Crne ptice nad Crnom Gorom

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Da se podsetimo: prošlogodišnja izborna pobeda litijaške koalicije proslavljena je i stihovima „Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“. Crna ptica je metafora za smrt, ali i simbol razaranja, nestajanja, ništenja svega živog i postojećeg. Najverovatnije je anonimni pesnik imao na umu (tačnije: na bezumu) gavrana iz epske poezije, koji se javlja kao vesnik smrti i nesreće. U deseteračkim pesmama obično nastupaju u paru, u formuli „Poletela dva vrana gavrana“, dolaze sa bojišta da donesu loše vesti, „krvavijeh kljuna do očiju i krvavih nogu do koljena”, jer su se gostili leševima palih junaka.

Crna ptica je očigledno i lokalna varijanta biblijskog Abadona, anđela uništenja, anđela bezdana. Abadon znači uništenje, a u srpskom prevodu Svetog pisma javlja se i kao pogibao i propast. Na primer, u “Pričama Solomonovim”: “Grob i propast nikada se ne mogu zasititi”. Što potvrđuje i onaj distih ostavljen u prostorijama devastirane Islamske zajednice u Pljevljima – malo im je jedan genocid, malo su im silne masovne grobnice, malo su im kosti ljudske razasute po jamama, već bi i da ponove masovno ubijanje, da nastave tamo gde su njihovi heroji Ratko Mladić i Radovan Karadžić stali. Tako to biva kad ti crna ptica pamet popije, prokljuje grudi i ostavi rupu umesto srca. Kao u pesmi “Rođen sam bušan” Anrija Mišoa:

“Duva neki strašan vetar.
To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali tamo duva strašan vetar.
Malo selo u Quito, nisi ti za mene.
Meni treba mržnje, zavisti, to je moje zdravlje.
(…)
To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali u njoj duva strašan vetar,
U toj rupi ima mržnje (stalno), užasa i nemoći,
Ima nemoći, i taj vetar je težak,
Snažan kao vihori,
Prelomio bi iglu od čelika,
A ipak je to samo vetar, samo prazno,
I zbog te praznine neka je prokleta čitava zemlja, čitava civilizacija, svi stvorovi na površini svih planeta!
(…)
Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce.
Kažem rupa, ništa više, to je bes i šta mogu.”

Pretnje Bursaću i Šukoviću

Poletela je crna ptica, nadvila se nad Crnu Goru, a ovo što izgleda kao mrak koji se sve više zgušnjava – to je senka njenih raširenih krila. Emisari ovog demonskog bića verno služe svom bogu uništenja: kad već ne mogu da ponove masovne pokolje, mogu bar da negiraju genocid u Srebrenici, i to usred Parlamenta. Ako se nisu stekle objektivne okolnosti za odstrel nepoćudnih pojedinaca, pogotovo onih kritički nastrojenih prema vladajućoj kliki, bar se takvima može zapretiti. Dok ne zavlada povoljnija društvena atmosfera u kojoj će biti moguće sprovesti pretnje u delo i proći nekažnjeno.

Tako se javila neka crna ptica koja se predstavlja kao „Marko Aprcović, glavom i bradom“ i poručila Draganu Bursaću da će ga ubiti ako ikad priviri u Crnu Goru. Dotična persona tvrdi da je mrtva ozbiljna, a već je izabrala i metod egzekucije: „Metak u glavu“. Nije se lažni Aprcović tu zaustavio, nameračio se i na redakciju Antene M i glavnog urednika Darka Šukovića. Tu je još detaljnije razradio budući zločin, vidi se da je dugo sedeo u tami svoje sobe i u mašti se naslađivao slikama torture i ubistva: "I ti si na spisku Šukoviću. Čisto da znaš. Samo ću tebe da kidnapujem i mučim satima. Bombu ću vam tamo bačiti”. Dakle, za Darka je planirao sporu smrt u najstrašnijim mukama, a prema ostatku redakcije je malo milostiviji – njima će prosto baciti bombu i završiti po kratkom postupku.

Staljinizam na delu

Vaistinu je poletela crna ptica i seje strah, mržnju, pretnje i zlo. Preteće poruke treba shvatiti ozbiljno, jer je mračna ideološka podloga koja stoji iza njih već ubijala novinare i političke protivnike, te izvršila najstrašnije masovne zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Onaj ko preti može da bude u stanju i da muči i ubija, pogotovo ako se okolnosti promene i ako bude uveren da će proći nekažnjeno. Ili će bar bodriti i navijati one div-junake koji ubijaju nevine ljude, nagledali smo se takvih tihih saučesnika devedesetih godina prošlog veka.
Još ako nađu neko uzvišeno opravdanju za sopstvenu žudnju za zločinstvom kao što je nacija, zaštita nacionalnih interesa ili golorukog naroda naoružanog samo celokupnim vojnim arsenalom jedne od najmoćnijih armija u Evropi – biće novih grobova i propasti, unedogled. Treba nahraniti nezajažljivu crnu pticu koja uvek traži nove žrtve.

Nije čudo što se bašibozluk ohrabrio, pa preti ubistvom i zlostavljanjem kad im vladajući apostoli idu na ruku, stvarajući atmosferu u kojoj je progon neistomišljenika i mislećih ljudi poželjna aktivnost, takoreći ulaznica za visoko društvo. Tome u prilog govori zastrašujući progon kojem su Demokrate izložile novinarku Tamaru Nikčević. Prvo je anonimni špijun snimio njen privatni razgovor sa Miodragom Živkovićem, potom su ga Demokrate objavile, a na kraju je ova partija tužila Tamaru Nikčević jer je, kako kažu u tužbi, "iznijela niz uvreda na račun Demokrata - čime je izvršila krivično djelo zloupotreba službenog položaja”. I tako smo se iz godine Gospodnje 2021. vremenskom mašinom preselili u Orvelovu 1984., a možda i u Staljinovu 1937.

Svaka crna ptica svome jatu leti

Od svih rušilačkih poteza nove vlasti, ovo je najbliže čistom totalitarizmu. Štazi, NKVD i KGB bi bili ponosni na svoje daleke naslednike, nisu se nadali da će njihovo nasleđe baš ovoliko potrajati. Pravdanje da javni servis nije privatni prostor je smešno, jer onda zaposleni ne bi nikada smeli da vode nikakve privatne razgovore, a sve prostorije bi bile ozvučene. Ne može ništa što je izrečeno u privatnom razgovoru koji je pritom tajno, protivzakonito snimljen da podlegne sudskom gonjenju.

Sledeći korak je zabraniti svim građanima da iznose mišljenja o vlastima i u rođenoj kući ili na bilo kom drugom mestu. Ko god misli da Aleksa Bečić nije genije, taj će biti krivično gonjen, jer dotični političar ne podnosi da bude nevoljen. Zašto se ograničiti na reči? Setimo se onog nesrećnog krojača kojem se desila nesreća da slučajno zabode iglu u Staljinovu sliku u novinama, pa je završio u Gulagu. Slična praksa bi mogla da se uvede u cilju zaštite Bečićevog lika i dela, da mu nežna staljinistička duša ne pati.

Svako se služi sredstvima koja su mu dostupna kako bi zastrašio kritičku javnost i novinare koji rade u skladu sa svojom savešću. Vladajuća partija se služi prisluškivanjem, emitovanjem tajno snimljenih razgovora i tužbama, a anonimni bot pod lažnim imenom preti metkom u glavu, kidnapovanjem, mučenjem, smrću i bacanjem bombe na redakciju s čijom se uređivačkom politikom ne slaže. Svaka crna ptica svome jatu leti. Važna je samo dobra podela posla, jer ne mogu svi sve da rade. Na primer, bilo bi glupo da Demokrate prete smrću i bombaškim napadima, a da neki lažni Aprcović tajno snima razgovore, pa posle učesnike istog tuži sudu. Ovako je sve na svom mestu.

I onda biće tama i onda ništa biće

Razletele se crne ptice nad Crnom Gorom u mnogobrojnim jatima, zacrnilo se nebo da se ni tračak svetla ne vidi. Kao u pesmi Desanke Maksimović: “Crne ptice i same doći će. I onda biće tama i onda ništa biće”. Ugnezdile se u glavama ispunjenim mrakom, odatle izleću, zalepršaju krilima, pa u niskom brišućem letu nadleću sve što je vredno u Crnoj Gori i ispuštaju po svemu živom svoj otrovni, mrziteljski, razorni teret. Crne kao četnička zastava, kao mrak u neotkrivenim masovnim grobnicama u koje su smestile ljude koji se malo drugačije zovu i malo drugačije mole.

Razletele se crne ptice po ministarstvima i poslaničkim klupama, po državnim institucijama i ustanovama, po širini i dubini. Klikću o crkvi, svetinjama, narodu, srpstvu, srpskom svetu, nacionalnom identitetu i ostalim zvučnim rečima koje ništa ne znače. Ali ne mogu da obmanu svedoke koji su ih devedesetih već videli na delu.

Svo to kliktanje velikih reči doneo je onaj strašan vetar što duva kroz prazninu u grudima, vetar sačinjen od mržnje, užasa, zavisti, besa i nemoći. Vetar snažan kao vihori, prelomio bi iglu od čelika. Vetar koji je zavio u crno milione ljudi u onoj divnoj zajedničkoj zemlji koja nije umela da se odbrani od crnih ptica puštenih iz opustošenih ljudskih duša što su stolovale u crkvi, partiji, akademiji, vojsci, udruženjima književnika, po novinama i televizijama, po preduzećima i firmama, po svim važnim i nevažnim ustanovama. I posle svega, posle svih užasa i nesreća, posle svih smrti i razaranja – crne ptice i dalje lete, jer grob i propast nikada se ne mogu zasititi, niti se ljudski bezdan i praznina ikada mogu ispuniti.