Na Cetinje 22. avgusta, da pošaljemo poruku mira i stamenog stava

Za Antenu M piše: Boris Đurović

Opravdano vjerujem da se Joanikije Mićović, predstavnik crkvene organizacije prepoznate po promociji fašizma, šovinizma i kulturrasizma, neće ustoličiti na Cetinju i da se time neće oprljati slobodarska misao koja je uvijek  rasla iz cetinjskog krša.

Vjerujem da svite srpskih mantijaša – koji su likovali i blagosiljali zločince, ovoga puta neće proći tunel. Vjerujem da nas ima, da nas je više pa da smo samo jedan, jer jedan antifašista valja više nego četa četnika.

Međutim, postavlja se pitanje – što poslije?

Ista ta mantijaška i nacionalistička garda će zapośesti Cetinjski manastir, isti ti kojima nećemo dozvoliti izopačeno ustoličenje doći će da već śutradan tu stoluju. To je problematika koja je važnija od samog skarednog crkvenog čina.

Zadatak slobodarske Crne Gore ne treba da se svede na sprečavanje manifestacija nadmoći klerofašizma, već je zadatak da posljedice sličnih skupova drži pod svojim koncima, da bi na taj način poslala poruku alama Srpskog sveta, da se drže svoje livade i glavom i trupom. Crnogorci nijesu omekšali, kako to možda percipira Srpski svet, već imaju visok prag tolerancije u želji da ne budu isprovocirani od strane teokratske pošasti, ali vjerujem da kap (čitaj ustoličenje) neće preliti čašu, jer tu čašu neće ni puniti na Cetinju.

Dok nam se suśedna Srbija posprdava kroz Vulinove nižerazredne doskočice, naše balerine iz Vlade hodaju na prstima da ne bi braću razjarili, ili ne daj bože, razočarali velikog sabrata, Šešeljevog nosača zlurade misli. Dok su se kreature iz DF-a posprdavale našim olimpijcima, oni bi, siguran sam, zajedno s koalicionim partnerima – na Olimpijadi podilaženja pokupili trostruko zlato, pa se s toga ne treba iščuđavati njihovoj klimoglavačkoj orijentaciji. Bratska Srbija ovih dana, na čelu s Porfirijem i onim nespomenikom osluškuje crnogrski puls ne bi li čula zvona svoje okupatorske crkve, a ta zvona se 5. septembra neće čuti, već će se 22. avgusta sa Cetinja čuti snažna poruka, te će im biti jasno koliko će njihovo prisustvo biti poželjno.

A kuražni su, kuražni pa harlauču, prijete, pale, indirektno pozivaju na destabilizaciju društva a sve po poznatom modelu devedesetih koji se ogleda u pohodu na Sarajevo, grad koji je srušen srušio njihove okupatorske ideje! Crna Gora se onomad 1918. spuštala niz njihovo uže, al’ se uže pretrže. Crna Gora je iskusna, ona zna da pobjeđuje, dok velikosrpska grupa lakrdijaša ne zna ni da gubi ni da pobjeđuje (naravno da ne mislim na cio srpski narod, već na upravljačku strukturu) pa srlja i žir traži preko svoje kapije, nenaučena da ga nikad neće naći.

Nego, gospodo, Crnogorci – oprez! Iz opreza dođite 22. avgusta na Cetinje, da iz opreza pošaljemo poruku mira i stamenog stava. Iz opreza ponesite svoja srca i zastave, neka Cetinje od njih bude crveno – a to je boja koja simbolizuje ljubav! To nije ista ona boja kojom su oni bojali region devedesetih, to je slobodarska i antifašistička boja koja će ih ovog puta dostojanstveno, mirno, bratski, blagovremeno i blagonaklono opomenuti! Da je vječna!