DINKO GRUHONJIĆ: Nema tu hepienda

Piše: Dinko Gruhonjić

Dve su kolone toga 10. jula 2021. godine krenule na put: jedna spram Srebrenice/Potočara, druga spram Ljubovije. Jedna da ukopa još 19 žrtava genocida, druga na koncert Svetlane Ražnatović. Jedna na komemoraciju žrtvama, druga na iživljavanje nad žrtvama. To je razlika između ta dva sveta: fizički udaljena 12 kilometara, duhovno svetlosnim godinama.

“Blic” je javio: “Ceca sa 20.000 ljudi bosa i mokra peva po kiši! Spektakl koji nije viđen a ona blista u belom”.

Istovremeno, dvanaest kilometara dalje na mesečini se belasaju hiljade nišana, nadgrobnih spomenika srebreničkog genocida.

Srbija i Republika Srpska su duhovne pustinje. To su duhovni logori.

Dvanaest kilometara na istok dvadeset hiljada je došlo da vidi Cecu. Dvadeset i kusur hiljada je, prema izveštaju Vlade Republike Srpske iz 2004. godine, bilo direktno i neposredno uključeno u organizaciju i egzekuciju u Srebrenici. Pomislite samo: koliko je još hiljada bilo neposredno uključeno u genocid sa istočne strane Drine. Pa svima njima dodajte najbližu i dalju rodbinu prijatelje i komšije. Svi su oni ne samo znali, već i odobravali. Zato sada tako zdušno i lažu. Ne jer ih je stid, nego jer ne vide nikakav problem u tome. Ubiti “baliju” njima je prirodna stvar. Nož, žica, Srebrenica.

Koliko je njih bilo na koncertu Svetlane Ražnatović u Ljuboviji? Koliko njih “nije znalo”, a koliko njih je namerno došlo u Ljuboviju, svesni da je koncert organizovan kao provokacija i novo ubijanje porodica žrtava genocida? Krvavi cinizam dželata.

Nema tu hepienda.

“Drago mi je da se večeras družimo i uživamo zajedno. Ovo je tek početak”, prikazala se utvara u belom, Svetlana Ražnatović. A onda se izula.

Svi tekstovi koje su tu noć objavili Alo, Kurir, Srpski telegraf, Informer i ostali šljam bili su u dlaku isti. Što znači da su izdiktirani iz jednog centra. Zna se iz kojeg: od onoga što je sebe proglasio žrtvom plastične flaše na mezarju gde su ukopane hiljade žrtava genocidne politike koju je podržavao dok je izgovarao: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!” Od onoga što je bio ministar dezinformisanja, u vreme kada je 1999. ubijeno 100 Albanaca za jednog Srbina. Ukupno, njih oko 400. Među njima i devojčica od sedam godina. U selima Meja i Korenica kod Đakovice.

I svi su se, naravno, pravili blesavi da koncert Svetlane Ražnatović nema nikakve veze sa sutrašnjom komemoracijom u Potočarima. Krvavi cinizam dželata.

Nema tu hepienda.

Nema hepienda za društvo koje je ćutalo od 10. do 19. jula 1995. godine. I koje uporno ćuti li ćuti, do dana današnjeg. A i kad progovori, bolje da ćuti.

Sem retkih tviteraša, niko u Srbiji reč nije urliknuo povodom prikaze u belom, u predgrađu masovnih grobnica. Na stadionu FK Drina. Drina je, inače, najveća masovna grobnica na Balkanu. Pazite, zato, kad se kupate, kad idete na regate ili kad jedete ribu. Da vam ljudska kost ne zapadne u grlu.

Uzalud je boriti se za “čiste reke”. Gde ste bili ujutro, 13. jula 1995: šesnaest muškaraca iz kolone, zarobljenih u području Konjević polja, streljano je na obali reke Jadar, pritoci Drine. I kakva je to ekologija koja se ne bori protiv mentalnog zagađenja? Jer, šta je problem mentalno kontaminiranima da bace gomilu plastičnih flaša, pokvarenu veš mašinu ili krntiju od automobila u jezero Perućac, na primer. Kad su – do juče – klali, streljali i na isto to mesto bacali ljude. Nema “zdrave životne sredine” bez borbe protiv moralnog idiotluka.

Nema tu hepienda.

Svetlana Ražnatović je klečala na kolenima na tom “koncertu” u Ljuboviji. Kiša je pljuštala kao iz kabla usred koncerta. Svevišnji se popišao na njih.

“Ovo je tek početak”, napisala je Svetlana Ražnatović na Instagramu pre koncerta. I jeste, tek je početak.

 “Najradije bih zaplakala od sreće! Hvala vam na ovakvom osećaju!”, još je rekla.  

A dvanaest kilometara dalje na mesečini su se presijavale hiljade belih nišana. U malo kojem tabutu ispod njih su ukopani celi ljudi. U mnogi od njih tek jedna ili poneka kost.

Hor “Djeca Srebrenice” u Memorijalnom centru Potočari izveo je nekoliko sati kasnije, dvanaest kilometara dalje, „Srebrenički inferno“, delo o patnji i stradanju žrtava genocida. Devojke koje stameno stoje i iz srca izvode tekst poeme “Bosno majko, Srebrenice sestro” svaki put dotaknu sva srca. A ta srca plaču od tuge veličine meseca na kojem se presijavaju beli nišani.

Iste večeri, posle “Inferna”, četiri stotine sveća upaljeno je ispred zgrade Predsedništva Srbije u znak sećanja na srebreničke žrtve. Događaj je obezbeđivala policija, okupio se i manji broj fašista koji su životinjski urlali i vređali.

Paljenje sveća organizovala je Inicijativa mladih za ljudska prava. Da pokažu saosećanje sa žrtvama genocida. Ali i da se bore za drugačiju Srbiju. “Nikome se ne ponovilo”, bio je transparent koji su raširili. “Mi smo ta suština proevropskog, demokratskog društva, a oni su neonacisti”, rekao je Ivan Đurić iz Inicijative.

Noć pre toga, na Trgu republike u Beogradu Žene u crnom su organizovale performans, a ove godine su bile razvile transparent “Srebrenica ime genocida”. One su u ćutnji od sat vremena podsetile da taj zločin ne sme da se zaboravi. I ovoga puta tu su bile i fašističke grupe. I taj  je skup “obezbeđivala” policija.

Opet su zatražile da 11. juli u Srbiji bude proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici. “Genocid u Srebrenici je izvršen uz direktnu podršku Srbije” i “Posmrtni ostaci ubijenih pronađeni su u preko 60 masovnih grobnica”, poručile su Žene u crnom. Grobnice su bile primarne, sekundarne i tercijarne. Bagerima su prvo ukopali a potom raskopavali i komadali tela ubijenih, vezanih žicom. Nož, žica, Srebrenica. Još 1.200 nestalih u Srebrenici, o lokacijama grobnica se ćuti.

Dok su Žene u crnom usamljene stajale na Trgu republike, 160 kilometara južnije, održavan je “koncert” Svetlane Ražnatović.

Režimski mediji slavili su “koncert”, velika većina “antirežimskih” je – ćutala. I jedni i drugi su ćutali o akcijama Žena u crnom i Inicijative mladih. Baš kao i u vreme kada je genocid organizovan: Miloševićev režim je radio 24/7, “obični” građani su ćutali. Janja Beč nas je učila: za genocid su potrebni novci, vojska, policija, autobusi, bageri, oružje, nafta, tenkovi… Ali, čak i kada imate sve to, postoji karika koja nedostaje: bajstendersi. To su oni koji ništa ne čine nego samo posmatraju. Dok im niz ulicu promiču kamioni natovareni ljudima čije su ruke vezane žicom.

Nož, žica, Srebrenica.

Nema tu hepienda.

Autonomija