Dobro ćutimo, a još bolje trpimo

Za Antenu M piše: Bojana Pržić

Tako je to u demokratiji, najidiličnijem obliku vladavine: procenat, a ne narod.

Kakav narod, ne može biti kako narod hoće. Mora biti kako jedan dio naroda hoće, pa kakve god želje tog dijela naroda bile. Ostali narod nijesu, što li su onda? Pitam se ima li iđe drugo demokratija drugačija ishodišta, da je svaki procenat jednako važan, da niko nikoga ne progoni. No, i ako ima, ovo je naša stvarnost, drugu nemamo. A jesmo li je mogli imati?

Ono što posebno zabrinjava jeste onaj procenat koji nema neko mišljenje, nema stav, ostaje uzdržan. Imaju oni stav.

Imaju oni i više od jednog stava, imaju svaki za po jednu ploču, kako im kad koja odgovara. E takvih se treba čuvati. Čudno je to što im se ne posvećuje pažnja, što tako neopaženo prolaze, neopaženo đelju, ali se posljedice njihovih rabota i te kako daju opaziti.

Procenat bez stava se rado zavlači u najmračnije sluzave tunele prateći miris stava koji mu se u tom trenutku učini najplodonosnijim, uhvati se za njega i tu parazitira sve dok mu drugi ne zamiriše. Okuže sve oko sebe i đe smo? Neka ostane bez naziva.

Osim njih, u našem društvu živi znatan broj ljudi zadojen idejom „ćuti i trpi“.

I tako oni od đetinjstva, ne bune se, ne čuje im se ni glasa: kad je loše, tako je jer mora biti ili „daće Bog“, koji god da im je mio, „Bog sve vidi, on će da sudi“.

Daleko sam ja od bilo kakve vjere, ali ne uznemiravam „vjerujuće“ odvraćajući ih od njihovih ideja, imamo pravo na sopstvenu misao odobrio nam neko to pravo ili ne. Za to i ne čekamo odobrenje. Jednostavno – mislimo. Ili, možda, sve manje MISLIMO?

A sve više ćutimo i trpimo i krijemo se iza tuđe misli, kakva god ona bila? I čekamo „dar s neba“. A đe li je, nešto ga nema? Ne ide to tako samo od sebe. Nekad pomislim da biće da je smrt trenutak kad se svaka misao izgubi, ugasi... Pa kako li to onda neki životom nazivaju?

I, Crna Goro, kakvi smo ti? Sve stav do stava, sve trpljenik do trpljenika. Hoćemo li ikad stati svi iza svojih misli? Hoćemo li ikad imati iza čega valjanog stati? Malo nam je zdravomislećih glava, ima ih, ali mora ih biti više...

Crna Goro, kad i svim ovim našim grotesknim prilikama i neprilikama jednom dođe kraj, hoćeš li moći oprostiti i onima što su ćutali i trpjeli?

Znam da hoćeš, a da li bi trebalo?