Delta

Kanada gori. Bukvalno. U požaru sada već, pored šuma, nestaju i naseljena mesta. Kanada nema resurse da se bori protiv visokih temperatura (50 stepeni Celzijusovih). Vrućine su je zatekle nepripremljenu. Slikovito govoreći, gore, recimo, i Tajland i Južna Koreja. U Tajlandu raste broj mrtvih, a u Južnoj Koreji broj obolelih od kovida. U Australiji pak hoće da prepolove broj letova ka toj zemlji. To je jedna od mera u, kako se kaže, prvoj od četiri faze plana za izlazak iz zaraze. U drugu fazu ući će se 2022. Što bi trebalo da znači da plan pored više faza podrazumeva i više godina.

Kao što Kanada iz očitih razloga nije razvila kapacitete da se nosi sa visokim temperaturama, tako ni svet nije bio u stanju da spremno dočeka prvi nalet virusa korona. (Što je već dugo popularna tema u narativnim delima iz žanra katastrofe, poput recimo obimnog romana Stephena Kinga „Uporište“ iz 1978.) Ali, jedno je bio početak 2020, a nešto sasvim drugo leto 2021. Sada barem imamo vakcine. Pa ipak, i u leto 2021. bauk kruži planetom. Bauk je sada Delta varijanta korone. Vesti kažu da je to varijanta koja je daleko više zarazna od…

Hm, kako se to sad kaže? Od drugih varijanti ili starijih varijanti korone? Kako god, Delta je dakle zaraznija, ali nije i smrtonosnija, teše nas. I napada uglavnom one što nisu primili vakcinu. Sumnjičavi čitalac mogao bi pomisliti da je Delta došla kao poručena za kampanju vakcinacije. U Indiji, gde je, kažu, nastala, Delta je napravila haos i sada se širi ostatkom planete. Ovih dana stigla je i do Srbije. Zabeležena su prva dva slučaja. Lekari upozoravaju, najesen će nas zadesiti novi talasi bolesti. Vakcinišite se. Naravno, i da nas je Delta mimoišla, bilo bi dovoljno razloga za vakcinaciju. Ali, sada imamo i Deltu.

Svet, ili barem Australija, sprema se za Deltu. Da nas Delta ne zadesi kao što su vrućine zadesile Kanadu, mogao bi biti slogan pod kojim se promoviše australijski plan borbe protiv kovida. Daleko je Australija. Kako se Srbija sprema za Deltu (i vrućine)? Dobro, suzimo fokus. Umesto o čitavoj Srbiji, hajde da pričamo samo o školama. Šta će raditi škole u Srbiji kada najesen stigne novi talas zaraze – nazovimo ga za potrebe ovog teksta: Delta. Ima li ministarstvo prosvete plan za jesen i Deltu? Dobro, ako još nema plan za (novu) jesen, ima li barem uvid u stanje u školama posle tri polugodišta pod koronom?

Dobro, ako nema ni jedno ni drugo – šta će nam to ministarstvo? Nedavno je ministar prosvete – ne, nije Šarčević, ali kao da jeste – izričito porekao da je školska 2020/21. izgubljena. To da je netom završena školska godina propala, tvrdili su prosvetni radnici. Ministar kaže – nije. Ali, ne kaže kako zna da nije. U najmanju ruku, ministar ne zna, jer njegovo ministarstvo nije uradilo nijedno istraživanje na osnovu koga bi moglo da se utvrdi pravo stanje u školama. Tako imamo reč ministra protiv reči onih koji u školama zaista rade. Kome verujete?

U nekim drugim (pa i susednim) zemljama, neka istraživanja su ipak napravljena. Razgovaralo se sa nastavnicima i đacima. Rezultati se uglavnom poklapaju sa onim što govore i ovdašnji prosvetni radnici – radilo se mnogo, a uradilo malo. I nastavnici i deca su iscrpljeni. Usvojeno znanje je pak u obrnutoj srazmeri sa njihovom iscrpljenošću. Dok ovdašnji ministar tvrdi da je na samom kraju ove školske godine izgubljeno možda par nedelja ili mesec dana, nastavnici se slažu da je mereno u školskim danima izgubljeno barem pola godine.

Ministar se, rekosmo, ne slaže. On kaže da rezultati i sa probnog testa (koji je ispao bruka za domaću prosvetu) i sa završnih testova pokazuju da nema bitne razlike u rezultatima između ove i prethodnih – nazovimo ih tako – normalnih godina. Ali, zanimljivo je da je posle poraznog probnog testa ministar najavilo lakše završne testove. Da bi onda mahao rezultatima tih testova i tvrdio kako je sve u redu. Dobro, neka bude da je ministar u pravu. I neka bude da su prosvetni radnici u pravu, kao što zaista i jesu. Šta bi to moglo da znači ako i ministar i prosvetni radnici govore istinu?

Imamo dve moguće linije zaključivanja. Prvo – ako su rezultati testiranja posle školske godine u kojoj se radilo vrlo malo isti (zanemarimo sad da su testovi ovaj put bili lakši) kao i posle godina kada se radilo „normalno“, to bi moglo da znači da se i „normalnih“ godina nije radilo ništa. A to dalje znači da obrazovni sistem praktično ničemu ne služi, ili barem ne služi tome da se u školama nešto nauči. Pa čemu onda služi, može se zapitati rezignirani čitalac. Služi za disciplinovanje kako mladih tako i odraslih. I služi za namirivanje partijskog kadra i obezbeđivanje sigurnih glasova (kao i svaka druga javna služba u ovoj zemlji).

Ali, treba verovati (makar i naivno, bez razloga) da je škola više od toga. U toj dobroj veri stižemo do drugog, drugačijeg zaključka – ako su rezultati testova relevantni i pokazuju da je nivo znanja đaka isti i kada se sa njima radilo u najmanju ruku upola manje, onda to pokazuje barem nekoliko važnih stvari:

a) gradivo u školama je preobimno i može se mirno prepoloviti a da to ne bude na štetu obrazovanja dece;

b) broj – nazovimo ih tako – slobodnih časova gde bi deca i nastavnici radili ono što decu zaista zanima mimo redovnog programa, mogao bi ići do polovine ukupnog broja časova, jer se pokazalo da je i pola održanih časova dovoljno da deca stignu do nivoa koji je zadovoljavajući (barem za ministra prosvete);

c) postoje resursi – zapravo ih u tom smislu ima na pretek – da se smanji broj đaka po odeljenju, kako je to bilo u protekloj školskoj godini i da se tako omogući kvalitetniji rad sa decom u školi.

Ako je sve to tako – a za ministra bi najbolje bilo da jeste, jer bi inače ispao lažov – evo šta bi mogli biti krajnji izvodi, važni za novu školsku godinu:

a) iskoristiti leto i rasteretiti obavezne programe od viška gradiva (očito je da je reč o višku kada izostavljanje dela gradiva ne utiče na uspeh dece na testovima);

b) osloboditi deo časova pogotovo u prvom polugodištu nove školske godine da se još jednom proveri kakvo znanje deca donose iz prošle godine i da li možda nešto treba nadoknaditi;

c) osloboditi deo časova za razgovor o prošloj godini ne samo u vezi sa onim što se radilo ili je trebalo da se radi u školi nego i u vezi sa tim kako su deca uopšte doživela tu godinu i kako se osećaju kada razmišljaju o njoj;

d) dozvoliti školama da smanje broj đaka u odeljenjima gde je to moguće;

e) ostaviti školama prostor da u skladu sa svojim mogućnostima organizuju nastavu a ne nametati jednoobrazna rešenja, krajnje neadekvatna za različite uslove u školama.

Ovo je, razume se, samo predlog. Pre svega, ministar bi morao pitati nastavnike ponaosob kao i njihova udruženja šta oni misle kakva je bila prošla godina i šta bi trebalo uraditi da nova bude bolja. Ako smo nešto naučili u prošloj godini, ako se vodimo izjavama ministra, onda je to sledeće – kako god i šta god da se radi u našim školama, rezultat će biti isti. To dalje znači da nas ništa neće koštati ako pokušamo da se dogovaramo i nešto promenimo. Ali, ako se u novu godinu uđe kao u prethodnu, a hoće, onda je to jasna demonstracija da od dva ponuđena tumačenja čemu ovde služi škola na snazi ostaje prvo.