Zašto Republika Srpska ne liči na NDH?

Najveća greška Inckove nepristojne komparacije sastoji se u tome što je poredio pojave između kojih ne može da se uspostavi nikakva logička veza, upravo zato što liče kao jaje jajetu. Kad je reč o nacizmu malih razlika, tu nikakva poređenja ne dolaze u obzir. Što su neki fenomeni sličniji, to su različitiji – temeljno je načelo domaće gnoseologije. Nema suprotnijih i različitijih pojava na svetu nego što su koljač sa krvavom kamom među zubima i njegov odraz u ogledalu.

Piše: Tomislav Marković

Izjava visokog predstavnika Valentina Incka u kojoj je uporedio obeležavanje Dana Republike Srpske sa potencijalnim slavljenjem 10. aprila, kad je osnovana Nezavisna država Hrvatska, izazvalo je pravu buru u javnosti. Vladi Republike Srpske stigao je zahtev od brojnih organizacija da se Incko “izvini srpskom narodu zbog izrečenih uvreda”. Potom je Vlada RS prekinula sve komunikacije i odnose s Inckom i Uredom visokog predstavnika (OHR). Nakon toga, članovi Udruženja žrtava i svjedoka genocida izrazili su podršku Valentinu Incku. Javio se i potpredsednik Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine Miro Lazović koji smatra da je Inckova izjava neprimerena, ali istinita. Mediji i društvene mreže su se usijali od zapaljivih komentara, na sve strane uvređenost i zgražavanje zbog Inckove stilske figure.

A šta je zapravo Valentin Incko rekao? “Ako bismo mi počeli slaviti ovakve praznike, onda bi se mogli neki sjetiti, a to je već bilo po novinama, da se slavi 10. april, odnosno travanj. To je bilo osnivanje NDH-a i ja mislim da to nikome ne pada na pamet. Treba gledati više u budućnost, a ne u prošlost”, neoprezno je bubnuo visoki predstavnik i otvorio Pandorinu kutiju iz koje nas je zaskočila potisnuta prošlost.

RS I NDH: KOMPARATIVNA ANALIZA

Neistini za volju, Inckovo poređenje zaista je neprimereno. Ogromna je razlika između NDH i Republike Srpske, nije čudo što su se duhovi toliko uzbudili zbog verbalne nepravde visokog predstavnika. Nezavisna država Hrvatska bila je marionetska tvorevina data ustašama na upravljanje u okviru Trećeg Rajha, u kojoj je izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Za razliku od NDH, u Republici Srpskoj tokom rata 1992-1995. izvršen je genocid nad Bošnjacima, što je potvrđeno presudama Haškog tribunala u procesima protiv Radislava Krstića i Radovana Karadžića. Cilj režima Ante Pavelića bila je etnički čista Hrvatska, dok je cilj režima Radovana Karadžića bio potpuno drugačiji – etnički čista Republika Srpska.

Ustaše su otvarale konc-logore poput Jasenovca i Stare Gradiške u kojima su istrebljivali nepoćudne elemente, za razliku od srpskih snaga koje su otvarale konc-logore poput Omarske i Trnopolja u kojima su istrebljivali nepoćudne elemente. Ustaše i njihovi saradnici klali su kamama i streljali nevine civile, dok su pripadnici Vojske RS i paravojne formacije postupali potpuno obrnuto: streljali su i klali nevine civile. U NDH masovno su ubijani komunisti, levičari i ostali borci protiv fašističke okupacije, bez obzira na nacionalnost; nasuprot tome, Ratko Mladić i njegove horde su tokom opsade Sarajeva granatirali i snajperisali sve Sarajlije redom, bez obzira na nacionalnost. Ogavni fašistički ustaški režim pljačkao je Srbe, dok su naši heroji u Bosni pljačkali Bošnjake.

Kad ubija Maks Luburić, to je potpuno drugačije nego kad ubija Milan Lukić, nije svako klanje i mučenje nevinih žrtava isto. Moguće da se žrtve ne bi složile sa ovom konstatacijom, ali srećom nisu u mogućnosti da išta kažu, jer mrtva usta ne govore. Kad su ustaše silovale zarobljenice da bi ih potom odvele u Glinu, to uopšte nije isto kao kad su naši div-junaci silovali Bošnjakinje u hotelu Vilina Vlas kod Višegrada. Masovni pokolji u NDH odvijali su se pod blagoslovom Hitlera i nacističkog režima, za razliku od Republike Srpske gde su se masovni pokolji odvijali pod blagoslovom i uz logističku podršku Slobodana Miloševića i režima iz Srbije. Iz navedenih primera jasno je kao dan da je svako poređenje Republike Srpske sa Nezavisnom državom Hrvatskom krajnje neutemeljeno, sasvim neosnovano, potpuno zlonamerno i apsolutno neprihvatljivo svakom ko se iole razume u genocid.

ČETNIČKO ČIŠĆENJE NEKAD I SAD

Međutim, nije NDH jedina marionetska paradržana tvorevina na koju Republika Srpska uopšte ne podseća, kako iz koljačkog anfasa, tako ni iz genocidnog profila. Recimo, Republika Srpska nimalo ne liči ni na Srbiju Milana Nedića koja je bila prva judenfrei teritorija na području Evrope. A ne liči zato što su nedićevci, ljotićevci, četnici i nacisti bili nešto efikasniji u istrebljenju Jevreja, nego što su srpske snage bile u istrebljenju Bošnjaka. Takođe, program etničkog čišćenja koji su sprovodili osnivači Republike Srpske u delo ni izdaleka ne nalikuje na program etničkog čišćenja koji su sprovodili četnici Draže Mihailovića.

Četnički pokolji muslimana na području Bijelog Polja, Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče u Drugom svetskom ratu ne mogu se porediti sa, primera radi, pokoljima Bošnjaka u istočnoj Bosni u ratu devedesetih godina prošlog veka. Instrukcija Dragoljuba Mihailovića poslata Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20. decembra 1941. godine nimalo ne liči na planove Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Ratka Mladića, Biljane Plavšić, Nikole Koljevića, Dobrice Ćosića i ostalih akademika za stvaranje Velike Srbije.

U narečenoj instrukciji Mihailović piše da su ciljevi četničkih odreda, između ostalog, “stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije”, kao i “čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata”. To uopšte ne može da se poredi sa instrukcijama Miloševićevih nacionalističkih intelektualaca po kojima bi svi Srbi trebalo da žive u jednoj državi, a sve ostale treba pobiti i proterati.

Program četničkog pokreta iz septembra 1941. godine, upućen Vladi u Londonu, takođe nema svoj pandan u novijoj istoriji. Program predlaže, između ostalog, i sledeće akcije: “posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom” i “izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice”. Svakom dobronamernom je jasno da ove tačke četničkog programa nimalo ne liče na predloge Dobrice Ćosića o humanom preseljenju i razmeni stanovništva.

NACIZAM MALIH RAZLIKA

Moglo bi se ovako nabrajati do sutra na šta sve Republika Srpska ne podseća, ali bi onda zlobnici mogli zaključiti da je reč o entitetu koji ni na šta ne liči. Dovoljno je Inckovo neprimereno poređenje, nećemo da dolivamo ulje na već rasplamsalu vatru. Osnovni problem visokog predstavnika je što on uopšte ne razume lokalne tradicije, običaje i shvatanja, pa mu se onda lako omaknu nespretne stilske figure. Sreća da se zadržao na komparaciji, zlo bi bilo da je dogurao do neke neprikladne metafore.

Prvo i osnovno pravilo domaće etike glasi: Ne postoje univerzalna etička merila. Ubistvo, pokolj, masakr, etničko čišćenje, silovanje, proterivanje, genocid, pljačka – nisu sami po sebi zločini, niti predstavljaju prekršaj nepisanog prava. Kad pripadnici drugih naroda ubijaju Srbe, onda je to definitivno genocid; ali kad Srbi masovno ubijaju pripadnike drugih naroda, onda je to ili junačko delo, ili je reč o samoodbrani, ili se radi o preventivnom delovanju, ili je to u najgorem slučaju običan zločinčić koji može svakom da se omakne, pa oko toga ne treba dizati dževu, a i u tada ćemo poricati da se bilo šta desilo, ali kako god bilo – nije u pitanju genocid ili bilo kakvo kršenje nepisanih etičkih i pravnih regula.

Naše ubice su uvek junaci, narodni heroji, najveći sinovi nacije kojima priređujemo svečane dočeke, štampamo njihove likove na majicama i ukazujemo im najviše, gotovo religiozne počasti, i to na državnom nivou. S druge strane, njihove ubice su najobičniji zločinci, šljam, bašibozluk, krvoloci, koljači, okoreli kriminalci i ljudski otpad. Kad dvojica čine isto, to nije isto – tako glasi naš bazični etički princip, pogotovo ako je jedan od te dvojice Srbin, a drugi Hrvat.

Najveća greška Inckove nepristojne komparacije sastoji se u tome što je poredio pojave između kojih ne može da se uspostavi nikakva logička veza, upravo zato što liče kao jaje jajetu. Kad je reč o nacizmu malih razlika, tu nikakva poređenja ne dolaze u obzir. Što su neki fenomeni sličniji, to su različitiji – temeljno je načelo domaće gnoseologije. Nema suprotnijih i različitijih pojava na svetu nego što su koljač sa krvavom kamom među zubima i njegov odraz u ogledalu. Jednojajčani blizanci više liče na bilo koju osobu na svetu nego jedan na drugog.

ZAROBLJENI U ZLOČINAČKOM BUDŽAKU

Možda ovo liči na logiku nekog naopakog, paralelnog sveta koji nimalo ne liči na ovaj koji poznajemo, ali to i jeste bio cilj nacionalističke kontrarevolucije. Nacionalisti su ostvarili svoj san. Stvorili su Republiku Zasebnicu (da se poslužim izrazom pesnika Miodraga Stanisavljevića), odvojili se od sveta i civilizacije i napravili poseban mikrosvet u kojem sami određuju pravila, ne obazirući se na zdrav razum i logiku, a još manje na druga ljudska bića.

Zločini u koje su nacionalisti gurnuli taj “svoj narod” koji, navodno, toliko vole – za svrhu upravo imaju otcepljenje od sveta. To je ono što Dostojevski kaže za Raskoljnikova u “Zločinu i kazni”, nakon ubistva starice: “Učinilo mu se u tom trenutku kao da je makazama sam sebe odsekao od svih i od svakog na svetu”.

Kad jednom počiniš zločin, nema povratka, osim putem priznanja, pokajanja i prihvatanja pravedne kazne, to je jedini put za povratak u ljudsku zajednicu, ali to je ovde veća fikcija od svakog romana. Pošto od tog posla koji se vodi pod kodnim imenom “suočavanje s prošlošću” nema ništa, ostajemo zarobljeni u zločinačkom budžaku koji smo stvorili sopstvenim okrvavljenim rukama. U tom mračnom brlogu sve je obrnuto naglavce: nacija je boginja kojoj prinosimo ljudske žrtve, ubice su žreci nacionalističke religije, crno je belo, ljubav je mržnja, zlo je dobro, a poređenje jedne genocidne tvorevine sa drugom je sramna uvreda – kad već ne možemo da ga zabranimo zakonom.