Svet nije onakav kakav jeste

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Odavno izjava sa nekog oficijelnog mesta nije zazvučala tako paradigmatično kao savet crnogorskog Ministarstva kulture i svega ostalog Adnanu Čirgiću: „Treba da prihvatite svijet onakvim kakav jeste”. Sa ovom toplom preporukom mogla bi se meriti samo prošlogodišnja reakcija nekadašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića protiv degenerisane umetnosti, „patologije i devijacije svesti“, o čemu je bilo reči u tekstu „Borba protiv izopačene umetnosti i epske poezije“. Dok se u Vukosavljevićevim rečima osećao zadah minhenskih pivnica, iz misli ministarstva Vesne Bratić dopiru neki mirisi bliži našem podneblju.

Moguće je da u citiranoj izjavi nedostaje jedna reč, s obzirom na kontekst u kom je napisana sve bi bilo mnogo jasnije kada bi izjava glasila: „Treba da prihvatite Srpski svijet onakvim kakav jeste”. Jer ministarka od Čirgića i svakog drugog ko nije zadovoljan novim poretkom traži upravo to – da se ne bune protiv klerikalizacije, uzdizanja četništva, revizije istorije, nebrige za zdravlje građana, šovinizma, mržnje, nacionaističkog divljanja, nepravde, laži, falsifikata - već da poslušno trpe zulum kreatora vrlog novog Srpskog sveta. Ne borite se da promenite svet, da stvorite nešto bolje i dostojnije, da ispravite nepravde, nego ćutite i trpite. Kad bi se prevela na jezik narodnih poslovica, ministarkina misao bi glasila: Sila Boga ne moli. Jer je izrečena sa pozicije obesti, moći i sile.

Šteta što partizani nisu prihvatili svet kakav jeste

Mnogo šta je komično u ovoj izjavi, na primer to što dolazi od nekog ko se predstavlja kao vernik, hrišćanin. A hrišćanstvo je svetu objavilo rat, jer – kao što reče Jovan Bogoslov „svijet sav u zlu leži”. Pomiriti se sa stanjem stvari u svetu, sa vladajućim poretkom koji se zasniva na nasilju – znači izdati Hrista. Da su prvi hrišćani prihvatili svet onakav kakav jeste, hrišćanstvo ne bi ni postojalo.

Komično je i to što je poziv na mirenje sa poretkom najčešće izraz rezignacije, nemoći, poraženosti pred silom i moćnicima ovog sveta. Prihvatiti svet kakav jeste obično znači pristati na zlo, ne ustajati u odbranu obespravljenih, pomiriti se sa ropstvom, eksploatacijom, diskriminacijom, zločinom, pokleknuti pred silnicima i nasilnicima. Prihvatiti svet kakav jeste znači odreći se  nade da se nešto može promeniti nabolje, poreći veru u ljudsku dobrotu i požrtvovanost, odustati od borbe za promenu.

Šteta što prosvetitelji, francuski revolucionari, Linkoln, Gandi, Martin Luter King i hiljade drugih nisu prihvatili svet onakav kakav jeste, mogli smo lepo i dalje da živimo u srednovekovnom mraku. Šteta što partizani nisu prihvatili svet kakav jeste (za razliku od četnika, ustaša i ostalih kvislinga), šta bi nam falilo da živimo kao roblje pod fašističkom čizmom. Svet nije onakav kakav jeste, već onakav kakvim ga mi stvorimo.

Umetnost je forma suprotstavljanja stvarnosti

Komično je i to što narečena izjava dolazi iz ministarstva koje je bar nominalno zaduženo za sektor kulture. Ako je vrhunska mudrost prihvatiti svet kakav jeste, otkud uopšte ljudska potreba za stvaralaštvom? Zar silna umetnička dela nisu najubedljivija potvrda da nema ničeg ljudskijeg od nemirenja sa – što bi rekao nadrealista Dušan Matić – „patetičnim i mrgodnim ustrojstvom sveta“? Evo šta na tu temu kaže Josif Brodski u eseju posvećenom poeziji Tomasa Venclove: „Umetnost je forma suprotstavljanja stvarnosti koja je nesavršena, i predstavlja pokušaj stvaranja alternative toj stvarnosti“. Kad bi pesnici, pisci i ostali umetnici slušali preporuke ministarstva, nikakvog stvaralaštva na svetu ne bi bilo.

Komici nikad kraja. Nemirenje sa svetom kakav jeste – to je jedna od tačnijih definicija čoveka. Ljudi su i nastali tako što nisu prihvatili postojeće stanje, već su ga popravljali, inovirali, menjali, prilagođavali sebi – i tako razvijali sopstvenu svest. Pronalazak vatre, pravljenje prvih oruđa od kamena, sahranjivanje mrtvih, izlazak iz pećine i izgradnja prvih ljudskih nastambi – bili su upravo manifestacije nemirenja sa svetom kakav jeste. Oni što su prihvatili svet kakav jeste, naši bliski kosmati rođaci, i dalje sede na drvetu i jedu banane.

Realistički nihilizam

Pa ipak, kao prva asocijacija na citiranu izjavu nameće se „Filosofija palanke“ Radomira Konstantinovića, neminovno je setiti se ove knjige koja upravo u vernosti poretku, unapred datom redu, postojećem stanju stvari vidi jedno od suštinskih ispoljavanja palanačkog duha. Ovakav stav Konstantinović vidi kao realistički nihilizam koji je „nihilizam obogovljene stvarnosti“. „Načelo stavrnosti je načelo apsolutne istine koja nije samo izvan subjekta već je (bivajući izvan njega) i nepomirljiva sa njime, duboko protivna svema subjektivnom“, piše Konstantinović. Upravo je neprijateljstvo rpema tvoračkom subjektu suština prihvatanja sveta kakav jeste, to je negacija stvaralačke moći čovekove, što je logično, budući da je duh palanke „prevashodni duh banalnosti (trajanja kroz ponavljanje uvek-istog)“.

Samim tim, duh palanke je zakleti neprijatelj jezika i misli, što će reći i čitave kulture. „To, da je sve 'uvek isto', da promene nema niti sme da je bude, ejste uvod u negovoreće ravnodušje, u bez-jezičku letargičnost i pasivnost izvan-sebnog bića“.  Otuda ne čudi ministarska privrženost verskim ritualima, ispraznim kvazireligijskim formulama, nacionalističkim floskulama, kletvama, izlivima mržnje i nemuštosti, za to postoji duboki razlog. Poklonici sveta kakav jeste imaju nihilisitički odnos prema jeziku i mišljenju, misao je nestvarna i uzaludna: „Pošto nije uzaludno samo ono što je 'stvarno', a stvarno je ono što je nezavisno od naše volje, jedan red i poredak koji se upravlja po svojim nepromenljivim i od nas nezavisnim pravilima“.

Paktiranje sa svetom koji sav u zlu leži

Prihvatiti svet kakav jeste znači proglasiti „sopstvenu nepitanost u stvarima sveta“. Sve je tako kako je, poredak je nepromenljiv i večan, pojedinac je nemoćan i nebitan, takoreći nepostojeći, ništa ne zavisi od čoveka, njegovo je samo da verno služi poretku koji je zatekao. Otuda sklonost dogmatizmu, mržnja prema kritičkom mišljenju i slobodnom, nesputanom duhu koji ne pristaje na lažnu nemoć, na dobrovoljno odricanje od sopstvenih stvaralačkih, misaonih i oslobodilačkih snaga.

Realistički nihilizam, proglašavanje poretka za božanstvo, bekstvo od subjektivnosti, pretvaranje sopstvene ličnosti u privid, pokušaj da se egzistencija prevari, da se pobegne od zadataka koje nam nameće conditio humana – ima i jednu prividnu prednost. Ako je svet takav kakav jeste, nepromenljiv i otporan na dejstvo čoveka – to zagovornika takvog mišljenja oslobađa svake odgovornosti, to je „trajni infantilizam duha palanke“.

Ako je istina unapred data, čovek je oslobođen obaveze da traži i stvara sopstvenu istinu. Ako je svet oduvek bio takav kakav jeste, ogrezao u zlo i nepravdu, onda je besmisleno pobuniti se protiv takvog večnog i nepromenljivog stanja. Treba biti pragmatičan i paktirati sa svetom koji sav u zlu leži, sa zlom koje vlada svetom. Takva je logika duha palanke, ali i svake kolaboracije, kao što smo videli toliko puta do sada, posebno u Drugom svetskom ratu, a primetno je i poslednjih godina i decenija.

Da ponovim još jednom, svet nije onakav kakav jeste, ma koliko to zvučalo paradoksalno. Postojao je, na primer, svet u kojem nije bilo Fakulteta za crnogorski jezik i književnost, pa ga više nema. A sutra će postojati svet u kojem Vesna Bratić neće biti ministarka ničega, niti će postojati mogućnost da se nađe na poslu kojem nije dorasla. Kao što će postojati i svet u kojem neće biti ni traga od Srpskog sveta. Raznih svetova je bilo i raznih svetova će biti, jer je večna promena jedini princip sveta. Ta promena zavisi od nas, ali samo pod jednim uslovom: da nikada ne prihvatimo da je svet onakav kakav jeste.