Interfiju(k)

Piše: Srđan Milošević

Bilo je mučno gledati intervju koji je sa AVtokratorom ovdašnjim vodio poznati sarajevski novinar Senad Hadžifejzović, posle kojeg je prikazan i „specijal“ snimljen u Beogradu, gde je Hadžifejzovićeva ekipa bila Vučićev gost. Kada bi uopšte vodio računa o tome šta govori i kada ne bi (kad god nema pripremljenu tiradu) uglavnom ispaljivao šta mu padne na pamet, moglo bi se reći da se AVtokrator ponašao kao da ljudi iz Srbije neće gledati dotični razgovor, pa da zato može da priča šta hoće. Ali on zna da može tako, gledali to građani Srbije ili ne, jer njihovo mišljenje ionako nije važno. Bilo je tu najpre reči o dva (frojdovska) „mandata“ (!?) kneza Miloša. Još jedna frojdovska epizoda odigrala se pred slikom za koju je AVtokrator rekao da predstavlja „krunisanja cara Dušana“.

Novinar je prokomentarisao da je njegovo (Dušanovo) carstvo bilo „ozbiljno“, na šta se AVtokrator odmah nadovezao: „teritorijalno svakako“, ali ga je Hadžifejzović podsetio na – zakonik. Bolje da nije, jer je onda AVtokrator odvalio da je zakonik „obeležio čitavu prvu polovinu XIV veka“ (inače je proglašen 1349. i dopunjen 1354. godine). (Uzgred, novinar ne mora, ali Vučić bi, ipak, trebalo da zna da je na novoromantičarskom platnu o kojem je reč prikazano krunisanje Stefana Prvovenčanog, a ne cara Dušana… Ali, misli Vučić, čim je u njegovom kabinetu, mora biti da je Dušan… Silni… car…). Zatim je malo ponižavao Malog koji „ne razume Senadova pitanja“ i žalio se da ga Srbi, po svom običaju, dovoljno ne poštuju sad dok „vlada“, ali je izrazio uverenje (makar implicitno) da će jednog dana shvatiti njegovu veličinu… I još štošta, u svakom slučaju – AVtokrator u svom uobičajenom izdanju, pretenciozan, samouveren, pogrešan…

Hadžifejzovića je, razumljivo, veoma interesovalo kakav Vučić stav ima prema Bosni i Hercegovini i verujem da nije Beograd napustio sa uverenjem da je Vučićev stav u tom pogledu benevolentan. Novinar je više puta usmeravao pitanja u pravcu toga zašto AVtokrator ne opomene svoje najbliže saradnike kada ovi govore o svesrpskom ujedinjenju (opet!), na šta je ovaj, sa cinizmom bez granice, odgovarao da oni, eto, imaju svoje mišljenje. Teško bi se našla budala koja bi ovo uzela za ozbiljno, jer nema tog majčinog sina kojem nije poznato kroz kakve medijske „tople zecove“, hladne tuševe i druga instrumenta martirii u Vučićevoj Srbiji prolazi mišljenje različito od AVtokratorovog. Trebalo bi biti politički magarac na beskonačni stepen pa pomisliti da u njegovoj vladi mogu sedeti ljudi koji imaju tako bitno različite stavove u odnosu na AVtokratorove o nekim od fundamentalnih pitanja spoljne politike, koja se tiču, ni manje ni više, nego – rata i mira na ovom prostoru. Doduše kada vlada nije ni važna u njoj može da sedi ko hoće, ali ipak sve to i dalje – ne može se drugačije reći – nije normalno.

Voditelj je konkretno apostrofirao izjave ministra Vulina pitajući AVtokratora zašto ovaj enfant terrible vladajuće kamarile makar ne dobije neku opomenu. No, sve i da je Vučić zaista toliko tankoćutan u pogledu tuđih mišljenja, pitanje bi bilo zašto u vladi uopšte drži ministra sa kojim se, kako predstavlja, kategorički ne slaže o jednom nedvosmisleno važnom pitanju, na čiju osetljivost ne treba posebno ukazivati. Dilema se svodi na sledeće: ili AVtokrator ne vidi ništa problematično u Vulinovim izjavama ili je toliko beslovesan da ne shvata koliko je takvo pozicioniranje jednog od njegovih ključnih saradnika destruktivno po odnose u regionu.

Osim ovog urnebesnog objašnjenja da poštuje tuđe mišljenje, intervjuisani je takođe objasnio da „nije četnik“ i da to „nikada nije ni bio“. Privukao ga je, doduše, program (sic!) Srpske radikalne stranke i privlačan mu bio skoro dve decenije, zbog čega se u njoj zadržao do vrlo zrelog doba. To što je iz ove stranke ponikao Srpski četnički pokret, da ne pominjem ostale elemente ideologije, očito nije dovoljno za identifikaciju sa (savremenim) četništvom. Da je novinar išao malo dublje u ovu problematiku verovatno bi dobio „genijalnu“ pouku da intervjuisani nije mogao biti četnik jer nije bio ni rođen u vreme Drugog svetskog rata. Otprilike je to nivo argumentacije kojom se AVtokrator inače služi, jer mu se može.

U moru brojnih drugih nesuvislosti, jedan detalj zaslužuje da bude naročito pomenut. To je AVtokratorovo odbijanje da zločine nad Srbima u NDH imenuje pojmom genocid. To je, zapravo, jedno od odvratnijih mesta ovog intervjua. Na stranu to što je jasno da se taj pojam poteže za sve i svašta – što je posebna vrsta morbidnosti. Uzdržavanje od toga da se genocidom imenuje stradanje Srba u NDH, tobože radi toga da se ne izazove „100 godina loših odnosa sa Hrvatima“ (!?) i kako bi se izbeglo pitanje oko Srebrenice zaista zaslužuje najtežu moguću kvalifikaciju i najdublji prezir. Međutim, tako je to kad se mulja i kad se petlja. To je, naime, kristalno jasan primer vrzinog kola u koje se neminovno zamrse mnogi koji ne žele da se suoče sa činjenicama kao što su, na primer, agresija na Hrvatsku ili genocid u Srebrenici, pa se najnedostojnije cenkaju tamo gde se nipošto ne bi smelo pogađati. Naravno, ne pozivam ni na kakav reciprocitet, ali možemo samo zamisliti kakvu bi salvu napada morao istrpeti neko drugi ko bi se sa tako bezočnim argumentom migoljio, trudeći se da izbegne kvalifikaciju genocid u kontekstu stradanja Srba u NDH.

Od ljudi koji su sa tolikom strašću učestvovali u najpogubnijim istorijskim i političkim projektima, čije je ostvarenje skopčano sa zločinima, ne očekuje se da sa stanovišta poznatog ishoda mudruju o nerealističnosti neostvarenog cilja, već se, u najmanju ruku, očekuje pokajanje. Naime, upadljivo je da i inače kada AVtokrator analizira svoje „mladalačke grehe“ – negde do poznih 30-ih – on uvek misli na neostvarivost, na nerealističnost, na lošu procenu odnosa snaga i tome slično. On nikada ne dovodi u pitanje suštinske, principijelne, već samo praktične elemente politike u kojoj je učestvovao skoro 20 godina, dok za samo ideju – ne treba u to uopšte sumnjati – i dalje smatra da je bila istorijski opravdana, moralno besprekorna i sa stanovišta pravde neupitna. I onda se nervira kada ga pitaju za „srpski svet“. Bilo bi mu jasnije to interesovanje da je zaista shvatio težinu svoje odgovornosti i zla u kojem je sa punom svešću, voljno i sa strašću participirao. Doduše, tada se ne bi usuđivao ni da se pojavi pred ljudima, a kamoli da sveudilj soli pamet. Zato takvi tipovi ni ne treba da se nalaze na odgovornim funkcijama, jer je teret njihove prošlosti teži od svakog eventualno ispravnog postupka u budućnosti.

A što se tiče Vučićevih objašnjenja u vezi sa „srpskim svetom“, intervju čije sam nekolike detalje ovde naznačio neodoljivo me je podsetio na jednu sekvencu dijaloga koji se na sednici Predsedništva CK SKJ 29. januara 1989. godine vodio između Slobodana Miloševića i Milana Kučana. „U Srbiji se, na primer, narod nije desio na nacionalnoj osnovi“, tvrdio je Milošević, na šta je Kučan odgovorio: „Onda sam ja lud…“