Bućkuriš supa

Piše: Jadranka Selhanović

 Nije ovo nikakav kulinarski recept, iako ima veze sa nekom vrstom kuhinje.  Ustvari, riječ je o jednom ručku koji je trebalo da se desi. Ali, desio se nije, jer je sve pokvarila jedna supa. Da, da  supa, ili kako bi rekli naša braća Hrvati, juha.

Za spremanje ovog ručka bili su zaduženi neki eksperti. Za čem i po čemu bijahu proglašeni ekspertima, stvarno ne znam. Nijesu to znali ni mnogi bliski njima. Zato se i pobuniše. Zahtijevali su da i oni učestuju u spremanju ručka. I pristadoše eksperti da ih uključe u planirani posao, ali samo kao pomoćno osoblje. I spremanje tog, kakao obećaše, gala ručka moglo  je da počne. Za takav ručak na trpezi je moralo biti pripremljeno svega. Pa neka košta koliko hoće.

No, ima li ručka i kakav bi on bio kad ne bi započeo supom. I to onom domaćom, od kokoške, sa knedlama od griza.

Zato eksperti prvo počeše sa spremanjem supe. Skuvaše  kokošku sa svim potrebnim začinima, onako,  kako rekoše, da mirom zamiriše. I procijediše je. Da ne ostane što, da se nešto ne provuče. Samo čista supa. Potom poče priprema griz knedli, polako pažljivo, da budu ni tvrde ni mekane. I, zbog  različitih ukusa, a bogami i da  izgled supe  bude primamljiviji, napraviše se tri vrste knedli.  U prvu zdjelu, pored potrebne smjese za knedle, staviše uvoznog spanaća.

Staviše obilato, da bi knedle poprime zelenu boju. Da dobro  pozelene.  Paradajz, koji bijaše naš, domaća proizvodnja, dodadoše u drugu zdjelu. I ta smjesa za knedle dobi crvenkastu boju. Ne baš jarko crvenu, više oranž. Treću smjesu odlučiše da uopšte ne boje. Da ostane bijela, čista boja griza.  I poče lagano spuštanje knedli u veliki lonac, u kome je već uzavirala supa. Lonac, naizgled dobar, neki su pričali inostrane proizvodnje. Drugi su tvrdili da je ž ručni rad, made in komšiluk. 

Sve sasuše i poče kuvanje. Kad da vidiš čuda i muke. Bijele knedle, usljed težine, sigurno tvrđe napravljene, ostaše na dnu. Ni da maknu. Svaka se  žzalijepila za dno lonca. Tope se, a izgleda kao da vrište. Htjele bi da isplivaju, ali im ne ide.  Iznad njih podigle se i plutaju one oranž. Ali, od kuvanja već izgubile boju. Skoro, pa ih ne možeš razlikovat od bijelih. A zelene, da ih ne prepoznaš. Ušanrenile se. Nema boje koje na njima nema. Dobile  neki čudan oblik  i smanjile se. Valjda meko napravljene.

Kad sve ovo viđoše  nasta trka, čuše se povici: Miči lonac sa šporeta, evo se sve knedle raspadoše, spašavaj ako se išta spasiti može.

Drugi, zbunjeno gledaju. Vide da se sve ukašilo i da mu nema spasa.

Dok neko zavika na sav glas: Prosipaj sve iz lonaca. Ovo je sprdnja od supe. Običan bućkuriš. Nema toga ko bi ovo jeo. Ja sigurno neću. Ne valja ovo ama baš ništa. Zaleće se, podiže lonac i ode do mjesta đe i car kad uhvati mora sići s konja, i izruči sav lonac.

Što se dalje dešavalo, što je bilo s loncem, stvarno ne znam. Javiću čim čujem.