Otvoreni Balkan – zastoj?

Za Antenu M piše: Dragiša Burzan

U Ohridu je inicijativa za Otvoreni Balkan (OB) osnažena anahronim sporazumom o priznavanju diploma. Njime je demonstrirano da države potpisnice ne znaju đe udaraju. Priznavanje diploma ne treba da bude pravo države, pa ni strukovnih udruženja ili poslodavaca. Stečena zvanja se ne propituju.

Ne zapošljavaju se diplome, već ljudi. Procjena podobnosti kandidata za obavljanje  određenih poslova treba da bude stvar one stručne instance koja izdaje licencu. Iznad svega je pravo poslodavca da testira znanje i vještine kandidata za posao. To je prirodno, a sve ostalo stvara prostor za manipulaciju i korupciju. Mijenjajti anahrone zakone, a ne internacionalizovati pogrešan i nepravedan pristup.

Nekih drugih  „evropskih“ ideja u Ohridu nije bilo. Doduše, OB se i dalje ne samoprepoznaje kao grupna karta za Maglev voz na ruti ka  prosperitetnoj stvarnosti u EU, što je jedna od prikrivenih briselskih ideja. Samo, tamo se očekuje da Maglev bude zamjenjen Ćirom, kome konačna stanica ne bi bila Brisel, već  u pridrženoj EU oblasti.

Nije se ni čulo kakva bi konstrukcija te zajednice mogla biti. Odsustvovale su i ekonomske projekcije koje bi ohrabrile neodlučne da se pridruže. Zapravo, javnost nije saznala ništa novo o tome što bi to OB mogao biti.

Izgleda da nije zbunjena samo javnost. Veliki zagovornik OB kao trećeg pilara američke strategije za ZB, Gabrijel Eskobar, kaže da mu je potrebno „više jasnoće kako treba da funkcioniše OB“, premda inicijativu smatra sjajnom. Dakle, nije mu jasno kako će funkcionisati, a ipak je afirmiše. Toliko o njegovom strateškom promišljanju budućnosti ovog dijela svijeta, ali i o tome čemu ta zajednica treba da posluži.

Predsjednik Vlade CG Abazović, u visoko sinhronizovanom modu sa Eskobarom, naručuje analize ministarstava o OB, „iako se potpisom na dokument ničim ne obavezujemo“. Dakle, prvo proklamuješ stav, a onda čitaš analize koje bi morale biti podloga za stav. Interesantno. Dominira li to „šac“ metod nad metodičnim i racionalnim pristupom, ili analiza treba da opravda stav. Već viđeno.

S druge strane, Njemci ne izgledaju zbunjeno. Ambasador Robert Veber nema dilema oko OB. On sa diplomatskim taktom upućuje CG funkcionere da se bave onim što CG vodi u EU, naglašavajući da se o OB mnogo ne zna.  Njegov prezimenjak i analitičar, Bode Veber, je mnogo eksplicitiniji u odbijanju priče o OB.  Naravno, ovo se u beogradskim medijima promptno tumači kao njemačko spašavanje mrskog Berlinskog procesa. Lucidno.

A u Vašingtonu Danijel Server jasno oponira američkom stavu oko OB i ukazuje na činjenicu da bi CG izgubila u toj  konstelaciji. A ne treba zaboraviti da je Server ponajbolji znalac Balkana u Vašingtonu.

Konačno, Bečić je bio direktan. OB je nazvao maglom. Sasvim ispravno. A ispravno bi učinio, kad već poštuje državu CG, da rasturi koaliciju u Nikšiću. To bi koštalo nešto glasova, ali bi svoju pregovaračku poziciju doveo u red.

Znače li gornje relativizacije i negacije da je OB, kako Server kaže, mrtva stvar. Ili li je pak OB u zastoju?

Pa, to se ne može kazati. Varhelji tvrdi da je OB sjajno predvorje EU, u kome bi se vježbale vještine četiri slobode na kojima počiva EU. Izgleda da treba biti evropski komesar da se ne bi razumjelo da su velikodržavni projekti na ZB itekako živi i kako se završva trening vukova i ovaca u zajedničkom toru. Da stvar nema pozadinu čovjek bi kazao da se radi o šarlatanstvu. Ako već nema razumijevanja za hrabru izjavu Vojse Osmani, komesar bi trebao da čuje Šolca – nema puta Srbiji u EU dok ne prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji, uz mnogo toga drugog rečenog u četiri oka.

A pozadina je u iznenadnoj ljubavi Vučića i Orbana - ljubavi tetošenoj od strane Moskve. Ali i u komesarskom uvjerenju da od proširenja nema ništa u narednim decenijama. I tu je vjerovatno u pravu kada se radi o „glavnim igračima“ u regionu ZB. Moglo bi se čudo desiti da se u pogledu CG prevari ako ova dobro odigra svoju kartu. Evropska politička javnost ne bi bila alarmirana prijemom polu-milionske države, čija prirodna ljepota inspiriše. I pored toga što je trenutno najveću moguću added value CG već dala EU.

Upitnost u pogledu OB, uzdignuta posljednjih dana u CG i na drugim adresama, motiviše URA-u da „umjetničkim dojmom“ brani svoj stav – ništa u OB nije obavezujuće – švedski sto - itd. Da li tamo znaju da se zajedničko tržište ne može regulisati samo sporazumima, već da su neophodne institucije sa izvršnim ingerencijama. Ili uopšte ne vjeruju da će stvar oživiti, a ne žele da se zamjere mentorima.

Kome bi koristila zajednica OB? Nosiocima velikodržavnih aspiracija zasigurno, te političkim liderima koji u teritorijalnim dobicima traže kompenzaciju za promašaje na domaćem i inostranom terenu. Stabilnosti ZB garantovano ne bi.

Ekonomsku korist bi imali zapadni monopoli koje strašno nervira što tamo negdje na Balkanu neki izigravaju države i pitaju se svoga posla. Ova zajednica bi bila tajkunski raj na Balkanu. Trgovci na veliko bi zasjeli za švedski sto institucija za sertifikate kvaliteta proizvoda, u kojima bi cvijetala korupcija.

Sve to bi se dešavalo i da ZB uđe u EU, moglo bi se reći. Ali tamo se ne može stići a da se ne obezbjede mehanizmi i fondovi kojima bi se umanjile ove opasnosti.

Problem nervoznih kamiondžija bio bi stvarno riješen. Inače, to jedan od najglupljih argumenata u prilog OB kojeg smo čuli sa zapada, a kojeg štićenici neštedimice rabe u slikovitoj prevari građana.  Postoji bezbroj modela i praksi kojima se to drugačije može uraditi.

Sve šarene laže o procvatu ekonomije, koje slušamo od onih koji bi trebalo da teško rade na podizanju poljoprivrede i industrije, pokazuju koliko se propalo. U CG se ranih osamdesetih razmišljalo o proizvodnji solarnih panela, uvođeni su industrijski laseri u proizvodnju, dobro se koncipirala prerađivačka industrija i ozbiljno se radilo na konkurentnosti na evropskom tržištu. Sve je to pomeo vjetar pameti akademika i drugih naci intelektualaca i političara iz Beograda. OB je još jedna od takvih ideja kojom bi trebalo dokusuriti CG.

Šansa za OB se mijeri Vučićevom spremnošću da uvede sankcije Rusiji. To zvuči umirujuće.