Lukašenko, Vučić, ‘srpski svet’ i slučaj Protaševič

Piše: Boris Varga

Svaki autoritarni režim mora povremeno i dozirano da ritualno progoni, muči, pa čak i ubija opoziciju, novinare i kritičke glasove. Belorusija i Rusija najbolji su primeri takvih tiranija, a poslednja žrtva takvog sistema je skoro neviđeni međunarodni skandal “državnog piratstva“, kako su u Briselu nazvali otmicu 26-godišnjeg novinara i građanskog aktiviste Romana Protaseviča.

Poruke ovog varvarstva u Evropi treba čitati sa nekoliko nivoa, jedan od njih je bačena u lice rukavica pojedinim državama Evropske unije zbog davanja utočišta opoziciji i podršci prošlogodišnjim protestima u Belorusiji, u kojima zamalo nije pao najdugovečniji postsovjetski diktator. Ovo nije samo divljačka pedagogija i zloupotreba antiterorisitičkih mera kao promocije sile, već je baćuška očigledno odlepio i digao lestvicu mera brutalnosti za sve evropske diktatore.

Blagoslov za novi ‘srpski svet’

Hapšenje Protaseviča daleko je veći izazov za Zapad, koji je poznat po dvostrukim aršinima prema tranzicionim i postsocijalističkim autokratama. Široko zatvaranje očiju na uništavanje javnih servisa i nezavisnih medija unutar Unije, u Poljskoj i Mađarskoj, direktan je doprinos EU-a urušavanju demokratije na celom kontinentu. Šta onda reći za prostor bivše SFRJ i SSSR-a. Tiha podrška Aleksandru Vučiću nije samo stvaranje lukrativne stabilokratije, već je to blagoslov za revitalizaciju novog “srpskog sveta“ i cinična osuda naroda u bivšoj Jugoslaviji za njihovu nisku političku kulturu.

Da li građani u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini stvarno ne zaslužuju bolje od šovinističkih režima? Naravno da zaslužuju i da bi trebala da bude drugačija poruka i delovanje vodećih demokratskih država. Umesto toga, tu se protiv kritike sve češće primenjuju metode slične onima koje koriste Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin. Slučaj Protaseviča samo je jedan od onih uz pomoć kojih je večiti beloruski predsednik proteklih decenija gradio tvrđavu straha i nezamenjivosti. Trovanje Putinovih oponenata, poslednji među kojima je Aleksancdar Navaljni, već sada otvara nove stranice klasike svireposti iz doba Hladnog rata, s tim da nikako ne treba zaboraviti i metak za Njemcova.

Balkanske stabilokrate prilagođene su daleko suptilnijim merama. Slobodan Milošević je svima održao lekciju i iscrtao crvene linije. Zapad zna da ne sme više da izgubi Srbiju, jer u slučaju novog konflikta više ne bi mogao lako da preti intervencijom NATO-a. I Srbija zna da Alijansa preti zakočenom puškom i drhtavom rukom, pa naprednjački režim svaki dan napravi po jedan mali korak kako bi od kandidata u EU napravio despotiju od koje će ubrzo i sam Brisel dići ruke.

I Vučić je već dobro apsolvirao tihe brutalne metode uterivanja nesigurnosti i straha u kosti, jer je bio ministar informisanja kada je u vrhuncu bitke za “veliku Srbiju“ za Uskrs na najsvirepiji način ubijen Slavko Ćuruvija. Stvaranje svakodnevne histerije etiketiranja u javnosti i crtanja meta od kojih novinarima gore kuće kao Milanu Jovanoviću, prebija ih se kao Daška Milinovića ili im se skoro svakodnevno šalju pretnje smrću kao Draganu Bursaću i Darku Šukoviću sigirno nije put prema EU, već davno promenjeni kurs plovidbe “srpskog sveta“ ka regati ruskih gubernija. I zbog dugogodišnjeg nereagovanja direktno će biti odgovorne zapadne vlade i međunarodne organizacije, koje, klackajući se na grabuljama, ponavljaju priču da im je predsednik Srbije ponovo faktor stabilnosti i mira u regionu.

Idealni uslovi za baćušku Lukašenka

Rusija je tu najviše na dobitku. Skandal sa Protasevičem uoči susreta Džoa Bajdena i Putina, planiran sredinom juna, jasna je poruka kakvi su dometi Vašingtona nakon vladavine Donalda Trampa i decenijskog urušavanja pozicije globalnog hegemona. Da li su zbog ovog divljaštva potrebne strože sankcije prema režimu Lukašenka? Svakako, i ne samo protiv njega. Države EU-a su u slučaju Belorusije ponovile istu grešku kakvu su 90-tih napravile sa Srbijom. Zatvaranjem vazdušnog prostora sa Belorusijo, Brisel je faktički učinio ono što je Lukašenko i očekivao – zatvorio slobodno kretanje i protok mladih, obrazovanih, reaktivnih ljudi koji su agensi promena u toj poslednjoj sovjetskoj relikviji.

Takva izolacija Belorusije idealna je za Lukašenka, koji se, musav i uplakan, vratio nazad pod Putinov šinjel i sada, ohrabren neuspelom prošlogodišnjom pobunom, reži i grize ostatke bespomoćne beloruske opozicije, medije i nevladine organizacije. Svaki brutalni autoritrani režim u Evropi će pasti, a sa njim i njegov diktator. Neko će završiti u zatvoru, kao Milošević, neko će bežati iz zemlje, kao Vikttor Janukovič iz Ukrajine u Rostovu, a neko kao bračni par Nikolejae i Elena Čaušesku. U trci sa omladinom samo je pitanje kada će doći red i na baćušku Lukašenka.