Piše: Linsey Mcgoey, Prevela: Milica Jovanović
Bil i Melinda Gejts zatražili su poštovanje privatnosti nakon što su najavili da će se razvesti, ali čini se da će teško izbeći navalu pažnje. Zanimanje za njihov bračni aranžman nije tek puka ljubopitljivost. Oboje su javne ličnosti, a njihovi privatni životi imaju političke posledice. Urgentno pitanje u globalnim zdravstvenim krugovima glasi šta će se nakon razlaza desiti sa njihovom moćnom fondacijom. U pitanju su velike količine novca.
Stav javnosti je počeo da se menja i pre razvoda. Prošle godine, mnogi su saosećali s Bilom Gejtsom zato što je na meti raznih teorija zavera koje šire QAnon i druge grupe, po kojima je pandemija deo tajnog plana za implantaciju mikročipova u ljude. Doduše, otkad je njegovo protivljenje ukidanju patenata na vakcine stiglo do šire javnosti, osim konspirologa na njega besne i mnogi drugi.
Ljudi se opet pitaju – kao i u vreme kada se Gejts borio za monopol Majkrosofta – da li je dobro da jedna osoba poseduje toliko mnogo ekonomske i političke moći. Tokom protekle dve decenije, to se pitanje izgubilo: konačno, kako neko može da ne voli najvećeg dobrotvora na svetu?
No, kao što sam pre nekoliko godina tvrdila u knjizi No Such Thing As a Free Gift / Nema besplatnog poklona, Gejts odavno zaslužuje mnogo više kritičke pažnje, naročito ako se uzme u obzir da su značajna sredstva fondacije usmerena na istraživače i farmaceutske kompanije sa zapada, čime se produbljuju nejednakosti između globalnog severa i juga. Gejts takođe odavno odbija da prizna da patentne zaštite lekova i vakcina nisu poštene i da su usmerene protiv interesa siromašnih država, postavljajući im pravne prepreke za rešavanje zdravstvenih kriza čak i kada za to imaju naučna znanja.
Privatna filantropija u načelu može biti pretnja demokratskoj odgovornosti i pravednom društvu. Poštovanje velikih donatora podrazumeva da milijarde nedovoljno plaćenih i izrabljivanih ljudi treba da budu zadovoljni sa filantropskim mrvicama koje im baca samoproglašena aristokratija, umesto da imaju pravo na ekonomsku pravdu. Milostinja ne čini pravedno društvo već pravda, mada Gejts odavno misli drugačije.
Od najtežih godina HIV krize, kada su cene antiretroviralnih lekova bile astronomske, sve do danas skandalozno skupih terapija za dijabetes i rak u SAD i drugde, Gejts insistira da je sistem patentne zaštite dobar. Njegova poruka zdravstvenim aktivistima koji se bore za niže cene u osnovi glasi: umuknite i ostavite posao zdravlja ljudima koji najbolje znaju biznis, milijarderima poput mene i našim prijateljima u farmaceutskoj industriji.
To zvuči nelogično ako želite pravičan zdravstveni sistem, ali ima smisla ako ste svoje bogatstvo izgradili na patentima za softver i druge tehnologije. Zato ne iznenađuje to što Gejts dosledno brani interese industrije, već to što je ljudima trebalo toliko dugo da shvate da on zapravo podriva zdravstvene ciljeve koje navodno podržava.
Krajem aprila on je svoje viđenje patentnih prava objasnio u razgovoru sa Sofijom Ridž. Na pitanje da li misli da je predlog o ukidanju patentnih restrikcija na kovid vakcine dobra ideja, njegov odgovor bio je decidno odrečan. Ono što „u ovom slučaju ometa stvari nije intelektualna svojina“, insistirao je Gejts, već nedostatak bezbednih proizvodnih pogona u siromašnim zemljama.
Mada Gejts već mesecima ponavlja istu tezu ona nije tačna. „U ovom trenutku“, rekao je Sajmonu Alisonu za južnoafrički Mail & Guardian u januaru, „promena pravila neće dovesti do veće dostupnosti vakcina“. Međutim, kako navodi Alison, stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije se s tim ne slažu. Dok ukidanje patenata samo po sebi zaista „nije čudotvorno rešenje“, ono je neophodan prvi korak u angažovanju više fabrika na izradi bezbednih vakcina, fabrika koje trenutno nemaju posla, a koje nude svoje usluge za povećanje proizvodnje.
U martu je čelnik SZO pozvao na ukidanje patenata kojem se Gejts protivi, dok je izvršna direktorka UNAIDS zatražila od Svetske banke da se „usaglasi s nama“ u podršci za ukidanje patentne zaštite. Ona je istakla da je popuštanje regulative o intelektualnoj svojini bio neophodan korak da se u mnogim afričkim državama cena tretmana za HIV spusti sa 10.000 dolara na 1.000 dolara po osobi.
Rastuće nepoverenje u Gejtsa moglo bi biti znak promene odnosa prema rizicima od toliko nagomilanog bogatstva i moći u rukama osobe bez demokratske odgovornosti. Sklonost neverovatnim, neistinitim teorijama u tom smislu potiče iz opravdanog straha. Trgovci koje je 1830-ih zapošljavala Britanska istočnoindijska kompanija doneli su koleru na pristaništa Liverpula i Londona. Kako se bolest širila, glasine su je povezale sa zločinima koje su 1828. u Edinburgu počinili Vilijam Burk i Vilijam Her, ubice najmanje 16 osoba čije su leševe prodavali Robertu Noksu, nastavniku anatomije na edinburškom univerzitetu. Na kraju su uhvaćeni: Her je postao svedok saradnik, a Burk je osuđen na smrt vešanjem. Javnost je verovala da je Noks znao, ili bar sumnjao u počinjene zločine, ali da se pravio nevešt. Istraga ga je oslobodila svake sumnje, ali je javnost ostala nepoverljiva.
Nekoliko godina kasnije, dok je kolera kosila stanovništvo, porodice umrlih su izašle na ulice zahtevajući pravdu, ubeđeni da su njihovi rođaci ubijeni zbog trgovine telima, a da je zvanični uzrok smrti izmišljena bolest. Naravno, nije istina da su bolnice bile mesta sistematskog zločina. Ali je istina da su neljudski uslovi rada, loše javno zdravstvo, te kultura klasizma i rasizma uslovili pravedan gnev siromašnih. Neredi u vreme kolere bili su politički okidač za aktivizam koji je do kraja 19. veka izdejstvovao unapređenje sanitarnih i drugih mera javnog zdravlja.
Učesnici u neredima nisu bili u pravu za koleru, ali su ispravno shvatili da je ekonomski i politički sistem naštelovan protiv njih. Bolest im je donela korporacija koja je poharala Indiju u korist aristokratije i više srednje klase, sa mrvicama za radnike koji su živeli i umirali u radionicama, rudnicima i fabrikama širom sveta. Danas, kovid-19 nesrazmerno teže pogađa siromašne, naročito žene i muškarce druge boje, dok bogati imaju privilegiju zaštite.
Bil Gejts, kao i Vilijam Četvrti pre njega, sedi na vrhu globalnog finansijskog carstva. Ne treba kriviti ljude koji su besni na njega, ma kakve razloge navodili za to. Glavni krivci su milijarderi poput Gejtsa koji pravdaju sistem u kome smo prinuđeni da živimo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR