Piše: Boris Varga
Ove zime situacija oko Ukrajine ponovo je napeta. Maratonski pregovori Brisel-Beč-Ženeva između Zapada i Moskve nisu dali rezultate. Obe strane su izrazile nerealne ili nejasne zahteve, a dogovor je da se dijalog nastavi.
Iako se govori o tome da su stari rivali iz Hladnog rata najbliži realnom sukobu za poslednjih trideset godina, tenzija oko Ukrajine povod je da se reši ključne geopolitičke nesporazume koji su ostali još iz kraja blokovskih podela (proširenje NATO-a).
Nagomilavanje ruske vojske, vojne vežbe na granici sa Ukrajinom i alarmiranje Washingtona da ruska čizma prelazi ukrajinsku granicu nije nikakva novina. Izbor Joe Bidena i povratak Sjedinjenih Američkih Država u Evropu dočekan je u sličnoj atmosferi. Zveckanje je privremeno utihnulo nakon susreta u Ženevi ruskog i američkog predsednika sredinom prošle godine.
Rusija ‘igra poker’ sa EU
Atmosfera ratne histerije prati političke promene i u ključnoj državi EU, Nemačkoj, čija je ministarka spoljnih poslova Annalena Baerbock još prošle godine oštro izjavila da Ukrajina ne može biti moneta za potkusurivanje i da će Rusija platiti visoku političku i ekonomsku cenu ako povredi ukrajinsku državnost. I kancelarka Angela Merkel bila je oštra na rečima, ali je popuštala Rusiji po pitanju Ukrajine. Posebno se Kijev žali na Nemačku da je sprečavala od članica NATO-a nabavku odbrambenog naoružanja.
Izbor novog kancelara Olafa Scholza nova je prilika da se testira jedinstvo zapadnih partnera, ali i Nemačka popustljivost pred Rusijom. Finalizacija Severnog toka 2 treba da postane važan temelj takozvane osovine Berlin-Moskva, istorijske noćne more zapadnih saveznika. Liderka Zelenih Baerbock smatra da preko gasne zavisnosti Rusija cenama energenata “gra poker” sa EU i protivila se njegovom puštanju. Zato je aktuelna tenzija oko Ukrajine podjednako potrebna Rusiji i transatlantskim partnerima. Zveckanje oružjem je dobro za političko pozicioniranje, ali pucanj punom puškom svima podjednako može da naškodi.
Rusija je od invazije na Gruziju u “petodnevnom ratu” 2008. godine gradila imidž države-huligana i zato joj je dovoljno da samo dovlačenjem vojske na ukrajinsku granicu izazove strah. Međutum, invazija Moskve na Ukrajinu bila bi definitivno pogubna politički, ekonomski i lično za karijeru Putina. Iako u Rusiji gledaju na Ukrajinu kao na mlađeg brata koga stalno treba prevaspitavati, ako treba i batinama, Rusi ipak Ukrajince smatraju bratskim narodom i ne postoji podrška za totalnim krvoprolićem. To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja ruskog Levada centra. Daleko je verovatniji jedan kratak i izuzetno medijski brutalan proksi konflikt na istoku Ukrajine, uz posredstvo separatista koji bi sve uplašio, posebno Zapad, i naterao ga na novi dijalog i ustupke.
Ukrajini najmanje odgovara tenzija na vlastitim granicama i nad svojim glavama. Ali, kako kažu njihovi građani za medije, oni su za osam godina već navikli na taj stres i panika zbog rata daleko je veća u svetskim medijima. Ukrajinci su sve ovo vreme dodatno patili zbog toga što su ostavljeni na nemilost Rusiji, a svet je zaboravio da konflikt u Donbasu sve vreme tinja. Novoj tenziji prilagodio se ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, kojem je lakše da pod ruskom pretnjom jača zapadni kurs države i borbu protiv proruskih oligarha u Ukrajini, kao što je Putinov kum Viktor Medvedčuk. Ali, Zelenski tenziju koristi i da se obračuna sa svojim rivalom Petrom Porošenkom, koga sud tereti za veleizdaju i kome su ovih dana određene mere kućnog pritvora. I Porošenko koristi međunarodnu gužvu kako bi organizovao proteste u svoju odbranu.
Omiljeni vjerni potrčko
SAD veoma odgovara već postignuti imidž Rusije kao države-huligana i tenzija kao povod da se reši ono što još od aneksije Krima 2014. godine Obama i Tramp nisu uspeli ili nisu hteli. Ne, nije to vraćanje Krima, niti želja za pokajanjem Rusije, već da osnaže jedinstvo Zapada pred Rusijom i odvrate Moskvu, ne samo iz Ukrajine, već iz Zapadne Evrope i Balkana. Ukrajina je država oko koje se sada odvija pravi obnovljeni Hladni rat između Zapada i Rusije. Rusija je u tom hibridnom ratu potrošila milijarde rubalja sa ciljem da oslabi transatlantsko savezništvo, razjedini EU i ojača liniju Berlin-Moskva. Upravo zato neće nikakva ruska čizma da maršira spaljenim Kijevom ili da ga drži u tribalnoj opsadi kao što je to činila Srbija sa Sarajevom.
Rusija u državama EU finansira populiste, desnicu, rusofilske snage, proruske medije i organizacije. Pokušvala je takođe da se kroz vakcinu protiv kovida nametne kao partner i to joj je uspelo u nekoliko država članica EU. Rusija želi dobre odnose sa EU i Nemačkom, ali i izbacivanje SAD iz Evrope.
S obzirom na klasično inertno delovanje država EU od rata u Gruziji, preko ankesije Krima i ruskog mešanja na Balkanu, Washington je jedina geopolitička sila koja može da potisne Ruse iz Evrope u sferu interesa svojih granica.
Stvari su otišle predaleko ne samo u Ukrajini, gde se posledice gelera još uvek dobro vide, već i na Zapadnom Balkanu gde rane na duši ne zarastaju i ponovo krvavre obnavljanjem “Velike Srbije”, inspirisane Rusijom. A upravo taj “Srpski svet” jeste poligon na kom Putin Amerikancima i EU promoviše svoj uticaj iza leđa njihovih raspoređenih vojski, duž granice jugoistočne Evrope.
Rusija treba da bude potisnuta i sa Zapadnog Balkana, ali nikako nije iz planova Aleksandra Vučića koji je do izbora dobio jeftini ruski gas. Vladimir Vladmirovič će to do aprila sigurno dobro politički naplatiti. Kod srpskih rusofila Vučiću je uvek Putin predizborni adut, a Putinu je u njegovom imperijalnom viđenju sveta Vučić omiljeni verni potrčko kakve Moskva uvek voli da ima.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR