Naprijed u srednji vijek!

Piše: Tomislav Marković

Nakon grandioznog spomenika Stefanu Nemanji pored kog bi se i Golijat osetio kao ništica, Beograd se ponovio monumentom još jednom srednjovekovnom vladaru, nešto manjeg formata, ali ipak u natprirodnoj veličini. Pre nedelju dana svečano je otkriven spomenik despotu Stefanu Lazareviću na skveru između Drinčićeve i Palmotićeve ulice, Gundulićevog venca i, naravno, Bulevara despota Stefana. Autor spomenika je vajar Svetomir Arsić Basara.

Spomenik su udruženim snagama otkrili zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević, ministar spoljnih poslova Nikola Selaković i predsednik opštine Stari grad Radoslav Marjanović. Svečani otkrivači spomenika održali su i prigodne besede, a posebno je briljirao dogradonačelnik Vesić.

U prigodnoj govoranciji Vesić je istakao, naglasio i podvukao da smo se “ponašali do skoro kao da srpski srednji vek nije postojao”, te da se više nećemo stideti svoje istorije. Praksi brisanja prošlosti naprednjaci su najzad stali u kraj: “To je ove godine prekinuto podizanjem spomenika Stefanu Nemanji, a danas i despotu Stefanu Lazareviću”.

Vaistinu, pre nego što se gospodar naš Aleksandar Prvi i Poslednji popeo na presto, zajedno sa bulumentom svojih vernih dvorjana, ničeg nije bilo, a pod svim prethodnim vlastima najviše su postradali srpski srednjovekovni vladari koji su pali u potpuni zaborav. Najveća žrtva sistematskog i organizovanog zaborava srpske istorije koju su sprovodile demokratske, a naročito komunističke vlasti – bio je upravo nesrećni despot Stefan. Niko ga se nije sećao, niko njegovo “Slovo ljubve” nije pominjao, a o spomeniku u prestonici je mogao samo da sanja.

Prvi i drugi spomenik

Tako stvarnost predstavljaju vedete naprednjačkog režima. Problem sa njihovim pričama o realnosti, svejedno o čemu govore, uvek je isti – nemaju ama baš nikakve veze sa stvarnošću. Primer despota Stefana najbolje govori o tome. Naime, manje od dva kilometra od mesta na kom je 19. aprila podignut spomenik Stefanu Lazareviću, na Kalemegdanu, u Gornjem gradu – skoro 40 godina stoji jedan spomenik koji demantuje Vesića i sve ostale naprednjačke vesićoide. Radi se o spomeniku despotu Stefanu Lazareviću, radu vajara Nebojše Mitrića, podignutom početkom osamdesetih godina, baš u jeku kletog socijalizma kad ništa srpsko nije smelo da se pomene, posebno ako ima veze sa srednjim vekom. Pritom je taj spomenik moderniji i estetski primereniji našem dobu, za razliku od novog spomenika koji izgleda kao da je izvajan 1881. godine.

Pišući prošle godine o anahronosti spomenika Stefanu Nemanji, istoričar Srđan Milošević je kao kontraprimer naveo upravo ovaj rad Nebojše Mitrića: “Razumnih dimenzija, modernog izraza, situiran u Gornjem gradu, pristupačan i blizak posmatraču, spomenik istinski privlači svojom gracioznošću i, iako apstraktan, ipak je savršeno kompatibilan sa srednjovekovnim opisima i fresko-prikazima ovog srpskog vladara sa prelaza 14. u 15. stoleće”. Milošević kaže i da spomenik od današnjeg posetioca “ne očekuje strahopoštovanje, kmetsku pokornost prema vladaru”.

Spomenici koje naprednjaci podižu srednjovekovnim vladarima imaju sasvim suprotno dejstvo na posmatrača: oni svojim gigantskim dimenzijama izazivaju strahopoštovanje, prizivaju podaničku svest, prisiljavaju ljude da se osećaju majušno i neznatno, da pognu glavu ispred čudovišne grdosije pred kojom su se obreli.

Čudne li koincidencije, naprednjaci na čelu s Vučićem nastoje da se žitelji Srbije osećaju upravo tako, kao kmetovi, sebri i meropsi, a ne kao slobodni građani. Naprednjačka estetika i etika, ako se o tome uopšte može ozbiljno govoriti, dobile su svoje otelotvorenje u spomeničkom kiču kojim nagrđuju Beograd, normalno – o našem trošku, kao i sve drugo što su ikada radili u životu.

Mač kao ideološka poruka

Koliko je budalasta teza o guranju u budžak srednjovekovne istorije u prethodnim periodima dovoljno govori činjenica da su praktično svi važni književni tekstovi iz te epohe prevedeni i objavljeni u vreme socijalizma, i to u prilično luksuznoj ediciji Stara srpska književnost u 24 knjige. Još davnih šezdesetih godina Zoran Mišić je pisao o “kosovskom opredeljenju”, Miodrag Pavlović objavio antologiju srpske poezije u koju je uključio stihove Domentijana i drugih autora iz srednjeg veka, a podizani su i spomenici srpskim vladarima iz tog doba.

Na primer, spomenik knezu Lazaru u Kruševcu postavljen je 1971. godine, takođe rad Nebojše Mitrića. Ne vredi naprednjacima govoriti, oni su velemajstori poricanja svih očiglednosti. Što se njih tiče, svet počinje od naprednjaka, a pre toga – “zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom”, kako lepo stoji na početku Knjige postanja.

Podizanje spomenika praćeno je jasnom ideološkom porukom koja nije nimalo bezazlena. Nije slučajno što i despot Stefan Lazarević i Stefan Nemanja u ruci drže mač, a ne krst. Da ratoborna poruka bude jasnija, odabrani su i prigodni citati koji su stavljeni na spomenik Stefanu Nemanji. Jedan potiče iz Hilandarske povelje: “I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu”. Snovi o proširenju srpskih teritorija, o velikoj, što većoj Srbiji, čiji je izdanak Aleksandar Vučić, uticali su i na izbor citata.

Kmetovi, a ne građani

Na istom spomeniku stoji još jedan citat, iz Žitija Svetog Simeona koje je napisao Stefan Prvovenčani: “I razgna i raseja tada ovaj Sveti neprijatelje svoje po zemljama inoplemenim za zla bezakonja njihova”. Neprijatelji o kojima se ovde govori su zapravo Nemanjina rođena braća Tihomir, Stracimir i Miroslav, a njihova zla bezakonja su to što se nisu složili sa Nemanjinom uzurpacijom trona.

U svetlu ovog citata deluje pomalo komično ono što je Vučić izgovorio na otvaranju spomenika: “Jedna od najvažnijih naših priča je istina o jedinstvu našeg naroda. Ma koliko pokušavali da nas razdvoje i gotovo uvek u prošlosti u tome su uspevali, mi Srbi, danas razumemo koliko je važno da budemo jedno i jedinstveno biće, koliko je važno da čuvamo svoj jezik, svoju istoriju, svoju kulturu i svoju budućnost”.

Doduše, nacionalno jedinstvo, ta znamenita srpska sloga koju nacionalisti neprestano nameću kao ideal nije u nesaglasju sa Nemanjinim proterivanjem braće. Nacionalna homogenizacija zahteva konstantnu proizvodnju unutrašnjih neprijatelja, izdajnika i stranih plaćenika, na tom narativu je Vučić napravio karijeru. A nastavlja sa istom pričom i danas, proglašavajući sve koji ga kritikuju za neprijatelje Srbije. U demokratskom društvu takva satanizacija drugačijeg mišljenja je nezamisliva, ali je zato u društvu koje teži srednjem veku sasvim normalna i očekivana.

Kad bi Vučić i njegova kamarila mogli do kraja da ostvare svoje autoritarne ideale, Srbija bi bila ustrojena po srednjovekovnom modelu, građani bi bili kmetovi, sluge i robovi, a vlastela bi uživala sve privilegije. Što bi rekao dogradonačelnik Vesić: “Slavimo srpski srednji vek”. Mnoge karakteristike tog modela društva prisutne su i danas, ali nesrećna činjenica da živimo u 21. veku sprečava našu vlastelu da nas baš totalno podjarmi.

Dušanov Zakonik ili Sretenjski ustav

Istina za volju, slavljenje srednjeg veka i svih mogućih monarhističkih tradicija nije počelo s naprednjacima, oni samo dovršuju proces koji je započet krvavim razaranjem socijalizma. Pre ovih spomenika srpskim vladarima, Beograd je još 2002. godine dobio spomenik Dušanu Silnom ispred Palate pravde, na kojem je car prikazan kako drži Zakonik na ramenu. Na tom mestu ima smisla postaviti spomenik prvom velikom zakonodavcu, ali ipak se čovek može zapitati da li možda postoji i neki pravni akt iz srpske prošlosti primereniji današnjem trenutku.

Recimo, Sretenjski ustav iz 1835. godine, jedan od najliberalnijih ustava tog vremena koji je upravo zato što je nastao pod uticajem Francuske revolucije trajao samo mesec dana, ukinut je pod pritiscima velikih nedemokratskih sila Turske, Austrije i Rusije. U tom ustavu ukinuta je autokratska vladavina, to je ideal koji nismo uspeli da dosegnemo ni do današnjeg dana. Jesmo na papiru, sve je lepo postavljeno u najvišem pravnom aktu koji je na snazi, samo što naš vladar i njegova vlastela to ič ne zarezuju, a građani Srbije odbijaju saznanje kako je njihov posao da nateraju moćnike da se pridržavaju zakona.

Sistematsko zatiranje antifašizma

Razaranje republikanskih tradicija u spomeničkoj i uličnoj kulturi sećanja traje već decenijama. Sve moguće ličnosti iz kraljevskih familija dobile su svoje ulice: kneginja Zorka, kraljica Marija, kralj Milan, kneginja Ljubica, kraljica Ana, kraljica Katarina, kraljica Jelena, kralj Aleksandar, knez Danilo, kralj Dragutin i još desetine kraljeva, kraljica, kneževa i kneginja.

Na prvi pogled se vidi da živimo u republici, a ne u monarhiji. Zajedno sa članovima kraljevskih i kneževskih porodica, rehabilitovani su kult nacionalne države, savez trona i oltara, svetosavlje, društvena nejednakost, privilegovanost vladajuće kaste i svi ostali elementi konzervativnog nasleđa. Kao da u ovoj zemlji nikad nije postojala nikakva republikanska, narodna, plebejska ili, daleko bilo, revolucionarna tradicija.

Narodni heroji i sve što je vezano za antifašističku borbu sistematski su brisani sa ulica, kako bi ustupili mesto monarsima, kraljevima, carevima i knezovima. Oni koji su nam doneli prosvećenost, ravnopravnost, modernizaciju, industrijalizaciju, urbanizaciju, emancipaciju žena, prohodnost na socijalnoj lestvici, masovno opismenjavanje, obrazovanje dostupno svima, napredak, oni koji su nas izveli iz vekovne tame, zlopaćenja i zaostalosti – bačeni su u zaborav.

Umesto zlih komunista i antifašista, sada slavimo one koji su večito živeli na grbači sopstvenog naroda, držeći ga u pokornosti i siromaštvu. A onda se pitamo kako smo stigli do autokratije i kako to da smo postali podanici. Izađite na ulicu, pa ćete videti, sve lepo piše na uličnim tablama, a vidljivo je i na spomenicima. Sami pali, sami se porobili.