Srbijica mora biti veća

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Srpska politička scena prosto vrca od kreativnosti, pršte nove ideje na sve strane, jedna inventivna inicijativa stiže drugu, teško je običnom smrtniku da isprati ceo taj koloplet događaja i stvaralačkih napora. Evo, na primer, pre neki dan održana je Skupština Demokratske stranke Srbije na kojoj su usvojene izmene statuta i promenjeno ime partije u Nova Demokratska stranka Srbije, skraćeno Novi DSS, što je mali korak za srpsko čovečanstvo, ali veliki za političko i duhovno potomstvo neprežaljenog Vojislava plemenitog Koštunice.

Koliko je naš politički kadar tvorački nastrojen, sklon širokom mišljenu van uobičajenih uzusa i okvira, sposoban za strelovite uzlete političke i svake druge imaginacije govori i novo ime i nova skraćenica. Odmah se vidi taj slobodan, raspojasan odnos prema gramatičkim pravilima koja inače sputavaju naš slobodarski duh koji ne trpi robovanje nikakvim regulama, a koja smo uvezli sa mrskog Zapada, prepisujući iz kojekakvih nemačkih pismenica, što jasno ukazuje na njihov antisrpski karakter.
Nema razloga da svi slični zvanični nazivi u Srbiji ne dobiju ovakve DSS-skraćenice, pa bi se tako Nova Varoš skraćeno zvala Novi V, Novi Sad bi bio Nova S, Nova Pazova – Novi P, a daleki, ali ruskokolonaškom srcu bliski Novgorod – Nova GRD. Ne treba biti maliciozan, budimo velikodušni i protumačimo ovu jezičku invenciju kao nastojanje zakletih konzervativaca da poboljšaju rodnu ravnopravnost, te kao njihov originalan doprinos rodnoj senzitivnosti srpskog jezika.

Velika Srbija za male ljude

Šta nam još novo donosi friški, sveže okrečeni grob zvani Novi DSS? Stranka je saopštila daje usvojila Deklaraciju o spoljonopolitičkom položaju i identitetu Srbije, pod originalnim, dosad neviđenim, apsolutno novim nazivom - „Srbija mora biti velika!“ I to su saopštili mrtvi ozbiljni, a usvojili su dokument još ozbiljnije, pretvarajući se da rade nešto stvarno, pravo, ozbiljno, glumeći odrasle ljude koji se, eto, bave važnim poslovima koji priliče njihovom uzrastu.

Deklaracija ne govori eksplicitno o proširenju teritorija, tu se sugeriše da Srbiju čine velikom istorijsko nasleđe poput kosovskog zaveta, dva antifašistička pokreta, odbrana od NATO agresije. Novi DSS, baš kao i stari, insistira da Srbija ne uvodi sankcije Rusiji, da nipošto ne ulazi u Evropsku uniju, da ostane vojno neutralna (pretežući na stranu Kremlja), tu se truća kako su naši „vitalni državni i nacionalni interesi još uvek ugroženi od strane sila Zapada“ (valjda time što nam ne dozvoljavaju da istrebimo Albance, Bošnjake i razne druge narode, otmemo susedne teritorije i najzad ostvarimo nedosanjani vekovni san najbednijih umova ove nacije – Veliku Srbiju za male ljude).

Veličina ili smrt

Dobro, ljudi, dokle više? Znate li vi za dosta? Kako vam ne dosadi da neprestano ponavljate iste zlokobne bedastoće koje uvek vode istom katastrofalnom ishodu? Ako već patite od opsesivno-kompulsivnih poremećaja, ako ste nesposobni da smislite bilo kakvu suvislu političku ideju, ako nemate blage veze šta biste sa sobom i sa narodom u koji se kunete, ako ste naprosto apsolutno netalentovani za politiku i mišljenje – zašto to ne zadržite za sebe? Rešavajte svoje probleme kod službi i institucija koje su za to nadležne, umesto što sopstvene mentalne nedaće namećete milionima svojih sugrađana i sunarodnika.

Da je reč o ozbiljnom zastranjenju govori i jedna čudnovata, ali odnekud poznata rečenica iz Deklaracije: „Srbija može biti samo velika ili nikakva“. Dakle, predsednik Novog DSS-a i njeova grupa preteklih koštunića zamislila je kako treba da izgleda Srbija, a stvarnost ima toj zamisli da se pokorava, ne pitajući zašto i čemu sve to. Ukoliko se pokaže da je stanovništvo naše zemlje nedostojno velike ideje koju su mu namenili nacionalni pregaoci, ako narod nije sposoban da ostvari viziju DSS-menadžmenta, onda je bolje da ne postoje ni narod ni država.

Nešto slično smo već čuli od raznih kukastih elemenata tridesetih godina prošlog veka: ili će Nemačka biti velika ili je uopšte neće biti. Ako Nemačka ne bude onakva kakvom su je zamislili nadljudi, bolje je i da ne postoji. Kako se ta epizoda završila, videli smo, svet je jedva preživeo snove o velikom Trećem Rajhu.

Plodovi duboke frustracije

Ko o čemu, srpski nacionalisti o Velikoj Srbiji, evo već par vekova. Ništa drugo nema da se radi, nikakva druga posla nemamo, ništa nema da se sređuje i uređuje u okviru postojećih granica, već je najvažnije da ih proširimo. Sve probleme u državi smo rešili, napravili smo utopiju na zemlji, pa bismo tu neizmernu sreću da proširimo i na susedne oblasti. Ako ne možemo trenutno da povedemo neki rat za osvajanje krajina koje su oduvek bile srpske, još od pre pamtiveka ili bar od pleistocena, onda možemo da sanjarimo o našoj istorijskoj veličini, posebnosti među drugim narodima, o tome kako niko nema što Srbin imade.

Potpuno je neshvatljivo kako svi zagovornici ovakvih nazovi ideja ne vide koliko je sve to jadno, jer je očigledno da je svaki san o veličini plod neke duboke frustracije, suštinske manjkavosti, puka kompenzacija za kakav temeljni, da ne kažem ontološki nedostatak. To je bilo očevidno od samog početka, čim se pojavila ideja o obnovi Dušanovog carstva. Stanovništvo tek izašlo iz ropstva tuđinu i počelo da robuje domaćim dahijama, sirotinja puka, teška zaostalost i nepismenost vladaju svuda osim u onom delu srpske zajednice koja je živela u Austro-Ugarskoj, ali to je ionako druga država. Umesto da se posvete napretku, rešavanju gorućih problema, izlasku iz bede i zaostalosti, umesto da ubrzanim tempom nadoknađuju propuštene vekove – naši su se vrli umnici odali sanjarijama o velikoj teritoriji koja bi zadovoljila njihovu predstavu veličine.

Kako to plastično predstaviti? Na primer ovako: Kuća ti je stradala u požaru, izgoreo sav nameštaj, krov, zidovi polusrušeni, opšta katastrofa. Šta raditi u takvoj katastrofalnoj situaciji? Mogao bi čovek da počne sa obnovom kuće, da polako sanira posledice pogorelstva, da zida, kreči, ugrađuje novi tišljeraj, da postavlja novi crep, da gletuje i hobluje, farba i gituje, dok ne stvori mesto dostojno za život. A može i da sedi u pepelu, zamaže malo nagoretine, i da povazdan sanjari kako će upasti u komšijino dvorište, pobiti mu porodicu, opljačkati ih, spaliti mu kuću i na kraju spojiti dve parcele u jednu, veliku avliju. To je bio boldrikovski lukav plan koji je pretegao nad razumnim nastojanjima retkih umova koji su uspeli da odole masovnoj nacionalnoj histeriji.

Velika Srbija je tesna i rđava zgrada

Mnogima je bilo jasno da halucinacije o velikoj državi vode u propast, mnogi su pisali o tome, na vreme, još u drugoj polovini XIX veka, ali nije imao ko da ih sluša. Evo, recimo, kako je na tu temu razmišljao Svetozar Marković: “Pretpostavimo srećan slučaj da se velikosrpska politika uvenča uspehom i da Srbija zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Malo bi se našlo Srba koji to ne bi smatrali za najveću sreću našeg naroda. Mi ne delimo to mišljenje. Mi smo kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko zemljište, veliki broj podanika, sjajan dvor, [...] Narod bi izišao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada, a ostao bi opet okružen istim neprijateljima kojima je i sada okružen, i još odozgo dobio bi za neprijatelje i svoju braću Bugare. ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda, [...] i ranije ili docnije takva politika morala bi se završiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom. Srpski narod van Kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u Kneževini, u ‘Velikoj Srbiji’, bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji. [...] ‘Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”.

Džaba je Svetozar razumno upozoravao, od ovih reči prošlo je tačno 153 godine, a izgradnja tesne i rđave zgrade u kojoj će narodu biti još gore i dalje je nedosanjani ideal većine srpskih političkih i intelektualnih radnika na uništenju sopstvene nacije i zemlje. Srbija će biti velika ili je neće biti! Tako glasi poklič nove generacije nacionalnih zaludnika i uzaludnika. A o tome je pisao Manojlo Đorđević Prizrenac pre više od 130 godina: “Ali srpski novi učeni ljudi izdadoše parolu ‘non possumus!’ – sve ili ništa! [...] horilo se na sve strane: kakve pogodbe! Kakvi traktati! Za Dušanovu carevinu – borba na život i smrt! [...] Je li dakle čudo što je onda ceo svet gledao s nepoverenjem na nas, što je u našim, težnjama na narodni razvitak gledao neko evropsko strašilo, koje preti da ceo istok zapali? Od jednog pitanja narodne i čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili na našu štetu evropsko pitanje, pitanje evropske ravnoteže! [...] To je bio prvi gorki plod novovremne vajne srpske ‘državničke mudrosti’ i sokačkog patriotizma, – koji su jedni u svojoj uobraženosti i naduvenosti, a drugi sa svoga lakoumlja držali, da će pred srpskim fanfaronadskim ‘Quos ego’ ceo svet človiti na glavi!”.

Prođoše decenije, prođe skoro dva veka, a srpsko društvo i dalje živi u larmadžijskom bunilu, bez ikakve namere da se prene iz ovog paranormalnog stanja. U tom somnambulnom štimungu ga drži takozvana intelektualna elita koja sopstvenu nesposobnost da ide u korak s vremenom, da rešava probleme, da promišlja trenutak sadašnji, da pruži kreativan doprinos današnjici, da smisli bilo šta suvislo – potura kao nacionalni interes, rodoljublje, dostojanstvo, vrhovni domet prastare srpske političke misli. A onda tu otrovnu, plesnivu ideološku supstancu predstavljaju kao nešto novo, neviđeno i originalno, kao što to ovih dana čini Novi DSS. Neka korist i od ove štetočinske ekipe. Ako ništa drugo, imamo hit za sledeću Evroviziju, u izvođenju Koštuničinih dečaka: Srbijica mora biti veća. Ovog puta imamo čime da pokorimo čitav svet, druga opcija ne postoji. Deesesovski rečeno: Pobeda ili smrt.