.” (uz antologijsku fotografiju Rona Haviva na kojoj se vidi kako srpski “paravojnik” šutira mrtvu ženu na pločniku)

“Kad je država želela da se oduševljavamo ubijanjem Vukovara, napravila je to i ogromna većina je klicala. Da hoće da ogromna većina bude vakcinisana, radila bi i na tome zaista… Ovo sve je Ispunjavanje Forme, naša nacionalna umetnost.”

“Migranti dobrodošli – fašisti odjebite!”

“Nikolaj Velimirović antisemita”

“Dobrodošli na moju neposećenu tribinu ‘Kako organizovati neludačku opoziciju ludačkom režimu u Srbiji?’”

“Hoću da me teroriše manji jadnik!”

“Daj bre! Deveti mart nije bio nikakav antiratni skup. SPO imao svoju četničku paravojsku. Doduše brzo su odustali ali tog dana, oooogromnu vecinu na demonstracijama su činili oni koji bi još žešće ratovali i odmah ‘ušli u Zagreb’. Nemojmo mistifikovati i farbati…”

Daško ih, dakle, nervira, zato što se “usuđuje” da dovede u pitanje, na primer, “svetosavlje”. U kakvoj je vezi stvarni, istorijski lik Rastka Nemanjića, koji je pobegao od kuće, zamonašio se i učinio istorijski važna dela, sa pogubnom ideologijom svetosavlja, koja je nastala na brojnim političko-versko-istorijskim falsifikatima, i koja je čisto politički koncept? “Svetosavlje” koje se danas izjednačava sa imenom sv. Save ima veze s njim otprilike onoliko koliko i današnji pop u BMW džipu sa Isusom.

To je, naime, čisto farisejstvo. Nikolaj Velimirović, jedan od korifeja tog političko-religijskog koncepta u 20. veku, bio je  gorljivi antisemita, koji je umeo da i jednog Hitlera uporedi sa sv. Savom. Nikolaj Velimirović je svetac Srpske pravoslavne crkve. A SPC je, pod tim imenom, nastala ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića, a ne u 13. veku, kako se to uporno govori o osam vekova postojanja SPC-a.

Sledbenici takvog svetosavlja su u najmanju ruku veoma konzervativni, oni su u sukobu sa modernim društvom, zagovaraju etnofiletizam, verski nacionalizam, izjednačavanje vere i nacije, gde se propoveda da je pripadnost jednoj crkvi ujedno i pripadnost jednoj naciji, što je smrtni greh. Kao u onom vicu: “Šta su Mađari? Srbi ili Hrvati?”

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje sveštenici-pedofili. To što neko nosi mantiju, ne abolira ga od krivičnih dela. A pogotovo ne od iživljavanja nad decom.

Kosovski mit se ne zove džabe mitom. Mit i istorijske činjenice nisu jedno te isto. Naprotiv. Kosovski mit skovan je u mrskoj “latinskoj” radionici hrišćanske Evrope i prvi put se pominje tek početkom 17. veka. Vuk Branković nije bio izdajnik. Miloš Obilić je lik iz predanja.

 Lazar nije bio car već knez. Priča o njegovom opredeljivanju između carstva zemaljskog i carstva nebeskog je takođe mit i stilska figura. Kraljević Marko je u stvari Marko Vukašinović i poginuo je kao turski vazal u bici na Rovinama. Notr Dam ne zvoni u znak sećanja na Kosovski boj. Srbi nisu pobedili na Kosovu. Kosovo je ponovo postalo deo Srbije tek 1912. godine, posle pobede u Balkanskom ratu. Kosovo je izgubljeno 1999. godine, ovaj put posle poraza u ratu protiv NATO-a i OVK.

Srbija je 1999. godine bombardovana sa više nego jakim povodima, a ne “ničim izazvano”. Svet je, naime, postojao i pre 1999. godine. Srbija je pokušala da protera Albance sa Kosova i organizuje još jedan genocid. Pre toga, Srbija je od 1991. do 1995. učestvovala u ratovima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Okupirala je trećinu Hrvatske i tri četvrtine Bosne i Hercegovine.

Petar Drugi Petrović Njegoš bio je crnogorski vladar. Crna Gora je bila i ponovo postala nezavisna država. Crnogorci su nacija. Ne određuju druge nacije određenoj skupini ljudi da li će se osećati kao zasebne nacije ili neće. Određuje ta skupina ljudi. Nacija je politički i identitetski konstrukt romantizma evropskog 19. veka. Devetnaestovekovno shvatanje nacije u 21. veku je čist anahronizam.

Slaviti Ratka Mladića jednako je kao slaviti genocid, ne samo onaj u Srebrenici, već i svaki drugi. Onaj ko slavi genocid teško da se može nazvati ljudskim bićem. Onaj koji slavi genocid treba krivično da odgovara. Srpski narod se nije “uvek samo branio”, ni ranije niti u nedavnoj prošlosti. Ne postoje narodi koji su ekskluzivno (anti)fašistički. Ne postoje pravednici među narodima. Postoje među ljudima. Moć u Srbiji, ne samo političku, imaju ratni profiteri.

Termin autošovinizam je nonsens. Jednostavnije rečeno – budalaština. Homoseksualci nisu bolesnici, već ravnopravni građani. Vakcinacija je jedini izlaz iz pandemije. Većina “migranata” nisu nikakvi migranti, već izbeglice koje beže od rata i teške bede. Da li smo naše komšije iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova… zvali migrantima ili izbeglicama? U čemu je razlika? Ako je samo u boji kože ili u imenu “migranta” – a jeste – onda ste rasista i šovinista.

Opozicija koja se predstavlja kao alternativa Vučiću je nacionalistička. Nacionalizam nije alternativa već mejnstrim. Demonstracije iz 9. marta 1991. nisu bile antiratne. Predvodio ih je Vuk Drašković, lider otvoreno četničkog Srpskog pokreta obnove. Srbija je na prvim višestranačkim izborima iz 1990. godine masovno glasala za Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević je balkanski kasapin. Drašković mu je na tim prvim izborima bio najozbiljniji takmac. Jedina suštinska alternativa Miloševiću u Srbiji tada je bio pokojni Ivan Đurić.

Citirajmo opet Uspeha Petrovića: “Čini mi se da sam životnu snagu potrošio na najbanalnija objašnjavanja odavno očiglednih stvari. Kao da prstima zapušavam poplavu laži u brod koji tone a odavno ima mnogo više od 10 rupa… Ovde se stalno laže o svemu.”

Crvena linija je pređena, legalizovana je “privatna inicijativa”. Ako je tačno da iza napada na Daška Milinovića ne stoji država već “privatnici”, onda je jasno i kako je to država odjednom postala tako efikasna u hapšenju fašista koji su ga pokušali prebiti. Naime, i režim se uplašio, jer dobro zna da se privatizacija nasilja na kraju balade obije o glavu upravo onima koji su takvu atmosferu u državi i skrojili. A režim ju je skrojio i kroji je 24/7.

Sećam se, prijatelj mi je pričao, da je tokom rata u Sarajevu shvatio da je njegov pacifizam sezao do trenutka kada mu se pred kućom pojavio čovek sa puškom, u nameri da ga protera ili ubije. Tu pacifizam prestaje, objasnio mi je prijatelj. Meni i porodici su došli na vrata zgrade i ispisali svoje ogavne grafite, koje su prva videla naša deca. Daška su napali u blizini mesta gde živi.

Ne iskušavajte naš pacifizam.