Kako truli Zapad kvari našu narodnu dušu

U Srbiji 82 posto građana smatra Ruse za ‘tradicionalnu slovensku braću’, a 59 posto misli da je Kina, pored Rusije, najvažniji strateški partner Srbiji.

Pše: Tomislav Marković

Žena sa zaštitnom maskom za lice šeta ulicom u Beogradu u Srbiji u novembru 2020. godine (EPA)
ISAC fond objavio je pre nekoliko dana izveštaj „Indeks ranjivosti – Srbija“ koji je izrađen u okviru projekta “GLOBSEC indeks ranjivosti:

Procena podložnosti inostranom malignom uticaju u osam zemalja Centralne Evrope i Zapadnog Balkana”. U izveštaju je rangirano koliko su na uticaj Rusije i Kine ranjive Bugarska, Crna Gora, Češka, Mađarska, Rumunija, Sjeverna Makedonija, Slovačka i Srbija. Rezultati su uglavnom očekivani i pokazuju da je Srbija najmanje otporna od svih zemalja.

Ne iznenađuje ni podatak da 82 odsto građana Srbije smatra Ruse za “tradicionalnu slovensku braću”, a 59 posto misli da je Kina, pored Rusije, najvažniji strateški partner Srbiji. Takođe, nije iznenađenje ni evroskepticizam: tek nešto više od polovine ispitanika (52 posto) podržava pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. Sasvim je očekivano i oštro protivljenje pridruživanju Srbije NATO paktu (84 posto ispitanika).

Sve je to predvidljivo i logično, Vučićevo odustajanje od evropskih integracija i okretanje Kini i Rusiji urodili su plodom. A nije odmogla ni danonoćna besomučna antizapadna i proruska propaganda koja rafalno gađa javnost već godinama iz svih mogućih medija.

Pa ipak, neki podaci iz ovog izveštaja iznenađuju čak i one koji su odavno oguglali na sve ovdašnje mahnitosti i ludorije. Istraživanje je pokazalo da više od dve trećine ispitanika (tačnije – 68 posto) smatra da zapadne zemlje, pod velom “građanskih sloboda”, promovišu moralno koruptivni i dekadentni način života. Nije to sve, dalje stoji da 55 posto građana smatra da evropske integracije ugrožavaju tradicionalne vrednosti i demokratiju.

Mantranje o trulom Zapadu

Pa dobro, ljudi, dokle više to mantranje o trulom Zapadu koji pogubno utiče na naš prirodni i neiskvareni narod? Evo već dvesta godina traje kuknjava kako će nam tuđi uticaji uništiti jedinstveni narodni duh, kako ćemo se odroditi i udaljiti od našeg fiktivnog autentičnog identiteta, kako nam zli stranci menjaju svest, kako nas iskoreniše i načisto upropastiše. Ima li u ovoj kulturi još nekog stiha osim onog Podrugovićevog: “Latini su stare varalice”?

Da čitava ujdurma bude još bizarnija, mit o našoj autohtonosti i autentičnosti nasuprot dekadentnom Zapadu uopšte nije naše gore list, već je preuzet od slovenofila, a i od nekih zapadnih autora, Osvalda Špenglera i njegovih nastavljača.

Odbrana i zaštita narodne duše od strašnih zapadnjačkih uticaja uzela je maha još u XIX veku, posebno kod romantičarske omladine. Ljubitelji čistog narodnog duha zazirali su od svake sitnice koja dolazi iz neprijateljskih zemalja i stranih kultura, pa čak i od odeće.

Kako piše Jovan Skerlić: “Kao što je Aksakov, kao spoljnu oznaku svoga ruskog narodnjaštva, nosio kaftan i murmolku na glavi, tako naši smatraju fes kao znak svoga srbovanja. Vuk Karadžić svoj nacionalni fes ni u crkvi nije skidao, Branko Radičević je ostajao u kući sa fesom na glavi i dugim turskim čibukom u ruci.” Skerlić navodi i kako se Slavko Zlatojević, prijatelj i sledbenik Branka Radičevića, žalio da je “kaput nagrdio naš gunj”, a “štivletne” – “naše opanke”, jer su opoganili narodnu dušu.

Čovjek prvo treba da bude dobar Evropljanin

Za razliku od većine nacionalnih intelektualnih pregalaca, Skerlić je bio izrazito zapadnjački orijentisan, mislio je da ideal za uređivanje društva, za stvaranje kulture, za sve bitne delatnosti treba tražiti isključivo na Zapadu i da čovek prvo treba da bude dobar Evropljanin.

Fraza o trulom Zapadu nije socijalistička izmišljotina, kako se može često čuti, mnogo je starija, bila je vrlo aktuelna i u Skerlićevo vreme. Veliki književni kritičar je oštro pisao protiv svih propovednika antizapadnjačkih ideja, detektujući problem koji je, kako vidimo iz pomenutog istraživanja, i dalje apsolutno aktuelan.

Evo šta veli Skerlić o svojim savremenicima: “Kod nas ima puno ljudi koji deklamuju protiv ‘truloga Zapada’, i koji sa ushićenjem govore o nekoj ‘srpskoj’ i ‘slovenskoj’ kulturi. Oni su od ‘truloga Zapada’ primili i odelo, i navike, i ustanove, i apetite, ali ne ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je on doista veliki učitelj: osećanje ličnoga dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je stvorio svu civilizaciju. Njima je Zapad svetao i za ugledanje kada nam odande donose čisto srpske kulturne ustanove kao što su cenz, militarizam, senat i kockarnice, a ‘truo’ je čim osete u našoj zagušljivoj atmosferi vetar slobodne misli i kritike, sveže struje političke demokratije i socijalnoga preobražaja”.

Strah od slobode

Prođe stotinak godina dok lupiš dlanom o dlan, a ovde se malo šta promenilo, bar kad je u pitanju odnos prema Zapadu i uopšte stranim uticajima iz liberalnijih sredina. Današnji evroskeptici nisu sa Zapada primili samo odelo, navike, ustanove i apetite, već i modernu tehnologiju. Sede oni za mrskim zapadnjačkim kompjuterima ili drže u ruci još omraženije mobilne telefone i na nemilom zapadnjačkom internetu i odbojnim društvenim mrežama agituju protiv trulog Zapada, braneći čistotu nacionalnog duha i tradicionalne vrednosti.

Dakle, iz Evrope i zapadne civilizacije možemo da uzmemo te materijalne stvari, prihvatili smo i savremene tehnologije, pa se s njih ne skidamo, ali te njihove slobode nam ne trebaju, a pogotovo ne atmosfera slobodne misli i kritike, jer bi to ugrozilo naš nacionalni identitet. Sve je to lepo, drugovi i drugarice, ali kako onda mislite da smenite autoritarnu vlast u Srbiji?

Iza masovnog zaziranja od građanskih sloboda koje navodno promovišu nekakav “moralno koruptivni i dekadentni način života” stoji goli strah od slobode. Neizvesnost je u samoj prirodi slobode, sloboda nije sloboda ako znaš unapred gde će te odvesti.

U tome i jeste čar života, u tome što nema unapred napisanog scenarija po kojem ćeš živeti, već ga svako sam piše i stvara svojim voljnim izborima i delima. Pritom je svako bekstvo od slobode osuđeno na propast, jer je nemoguće pobeći od slobode, svaki čovek neprestano pravi različite izbore, opredeljuje se za ovu ili onu odluku, hteo-ne hteo čovek je slobodan. A samim tim i odgovoran za svoje postupke, od čega bi ovdašnje stanovništvo masovno da pobegne.

Dvotrećinska većina bi slobodu, ali na kašičicu, pomalo, bez preterivanja, sa jasno nacrtanim putokazima, sa unapred datim modelima, kalupima i obrascima koje samo treba ispuniti. Nema istinske egzistencije i individualnosti, nema pustolovine i neizvesnosti, već se život otaljava, kao od bede, u večnom krugu zatvorenog sveta.

Možda dobrovoljno ropstvo vodi u očajanje, osećanje besmisla, apatiju i potištenost, ali i to je bolje od grozne slobode u kojoj ne znaš šta te čeka, a povrh svega još moraš da budeš i odgovoran za ono što činiš. Strava i užas, čista dekadencija.

Čuvari tradicionalnih vrednosti

Bizarna je optužba da su građanske slobode odgovorne za dekadenciju i nemoral, a da su tradicionalne vrednosti jedina odbrana od tih zlogukih zapadnjačkih pošasti. Rečnik Matice srpske kaže da dekadencija znači “opadanje, nazadovanje, nestajanje stvaralačkih snaga i vitalnosti na različitim područjima ljudske delatnosti”.

Koliko se može primetiti golim okom, zapadnoj civilizaciji loše ide to propadanje i nestajanje stvaralačkih snaga, dok u ovim našim krajevima koji čuvaju tradiciju i moral slabo šta uspeva tako dobro kao propadanje. A ostadosmo i bez stvaralačkih snaga i vitalnosti, jer nam najbolji ljudi, pogotovo mladi i obrazovani, masovno odoše iz ovog našeg dobro čuvanog vrta tradicionalnih vrednosti, i to baš na propali Zapad.

Kad su u pitanju famozne tradicionalne vrednosti, kao njihov ultimativni čuvar obično se navodi crkva, pa nije ni čudo što obezboženi Zapad želi da joj dođe glave i da nas obezveri i rasrbi. Teško je odlučiti ko je u crkvi najveći čuvar tradicionalnih vrednosti.

Možda episkop Pahomije koji se izvukao od tužbi za seksualno zlostavljanje dečaka zahvaljujući zastarevanju predmeta i nesebičnoj pomoći države? Ili episkop Vasilije Kačavenda koji je pozdravio ulazak Ratka Mladića u Srebrenicu i predstojeći genocid? Ili sveštenici koji su blagosiljali vojne i paravojne formacije pre odlaska u pokolj, palež i grabež? Ili patrijarh Porfirije koji podržava Palmu u Jagodini, dodeljuje orden Miloradu Vučeliću, a ovih dana se otvoreno stavio na stranu Aleksandra Vučića i njegovih batinaša s čekićima i bagerima, protiv građana koji pružaju otpor zagađivanju životne sredine i odbijaju da im obesna vlast otima dedovinu?

‘Duh plemena u agoniji’

Ako su seksualno zlostavljanje dece, ubijanje civila, pristajanje uz moćne i bogate, ratni zločini i Aleksandar Vučić – tradicionalne vrednosti, onda je crkva zaista njihov najveći rizničar. Ili su sve te pojave plod pogubnog zapadnjačkog uticaja?

Pre nego što su naši preci došli u dodir sa zapadnjačkom dekadencijom, ovde su živeli sve neki savršeni, moralno besprekorni ljudi u rajskom stanju, kao Adam i Eva pre nego što su pojeli plod sa drveta poznanja dobra i zla. Lepo reče Ivica Dačić pre neku godinu: „Mora da se vodi računa, jer dosta ima porodičnih nesreća, ubistava i samoubistava u porodici, što je manir koji nam često dolazi sa Zapada“.

Strah od novog, nepoznatog, drugog i drugačijeg, strah od promene sasvim su razumljivi. Ali kad takvi strahovi potpuno ovladaju zajednicom i traju dva veka, određujući njenu sudbinu, pa još budu proglašeni i nacionalnim identitetom, onda je to već ozbiljan problem.

Pogotovo ako su to novo, nepoznato i drugačije ključne civilizacijske vrednosti: građanske slobode, ljudska prava, vladavina zakona, prosvećenost, ljudsko dostojanstvo, individualizam, ravnopravnost, emancipacija i slobodna ličnost.

U ovom istraživanju ponovo se objavio onaj znameniti “duh plemena u agoniji” o kojem piše Radomir Konstantinović u “Filosofiji palanke”. Taj duh je zaglavljen u stupici koju je sam stvorio: ne može da se vrati nazad kroz vreme, u zatvorenu patrijarhalnu zajednicu, u izmaštanu Arkadiju koja nikad nije postojala, a nema hrabrosti da zakorači napred, u nešto novo i nepoznato. Što bi rekli poklonici tradicionalnih vrednosti: Nit’ se tera, nit’ se vodi.