Kad žrtve fašizma proglasiš žrtvama komunizma

Tridesetak godina neprestanog revizionizma i rehabilitacije kvislinga neminovno su morali da ostave svoje gorke posljedice koje upravo gledamo.

U Novom Sadu 19. aprila održan je antifašistički skup u znak podrške novinaru Dašku Milinoviću kog su par dana pre toga nasred ulice, u ranu zoru, fizički napala dvojica mladića, zadavši mu nekoliko udaraca metalnom šipkom. Nekoliko hiljada antifašista okupilo se na Trgu Slobode odakle su, nakon održanih govora, produžili u protestnu šetnju do Keja žrtava racije, gde je skup završen.

Dok su se antifašisti sabirali na Trgu, njihovi protivnici, desničari okupljeni oko grupe “Tradicionalisti” organizovali su paralelni skup, takoreći kontramiting. Njih pedesetak okupilo se upravo kod spomenika žrtvama racije, gde su položili venac sa cvećem, na prvi pogled bi se reklo u znak pijeteta.

Ko bi rekao da protivnici antifašizma imaju potrebu da izraze sućut prema Jevrejima, Srbima i Romima koje su mađarski fašisti pobili u januaru 1942. godine? Već na drugi pogled, čim se kamera približi vencu i ukaže se komemorativni natpis, utisak se menja iz korena. Naime, desničari su na vencu ispisali poruku koja bi mirno mogla da se nađe u rubrikama “Verovali ili ne”, “Jeste li već čuli da”, “Neverovatno, ali istinito” ili “Najveće svetske misterije”. Poruka glasi: “Novosadskim žrtvama komunističke racije u Rajinim šumama 1944-te.”

Fašistička racija u Južnoj Bačkoj

Nakon što su hrvatski parnjaci ovih naših tugomira u Jasenovcu postavili tablu sa uklesanim ustaškim pozdravom “Za dom spremni”, izgledalo je da se ne može otići dalje u cinizmu prema žrtvama fašizma, ali revizionisti i simpatizeri kukastih ideologija umeju da iznenade, đavo perverzije im prosto ne da mira.

Tako su cvetnim performansom nevini ljudi koje su pobili fašisti mirno proglašeni žrtvama komunizma. Skoro osam decenija znali smo za fašistički pogrom u Vojvodini pod imenom “Novosadska racija”, “Racija u Južnoj Bačkoj” ili “Januarska racija”, a sada, zahvaljujući kreativnoj mladeži, odjednom se pojavila i nekakva “komunistička racija”. Kako je krenulo, na kraju će se ispostaviti da su jugoslovenski komunisti odgovorni i za masovno istrebljenje Indijanaca u Americi, genocid nad Jermenima, Vartolomejsku noć i masovni pokolj Kineza i komunista u Indoneziji. A ne bi me čudilo i da Kain bude proglašen članom Komunističke partije Jugoslavije.

Racija je bila najveći pokolj počinjen na području okupirane Vojvodine tokom Drugog svetskog rata. Fašisti Mikloša Hortija započeli su raciju 4. januara u Čurugu, a potom su nastavili sa ubijanjem u Gospođincima, Šajkašu, Đurđevu, Mošorinu, Titelu, Loku, Gardinovcima, Vilovu, Žablju i drugim mestima. Prema podacima koji su nam dostupni, u 17 mesta Južne Bačke, odnosno Šajkaške oblasti, fašisti su ubili 2.345 ljudi. Racija je nastavljena u Novom Sadu, gde je ubijeno još 1.246 nevinih ljudi, a okončana je u Bečeju gde je stradalo još 215 žrtava. Sveukupno, broj žrtava racije se procenjuje na preko 3.800, koliko su fašisti pobili u tim “hladnim danima”.

Vijenac za dželate na spomeniku žrtava

Kao i u svim drugim krajevima koji su se našli pod okupacijom Sila Osovine, i ovde su fašistima pomagali domaći kolaboranti. Kada su partizani oslobodili zemlju od okupatora, u oktobru 1944. godine formiran je Vojni sud Vojne oblasti za Bačku i Baranju koji je sudio zločincima i kvislinzima. Na to je podsetila Antifašistička akcija Novog Sada u saopštenju izdatom povodom pomenutog polaganja venca na spomenik žrtvama racije.

Oni su podsetili da je narečeni sud na smrt streljanjem osudio 250 ratnih zločinaca mađarske nacionalnosti, jer su “tokom okupacije učestvovali u zločinima nad civilnim stanovništvom tokom ulaska mađarske okupacione vojske u Bačku i Novi Sad aprila 1941, kao i zbog zločina u novosadskoj raciji januara 1942, slanja u logore i zlostavljanja civilnog stanovništva i drugih nedela počinjenih u periodu 1941 – 1944“. Na smrt je osuđeno i 35 Srba koji su sarađivali sa fašistima, između ostalih i „Milan Popović, poslanik u mađarskom parlamentu koji je za potrebe okupatora sastavljao spiskove za streljanje održano januara 1942”.

Novosadski desničari su upravo ove saradnike okupatora, ljude koji su učestvovali u fašističkom pokolju svojih sugrađana – proglasili za nevine žrtve komunizma. Venac posvećen dželatima postavili su na spomenik njihovim žrtvama. Nešto sumanutije teško je čak i zamisliti. Otprilike kao da su otišli u Aušvic i tamo položili venac sa natpisom “Nevinim žrtvama Pokreta otpora i Saveznika”.

Usput budi rečeno, zapadnu Evropu nisu oslobodili komunisti, pa su i tamo posle rata saradnici okupatora i ratni zločinci masovno osuđivani na smrt i doživotne robije, a često se dešavalo i da ljudi uzmu pravdu u svoje ruke. Nije Jugoslavija tu nikakav izuzetak, slično se dešavalo i u Francuskoj, Belgiji ili Holandiji, o čemu je pisano ko zna koliko puta. Samo, ko će to da čita, neće valjda oni koji sebe nazivaju tradicionalistima, misleći da je tradicija nešto što se automatski dobija u nasleđe, a ne stiče teškim i napornim radom.

Ropstvo pod fašističkom čizmom kao ideal

Simpatizerima hortijevaca i nihovih saradnika nije bilo dovoljno što su oskrnavili spomenik “Porodica” najsramotnijim vencem koji je tu ikada položen, već su napali Daška Milinovića koji je taj izrugivački venac bacio, rekavši da tu nisu pale žrtve komunizma, nego fašizma. O tome je portal Vidovdan.org ovako pisao: “Ovim činom je pljunuo ne samo na žrtve fašizma u Novom Sadu, nego i u čitavom svetu pokazujući svoje pravo lice skriveno iza ANTIFA parola”. Jedino su “zaboravili” da napišu šta je na vencu pisalo, kome je bio posvećen, kome se to mlađahni “tradicionalisti” klanjaju. Slučajno su “zaboravili” da spomenu kako je dotični venac položen da bi se rugao žrtvama fašizma.

Kako je ono beše pisao veliki, zanemareni pesnik Miodrag Stanisavljević u pesmi Omarska? “Pobeda je božiji dar narodu nebeskom / a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda / pobede nije ni dostojan”, tako nekako. Mladi “tradicionalisti” otišli su i korak dalje – ne podsmevaju se živima, već mrtvima. To je valjda taj nadaleko poznati patriotizam ispod kojeg se krije gola žudnja za zločinom.

Tridesetak godina neprestanog revizionizma i rehabilitacije kvislinga neminovno su morali da ostave svoje gorke posledice koje upravo gledamo. Ne možeš da izjednačavaš četnike i partizane, kvislinge i antifašiste, da blatiš i satanizuješ Narodno-oslobodilačku borbu, da brišeš imena narodnih heroja sa uličnih tabli, da pljuješ po najsvetlijim stranicama sopstvene istorije, da podižeš spomenike Draži Mihailoviću i služiš mu parastose, da proglašavaš junacima Mladića i Karadžića, da sa gađenjem okreneš glavu od najboljih slobodarskih tradicija sopstvenog naroda – a da prođeš nekažnjeno. Prirodno je da na kraju tog anticivilizacijskog, posve samoubilačkog procesa dobiješ omladince kojima su srcu bliski saradnici okupatora, saučesnici u fašističkim zverstvima. To je nama naša antikomunistička borba dala, da podle ubice budu uzori i junaci.

Zaista su velika junačka dela počinjena tokom racije. Ubijanje dece i odojčadi, streljanje i bacanje leševa pod zaleđeni Dunav, odsečeni nosevi, iščupani jezici, bacanje živih ljudi pod led, streljanja po dvorištima i ulicama, mitraljiranje civila u žitnim magazinima… Golem je spisak ovakvih herojskih činova, podsećaju na dela srpskih heroja iz Bijeljine, Zvornika, Foče, Višegrada, Srebrenice.

Simpatije prema fašistima i njihovim kolaborantima su svuda van pameti, ali su ipak najapsurdnije među pripadnicima slovenskih naroda. Da su u Drugom svetskom ratu pobedili fašisti, u Hitlerovom poretku sudbina Slovena bi bila strašna. Prvo bi bili malo proređeni, a potom bi svi koji preteknu postali robovi. U tom slučaju, današnji omladinci, sve i kad bi bili rođeni, što je malo verovatno – ne bi nikakve vence ni natpise nigde polagali iz prostog razloga što bi bili nepismeno roblje koje argatuje za “višu rasu”. Ropstvo pod fašističkom čizmom kao ideal – zanimljivo shvatanje tradicije, originalno poput natpisa na vencu: ni na šta ne liči.

Tradicionalisti bez tradicije

Koju to tradiciju baštine “tradicionalisti” nije baš najjasnije. U Drugom svetskom ratu pripadnici njihove nacije većinom su se borili protiv fašizma, kolaboracionisti su ipak bili teška manjina. Najbrojnija nacija među partizanima bili su Srbi,  teško da se ropska, zločinačka saradnja s fašistima može proglasiti za dominantnu tradiciju. Ako “tradicionaliste” zanima nešto o raciji, mogli su bar da pročitaju roman Knjiga o Blamu Aleksandra Tišme koji je u potpunosti posvećen ovom zločinu.

Mogli su da pročitaju i mladalački roman Psalam 44 Danila Kiša u kojem se takođe tematizuje racija. Ili bar da pročitaju lektiru, Kišovu zbirku priča Rani jadi, a potom i ostale dve knjige porodičnog ciklusa, romane Bašta, pepeo i Peščanik. Bizarno je nazivati sebe tradicionalistom, a ne znati za Eduarda Sama, junaka čiji je prototip bio Kišov otac, koji je slučajno preživeo raciju, “zahvaljujući nekom čudu”. “Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune”, kaže Kiš u Gorkom talogu iskustva. Dve godine kasnije, Eduard Kiš odveden je u Aušvic, odakle se neće vratiti. Zašto bi mladi to čitali i poznavali svoju tradiciju, pogotovo ako su tradicionalisti?

Reklo bi se da naši “tradicionalisti” potpuno drugačije shvataju tradiciju od velikog pesnika i esejiste, rojaliste, vernika i čoveka konzervativnih političkih stavova Tomasa Sternsa Eliota koji je u svom znamenitom eseju Tradicija i individualni talenat pisao: “Tradicija je stvar koja ima mnogo širi značaj. Ona se ne može naslediti, a ako vam je potrebno morate je steći velikim trudom”.

Da je ova zemlja iole normalna i da vlast suzbija mlade falangiste, umesto što ih podržava, izgrednici bi za svoj venac i slične prestupe lepo bili osuđeni na društveno-koristan rad. Na primer, mogli bi da prekucaju 20.000 stranica rukopisa pravoslavnog sveštenika, propovednika i pisca Gavrila Stefanovića Venclovića koje već 270 godina čame po arhivima i da tako iščupaju iz zaborava veliki deo srpske tradicije, čitavu jednu književnost. Kad im je već do tradicije toliko stalo.