Lekcije iz Podgorice

Piše: Saša Ilić

Parlament Crne Gore je, na predlog Bošnjačke stranke, usvojio Rezoluciju o genocidu u Srebrenici kojom se zabranjuje javno negiranje postojanja ili umanjenje genocida u Srebrenici.

Za ovaj dokument glasalo je 55 poslanika (pored poslanika vladajućeg Građanskog pokreta URA i Demokratske Crne Gore, glasali su i poslanici DPS-a, Socijaldemokratske partije, Socijaldemokratije, Bošnjačke i albanske nacionalne stranke, ali i Branka Bošnjak, poslanica Demokratskog fronta), dok je protiv glasalo 19 poslanika. Uzdržanih bilo je sedmoro.

Poslanici koji su bili protiv ove rezolucije pripadaju koaliciji koju predvodi Demokratski front. Zajedno sa rezolucijom, izglasana je smena ministra pravde, ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića, čime je jasno stavljeno do znanja da se usvojena rezolucija mora shvatiti ozbiljno. Naime, sada već bivši ministar Leposavić je 29. marta izjavio da „Haški tribunal, koji je masakre nad Bošnjacima iz Srebrenice 1995. godine klasifikovao kao genocid, nema legitimitet“.

Odmah nakon toga je premijer Zdravko Krivokapić zatražio smenu ovog ministra, što se naposletku i dogodilo, uprkos procenama analitičara da bi ova smena mogla izazvati krizu crnogorske Vlade. (Ovakva reakcija Ane Brnabić, recimo, delovala bi kao SF.) Ministar Leposavić se pravdao da svojim komentarom nije odstupio od zvaničnog stava Vlade kojoj pripada, već da je samo uložio kritiku na rad Međunarodnog suda.

Međutim, njegov ministarski mandat je završen, a u javnosti je ostala buka proizvedena ovim događajem. S jedne strane, predstavnici DF-a krenuli su u ofanzivu za obaranje vlade, počela su javna izvinjenja Srbiji (odnosno Vučiću i njegovoj politici), zbog neuspele akcije tamošnjih prosrpskih stranaka da zaustave proces koji bi, kako kažu, mogao naneti veliku štetu Srbiji i Republici Srpskoj.

Ove turbulencije brzo su se prelile i u srpski politički mainstream.

Ovdašnja euforija oko političkih promena u Crnoj Gori još se nije ni stišala, a već se podigao talas nezadovoljstva politikom Zdravka Krivokapića. Najpre je došlo do izbegavanja potpisivanja sporazuma sa SPC-om, a onda je na red stigla Rezolucija o Srebrenici, i to u vučićevski teškim danima između pravosnažne presude generalu Ratku Mladiću i izricanju presude optuženima zvaničnicima Srbije, bivšim čelnicima Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću.

Kako obično biva, na ovakve vesti iz regiona nikada prvi ne reaguje Vučić, on dolazi kasnije, kao gordi pomiritelj koji će već udeliti neku utešnu reč svojim jastrebovima ali i vernom narodu. Zato su iste večeri skočili Aleksandar Vulin, Vladimir Đukanović, Vojislav Šešelj i Dragan Marković Palma, svako u svom maniru i viđenju diplomatije.

Vulin je kao socijalista rekao da bi „Krivokapić i svi koji su glasali trebalo da odu pod Ostrog na grob Amfilohija i da traže oproštaj ako oproštaja ima“, te da su se svi oni tim činom „ispisali iz Srba“.

Vladimir Đukanović je hitno zahtevao demarš Crnoj Gori, Šešelj zabranu ulaska crnogorskim poslanicima u Srbiju, dok je Palma najbolje prejudicirao buduće obraćanje predsednika Vučića. On je iz dubine rezervoara narodske mudrosti izvukao sliku o „zabijanju noža u leđa“, dok je Srbija prethodno donirala Crnoj Gori vakcine protiv korone. Da ne znamo ko je Palma, reklo bi se da je reč o „hristolikoj“ situaciji.

Najefikasniji od svih, ipak, bio je poslanik Marijan Rističević, koji je predsedniku parlamenta Ivici Dačiću uputio Predlog rezolucije o zločinima u i oko Srebrenice od 1992. do 1995. godine. Ona bi se mogla pročitati i kao svojevrsna SNS istorijska čitanka, po kojoj su svi krivi podjednako, nikakvog genocida nije bilo, osuđuje se svako manipulisanje brojem žrtava ratnih zločina, uvećanjem i umanjenjem broja žrtava, osim kada to rade nadležne institucije i pojedinci u Srbiji, zaduženi za brojeve i kvalifikaciju događaja u ratovima devedesetih. Takođe, predloženo je da parlament 11. i 12. jul odredi kao dane sećanja na sve žrtve ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.

Otprilike onako kako uticajni teoretičari književnosti i kritičari vide željeni pravac razvoja savremene literature u Srbiji. U tom polju je kohezija između političke i kulturne elite možda najdublja, a Predlog rezolucije o zločinima u i oko Srebrenice predstavlja jednu vrstu normativne poetike neoradikalskog realizma.

Rističevićeva Rezolucija o zločinima u i oko Srebrenice mogla bi da postane normativna i za istorijske institute, isto onako kako je već odavno postala za Filološki i Filozofski fakultet u Beogradu, kao i po svim ograncima ovih institucija u zemlji. Nedavno se jedna kritičarka, inače angažovana u komisiji za otkup knjiga Ministarstva kulture, založila za reformu kurikuluma u Srbiji uvođenjem specijalnog predmeta koji bi se bavio pogromom nad Srbima.

Dakle, učenici bi mogli da biraju da idu na građansko, veronauku ili pogrome. Ili bi možda taj predmet odmah postao obavezan. Time bi se, kaže ona, iskorenila svaka „drugosrbijanska inicijativa“. Moguće. O tome će odlučiti predsednik koji najbolje zna kada i gde treba pojačati kurikulum.

On je sada imao preča posla zbog lekcija koje su mu stigle iz podgoričkog kurikuluma, a poznato je da on voli da drži lekcije, ne i da ih uči od drugoga. Zato je pozvao „srpski narod“ u Crnoj Gori da podigne glavu gore, ogluši se o kopije britanske rezolucije i da radi što može više i čeka otvaranje novih fabrika. Ili neumitni dolazak kompanija kao što je Rio Tinto.

U donekle suspregnutoj pretnji objasnio je da neće savetovati nikome gde da letuje ili ne letuje, ali da će „umeti da napravi odnos kakav je potreban, odnos kakav zaslužuju vlastodršci koji donose odluke nikada ne konsultujući Srbiju, a te odluke se tiču Srbije, i koji gledaju kako i na koji način da uvrede našu zemlju ili obeščaste naš narod“. Vučić je ovim poslao jasnu poruku crnogorskim vlastima da će nastavak njegovog rada na (ne)stabilnosti odnosa između dve države biti na najvišem mogućem nivou u narednom periodu, te da će ovakva odluka skupo koštati sve one koji su glasali za Rezoluciju o Srebrenici.

Teško je prihvatiti ovakve lekcije u državi čiji je sistem zasnovan upravo na negiranju i relativizaciji genocida u Srebrenici. Isto je i sa vladajućom Srpskom naprednom strankom. Teško je zamisliti takvu situaciju, ali kada bi se nekim čudom jedna ovakva rezolucija usvojila u Srbiji, a potom i realizovala u praksi, došlo bi do tektonskih pomeranja biblijskih razmera.

Dan nakon takve odluke osvanuo bi bez 99 posto aktivnih političara, funkcionera, kulturnih, medijskih i javnih radnika. To je nemoguće, jer je i najveći deo opozicionih programa, baš kao i naprednjački, zasnovan na istim temeljima.