Jedna zamalo sjajna knjiga

Piše: dr Aleksandar Sekulović, potpredsjednik Saveza antifašista Srbije

Do ruku mi je došla, poklonom, knjiga "U požaru svetova", biografija Iva Andrića iz pera nemačkog autora Mihaela Martensa (Laguna 2020). Odmah da kažem da odavno nisam sa takvim interesovanjem pročitao neku knjigu. O njenim visokim kvalitetima svoj sud su dale kompetentne osobe a ja, pošto nisam ni književni kritičar, ni poznavalac Andrićevog života i rada, mogu samo da dodam da sam je čitao u jednom dahu i da sam čitanje prekidao samo zbog umora ili neodložnih obaveza.

To je tako išlo sve do 183. strane kada se događa nešto sasvim neočekivano. Tu počinje Martensova kritika Andrića zbog toga što se od kraljevskog ambasadora pretvorio u „druga Ivu“ i što se oportunistički priklonio komunistima po završetku Drugog svetskog rata. Pošto se Martens, zbog svojih sasvim opravdanih simpatija prema Andriću, trudi da ga ne kritikuje previše i direktno, on pribegava jednom dovitljivom, ali nekorektnom, lukavstvu: on to čini indirektno na taj način što posleratnu komunističku vladavinu opisuje najcrnjim bojama i kao inkarnaciju apsolutnog zla. Tu Martens kao da postaje neka druga ličnost, napušta svoj dotadašnji briljantan stil, potpuno gubi kontrolu nad svojim emocijama, dopušta da ga nose vulgarne ideološke floskule i iznosi takve difamacije koje spadaju u sam vrh propagandnog nadmetanja. Na taj način on dovodi u pitanje sve ono što je rekao o Andriću i njegovom delu i upućuje čitaoca da sam zaključi kakav je to bio čovek kada se priklonio jednom tako monstruoznom režimu.   

Tako Martens kaže da je odmah posle rata u Jugoslaviji svako ko je bio optužen „da je monarhista, buržuj, kapitalista, kontrarevolucionar ili kakav drugi neprijatelj naroda, lako mogao da završi ispod zemlje ili, u najboljem slučaju, na višegodišnjoj robiji“. Mnogi komunisti, kaže on, robijali su u doba starog režima i to je razlog što se sada „sa svojim dojučerašnjim protivnicima novi tamničari... ophode mnogo brutalnije nego što su ovi ikada prema njima bili. Jugoslovenski masovni ubica Tito... poslušan je Staljinov đak. Samo u prvih nekoliko nedelja nakon pobede Titove pristalice u Jugoslaviji ubijaju oko sedamdeset hiljada ljudi“.

Ovom brojkom ubijenih Martens uopšte nije zadovoljan pa zato tvrdi, iako ne kaže na osnovu čega, da je sovjetski ambasador početkom 1946. obavestio Moskvu o Đilasovoj izjavi da su „jugoslovenski komunisti od dolaska na vlast likvidirali već 200.000 bivših kolaboracionista“ ali on, ambasador, misli da je ta brojka veća. E sad, pošto tu nema izvora, ostaje nejasno da li je lagao sovjetski ambasador ili Đilas, ili je Martens to naprosto izmislio.

A da Martens voli da izmišlja vidi se već na strani 262. gde on, gnevan što je Andrić predložio Tita za Nobelovu nagradu za mir, kaže: „Nikog drugog do Tita, tog koljača pod čijim je režimom četrdesetih godina u ime ’bratstva i jedinstva’ na stotine hiljada Andrićevih zemljaka ubijano, hapšeno, mučeno ili deportovano na Goli otok“. Ali mnogo gore od toga za Martensa je to što se Tito u sukobu Arapa i Izraela stavio na stranu Arapa, a kada su ovi izgubili on se, kaže Martens pozivajući se na samozvanog Titovog biografa Pirjaveca, toliko „razgoropadio da je... Sadatu savetovao da bombarduje Tel Aviv“, a tu poruku su ulovili američki obaveštajci.

Na brojke „ubijenih, hapšenih, mučenih i deportovanih“, sa kojima Martens barata kao da je na Kalenića pijaci (čas je to 70, čas 200, a čas više stotina hiljada), osvrnućemo se kasnije, a sada samo nekoliko opservacija.

Da je Tito zaslužio Nobelovu nagradu za mir i da je nije dobio samo zato što je komunista – to su notorne stvari. A da je s pravom stao na stranu Arapa pokazuje i današnji surovi teror koji Izrael sprovodi nad palestinskim narodom. Što se tiče navodnog saveta Sadatu da bombarduje Tel Aviv, tek to je masna laž. Nikada i nikome Tito nije davao takve savete, a ponajmanje Sadatu o kome je imao vrlo loše mišljenje, i nikada se u svom životu nije „razgoropadio“. To jednostavno nije bio njegov stil i nije odgovaralo njegovom karakteru.

Taman kad čitalac pomisli da je Martens završio sa svojim amaterskim i zlobnim slikanjem posleratnih prilika u Jugoslaviji, on na strani 277. ne može da odoli svom ideološkom porivu: „Ubilačka mašinerija Titovih prvih godina vlasti proždirala je desetine hiljada. U poređenju sa tom komunističkom drobilicom ljudi, habzburški imperijalizam, u kome je Andrić smatrao da vidi jedan od najgorih režima u istoriji, bio je samo blagi preludijum... Četrdesete i pedesete godine... pod jugoslovensko-komunističkom vladavinom nepravde, bila su mračna vremena“.

Ovde moram da priznam da je Martens ponešto u pravu: jesu to bila mračna vremena. U razorenoj, opustošenoj i opljačkanoj zemlji mi, na primer u Kuršumliji, nismo do 1949. imali električno osvetljenje već samo petrolejke i voštane sveće, a kada nije bilo petroleja i voska, onda je vatra iz šporeta bila jedino svetlo u kući.

Ali Martens, koji je rođen 1973. godine, niti to zna niti razume, pa zato mora da izmišlja i da koristi četničke, nedićevske i ljotićevske floskule o vladavini nepravde i stotinama hiljada „buržuja, kapitalista“ i drugih neprijatelja naroda koji su iz čistog mira i na pravdi Boga lišeni života. On ne zna i uopšte se nije potrudio da sazna jednu notornu činjenicu: da je AVNOJ, na predlog Tita, tog „masovnog ubice i koljača“, usvojio 21. novembra 1944. godine „Odluku o opštoj amnestiji lica koja su u četničkim jedinicama Draže Mihajlovića učestvovala ili ih pomagala ili su učestvovala u jedinicama hrvatskog i slovenačkog domobranstva“. Dva dana kasnije Vladislav Ribnikar (a Martens valjda zna ko je to bio) piše Titu pismo u kome kaže:

„Imao sam priliku da vidim i čujem kako su beogradski građani primili odluku o amnestiji. I moji saradnici u Politici, koji dolaze u dodir sa mnogima, ispričali su mi svoja opažanja.

Meni lično ljudi su čestitali na odluci, a čestitali su i jedni drugima. Za ovaj zbunjeni i preplašeni svet odluka je izazvala veliko moralno ’olakšanje’. Strah od odgovornosti bio je kod njih vrlo veliki. Malo je ljudi u Beogradu kojima je savest sasvim čista, jer su pod pritiskom i terorom bezmalo svi popuštali i ’vrdali’. Ova ih amnestija sada oslobađa straha.
    ....
I Englezi su primili amnestiju vrlo dobro. Juče ujutru probudili su me telefonom i čestitali mi. Za njih je amnestija senzacionalna stvar i Harison mi kaže da će u savezničkoj javnosti izazvati najbolji utisak.“

Dakle, većina takozvanih narodnih neprijatelja bili su amnestirani i uključeni u društveni život, a osuđivani su samo ratni zločinci i saradnici okupatora. Da je u posleratnom haosu stradao i poneko nevin, bilo je i toga. Ali Martens u „stotine hiljada“ nevino stradalih izgleda da ubraja i onih pet hiljada Dražinih četnika izginulih 1945. godine na Zelengori u sukobima sa Narodnooslobodilačkom vojskom, kao i one silne diverzantsko-terorističke grupe koje su posle rata permanentno ubacivane u Jugoslaviju od strane izbeglih četnika, ustaša, balista, križara i drugih i od kojih su snage bezbednosti samo u periodu 1945-1947 likvidirale 26.947 lica.

A da Martens ima neku specifičnu tehniku istraživanja vidi se i po grubom falsifikatu na istoj toj 277. strani. Praveći parabolu sa Brehtovim stavom da u doba zločina ćutnja, pa i razgovor o drveću, predstavlja zločin, Martens kaže da bi razgovor o zločinima u tadašnjoj Jugoslaviji uključivao i drveće „i to ono na kome su vešani oni koji progovaraju“.

Neverovatno je kako je Martens doživeo metamorfozu od vrsnog hroničara u banalnog falsifikatora. U Jugoslaviji jeste kratko vreme postojala smrtna kazna vešanjem ali je ona izrečena samo u slučaju popa Mace Vukojičića iz Pljevalja  optuženog za 57 ubistava od čega je šest žena svojeručno zaklao, među njima i majku glumca Miše Janketića. Viši sud je i tu kaznu preinačio u kaznu smrti streljanjem, pa je pop Maca tako i završio. Srpska pravoslavna crkva je tog patološkog ubicu, likvidiranog valjda zbog toga što je „progovorio“, kanonizovala i proglasila za mučenika. A ima još jedan slučaj: Vojni sud u Beogradu osudio je 16.02.1947 na kaznu smrti vešanjem ratne zločince nemačke generale Fortnera, Šmithubera, Nejholta, Kiblera, Tribukajta i Lončara, a ta kazna je i izvršena i oni su zaista i obešeni. Da li Martens ova vešanja oplakuje, jer drugih nije bilo?

Konačno, što se tičle Martensove konfabulacije da su se novi tamničari prema dojučerašnjim protivnicima odnosili „mnogo brutalnije nego što su ovi ikada prema njima bili“ moram, iako je to očigledno uzaludno, da Martensu preporučim da pročita knjigu „Glavnjača kao sistem“ iz 1928. godine advokata Rajka Jovanovića o tome kako su se bestijalno ti bezazleni „dojučerašnji protivnici“ odnosili prema političkim zatvorenicima (reprint izdanje ove knjige Most-art 2020).

A o odnosu „novih tamničara“ prema narodnim neprijateljima najbolje svedočanstvo ostavio je glavni među njima – Draža Mihailović. Na suđenju 1946. godine on je više puta pitan da li su ga islednici u istrazi mučili i iznuđivali dokaze, a Draža je uvek odlučno odgovarao: „Ne, nikako. Prelazilo se čak i na prijateljske razgovore“.

U postupku Dražine rehabilitacije saslušan je dana 9.12.2010 pred Republičkim javnim tužiocem izvesni Slobodan Borisavljević koji je 1946. bio Dražin zatvorski čuvar i pritom je izjavio da je Draža u zatvoru „stalno tražio pečeno meso sa lukom, pio je  ¼ litre rakije da bi završio sa 1 1/4 litre dnevno jer je navikao“.

Nasuprot tome, a u tom  istom postupku pred Višim sudom u Beogradu, Oliver Antić je dana 12.05.2015 izjavio: „Istog dana kada je uhvaćen...đeneral Mihailović...je ubačen u sobu za mučenje i tu podvrgnut torturi koja je trajala 72 časa. Britanski obaveštajci su saznali da su primenjeni specijalni metodi neopisivog mučenja. Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Odnet je nazad u ćeliju nag i izobličen“.

Zbog ove patološke laži Oliver Antić je od strane četničkog vojvode Tome Nikolića nagrađen mestom ambasadora u Portugalu.

Što bi rekao sarajevski novinar Mladen Vuksanović 1992: „Ti ljudi su sama suština laži, njihova suština je laž“.

Martens se očigledno oslonio na ove laži i tako upropastio sopstveno delo na kome je, kako kaže, radio punih sedam godina. Šteta, velika šteta!

Nakon čitanja ove knjige osećao sam se kao čovek kome u lonac sa mlekom upadne muva i koji onda sve mleko prospe.