Što bi građani Srbije živjeli dobro kad mogu da žive loše?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ponekad jedna izjava vredi više nego hiljadu reči. U svojim kastrovski logorejičnim izlivima predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgovorio je bezbroj ispraznih floskula, ali se u tom moru besmislica i lagarija povremeno nađe i nešto što odaje suštinu Vučićeve politike. I ne samo njegove, nije on ni po čemu originalan, već je samo još jedan nastavljač dugog niza sumanute političke i ideološke linije. Iz mora ništavila u predsednikovoj glavi izronio je sledeći biser: „Moje je samo da kažem narodu da trpimo mnogo neuvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji. Živeli bismo desetostruko bolje samo kad bismo to uradili. Nismo to uradili samo zato što smo samostalna i nezavisna zemlja”.

Nije bitno da li je istinito ono što Vučić romori, već šta znači ono što je rekao, nesvesno odajući suštinu svog nakaradnog shvatanja politike, države, Srbije, građana, sopstvene uloge i svega ostalog što je predmet njegovog interesovanja. Za početak, ovo prvo lice množine ne odnosi se na naprednjačku kliku koja se bogati na račun stanovnika Srbije, oni već žive desetostruko i stostruko bolje od onih kojima su zaseli na grbaču i sisaju im krv na slamčicu, sve gustirajući, onako vampirski. Dakle, građani Srbije bi živeli deset puta bolje da je srpska vlast oličena u autokrati uvela sankcije Rusiji. Ne duplo, niti pet puta, niti sedam puta, već desetostruko bolje, za nekih 900 procenata.

Nezavisna zemlja pod ruskom čizmom

To bi valjda trebalo da znači da bi takozvana prosečna plata bila bar 5.000 evra, a medijana, najčešća zarada koju ima oko 80 posto radništva - preko 3.000 mrske evropske valute. To je, naravno, nemoguće, ali smo navikli na predsednikove verbalne vratolomije koje s istinom i činjenicama imaju manje veze nego let leptira u Burgundiji sa zemljotresom u Japanu. U odnosu na Vučićevo povezivanje stvari i pojmova, sumatraizam je takoreći egzaktna nauka.

Ostavimo to po strani, uzmimo da je ono što predsednik zbori tačno. Postoji mogućnost da građani Srbije koji se sada guše u siromaštvu i jedva sastavljaju kraj s krajem žive neuporedivo bolje, u ekonomskom blagostanju, bez ikakvih materijalnih briga. Da bi došlo do tog rajskog stanja potrebno je samo da Srbija uvede sankcije Rusiji. Ali onaj ko to treba da učini, predsednik Vučić, odbija da to uradi. A šta je posao vlasti? Da građanima život učini boljim ili gorim? Da stvori okvir za normalan život dostojan čoveka ili da kinji i zlostavlja žitelje svoje zemlje, držeći ih u bedi i jadu?

Dakle, predsednik odbija da radi svoj posao, koji je sam sebi nametnuo, ne pitavši nikoga, uprkos Ustavu Srbije i interesima nekoliko miliona ljudi koji imaju tu nesreću da im ovakav besprimerni primerak ljudskog roda bude vladar, za šta su uglavnom sami krivi, jer glasaju za njega. Zašto predsednik Srbije upropašćava živote građanima čiji je izabrani predstavnik? Zato što je Srbija samostalna i nezavisna zemlja. Zar samostalna i nezavisna zemlja ne bi trebalo da vodi politiku koja je u njenom interesu, a ne ide u korist nekih potencijalnih zavojevača ili zemalja kojima je stalo da se nikad ne demokratizujemo, sredimo, uljudimo i izađemo iz ovog budžaka u kom tavorimo već decenijama?

Saučesnici u sopstvenoj propasti

Dakle, samostalna i nezavisna zemlja vodi politiku koja nije ni slobodna ni nezavisna, već služi interesima jedne druge zemlje – Rusije. Jer ako je uvođenje sankcija okidač za neviđeni napredak Srbije, kako veli predsednik, a on to odbija da uradi – od toga koristi ima samo Rusija. To bi onda značilo da Vučić ne radi u službi svoje, već strane zemlje, što je lepo sam priznao, niko ga nije naterao da se izlane i da na samog sebe natovari sumnju za veleizdaju. Srbija je toliko nezavisna zemlja da vodi politiku na svoju štetu, poprilično suicidnu – što je vidljivo svakom ko ne drži čvrsto stisnute očne kapke, a radi na polzu baćuške Putina u Kremlju.

U čemu se onda srpska vlastela razlikuje od nekih davnih vazala ili predstavnika porobljenih naroda? Pa u tome što su mnogi vazali, namesnici, visoki podanici nekog dalekog cara iz sasvim drugog naroda počesto vodili kudikamo nezavisniju i samostalniju politiku, svakako korisniju sopstvenom pučanstvu od ove nakarade koju vodi Vučić. To bavrljanje prvog naprednjaka se politikom i ne može nazvati, to je neko muljanje, snalaženje, otimačina, besmisleno održavanje na vlasti jer ionako ništa pametnije ne ume da radi, jedino mu zlostavljanje građana sopstvene zemlje ide od ruke, za drugo nema talenta, a toliko je ogrezao u marifetluke i protivzakonita dejstvija da bi pad s trona mogao da bude potencijalno opasan i po njegov boravak na slobodi.

Uostalom, može mu se da priča šta mu padne na ono malo pameti i da radi protiv budućnosti svoje zemlje i njenih žitelja. Da li se neko možda buni? Videli smo na izborima da su birači sasvim zadovoljni postojećim stanjem i vladavinom jednog čoveka, ali na to smo već navikli – ljudi su saučesnici u sopstvenoj propasti već decenijama, kao i u uništavanju budućnosti rođene dece. Što nije ni čudo, jer su i sami kao deca, dobrovoljno maloletstvo je ovde jedini poželjan i dozvoljen model ponašanja.

Sami pali, sami se ubili

Lepo omiljeni predsednik koji dobija milione glasova razmišlja, moglo bi se reći gotovo grunfovski, kad to ne bi bila uvreda za živopisnog člana ekipe iz cvjećarnice. Što bi građani živeli dobro kad mogu da žive loše? Bolje sto godina provesti u siromaštvu nego jedan dan biti imućan. Bolje živeti deset puta lošije, nego biti nezavisan od Kremlja. Ako kaniš uništiti svoju zemlju, ne smeš uvesti sankcije Rusiji. Kome je stalo do dobrog života i do perspektive za svoje potomstvo, taj nije patriota.

Srećom, takvih nema mnogo, sudeći po tome što ovakve Vučićeve izjave prolaze bez glasnije reakcije javnosti, bez ikakve bure, čak ni u čaši vode. Autokrata mirno govori da čini sve da građanima bude gore, ne samo da neće da se svrsta na stranu žrtava, protiv ruskog fašizma, što se od učesnika udruženog zločinačkog poduhvata i moglo očekivati, već svesno odbija da učini nešto što bi ljudima obezbedilo bolji i normalniji život – i nikom ništa. U tom slučaju je svako zlo koje će nas snaći u budućnosti sasvim zasluženo, očekivano i zapravo traženo od strane većine u ovoj zabludeloj, nesrećnoj zemlji. Sami pali, sami se ubili.