Ponavljači rđave istorije

Piše: Pavle Radić

Evropski i jugoslovenski kontekst – prvo veliko spoticanje

Godina je 1989. Desilo se čudo neviđeno, neočekivano i na Istoku, i na Zapadu – pao je Berlinski zid, simbol podeljene Evrope i hladnog rata. Centralna i istočna Evropa, koje su bile pod sovjetskom kontrolom, doživljavale su drastične političke i geostrateške promene. Države, nevoljne članice sovjetskog lagera, jedna po jedna osvajale su slobodu i izvlače se iz vojno-političkih klješta Moskve. Srećom bez krvi, izuzmemo li Rumuniju i njenu prilično dramatičnu ali na sreću kratkotrajnu revoluciju.

Srednjoevropske i istočnoevropske zemlje plišanim revolucijama su zbacivale jednopartijske diktature i oslobađale se sovjetskog tutorstva, u trenutku kad je to valjda jedino bilo moguće – za vreme Gorbačova i njegove Perestrojke – kad su gvozdene stege Sovjetskog saveza popustile i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Da društva istočnoevropskih zemalja tada nisu iskoristila priliku koja im se pružila da postanu svoja na svome, da se organizuju na vrednostima do kojih im je stalo, kasnije – pod Putinovim obnovljenim neostaljinizmom – to bi bila nemoguća misija. Danas su zemlje koje su se oslobodile sovjetskog lagera i vlastitih autokratskih poredaka za ne prepoznati, u odnosu na ono što su bile kao članice sovjetskog lagera. Sve su članice evroatlanskih integracija i – neke više, neke manje – u odnosu na period pre osvajanja slobode dosegle zavidne demokratske vrednosti. Naravno, nigde baš ne teče samo med i mleko.

Dok su zemlje i društva zarobljena moskovskim mengelama koristila jedinstvenu priliku da se dočepaju slobode i evropskih vrednosti, u Jugoslaviji je dramatično eskalirala kriza koja je vodila u suprotnom smeru, u smeru rasapa države sa katastrofalnim posledicama. Kakvog li anahronizma za nekadašnju uzor zemlju iz korpusa vladajućeg socijalizma. Deo vladajuće nomenklature – razboriti slovenački (evro)komunisti pre svih – zagovarali su modernizaciju i evropeizaciju čitave države i društva („Evropa zdaj“), dok je smrtonosni smer jugoslovenske krize diktirao podivljali srpski nacionalizam kojeg je zajahao beskrupulozni Milošević, pod pritvornom maskom bajagi spašavanja Jugoslaviju od severozapadnih separatista – Slovenije i Hrvatske – koje bi je l’da da rasture državu. Greh navodnih separatista je bio u tome što su pred Miloševićevim političkim nasiljem stali u odbranu AVNOJ-evskih principa Jugoslavije, a kako u tome nisu uspeli, stali su u legitimnu oružanu odbranu svojih republika, svojih društava, pred Miloševićevom silom (srbizovanom JNA), odbijajući unitarizaciju države čemu su težili Milošević i srpski hegemonizam (i on i hegemonizam porazni ponajviše za srpski narod). Znamo kako se jugoslovenska tragedija – koja još nije završena – dalje razvijala.

Sve ovo navodimo da bi podsetili, da su tih sudbonosnih godina (’89., 90. i 91.) u Beograd – na kanabe osiljenom Miloševiću – dolazili brojni visoki predstavnici iz Evrope, SAD iz drugih demokratskih zemalja, e da bi nasilnika, tadašnjeg gospodara života i smrti ne samo Srbije nego i SFRJ, naveli da se okani opakog avanturizma u rešavanju jugoslovenskih problema, da ga umile da se okrene – on i Srbija koju je najpre nacionalistički sludio, a potom njom apsolutno zagospodario – Evropi i njezinim vrednostima, nudeći Jugoslaviji obilatu finansijsku pomoć i ubrzano integrisanje u tada Evropsku ekonomsku zajednicu, sadašnju EU. Dobronamerni savetnici računali su sa tada sposobnim i mudrim premijerom jugoslovenske vlade Antom Markovićem, kao mogućim ključnim akterom modernizacije i očuvanja zajedničke države. Ali avaj, pokazalo se sve uzalud. Saveti, molbe i upozorenja nisu doticale okamenjeni um vlastoljubljivog diktatora i raspomamljeni srpski nacionalizma kojim je diktator upravljao. Opsednuta iskonstruisanim nacionalističkim sumanitostima ispravljanja bajagi nepravde prema srpskom narodu u tadašnjoj državi, Srbija je srljala u bratoubilačke ratove koje je na kraju sve izgubila, u kojima se teško osramotila. Metaforički rečeno, Srbija se teško spotakla o gluposti svojih nacionalističkih elita potpuno ignorišući realan život. Da stvar bude gora, iz tog velikog posrnuća i valjda najsramnijeg dela svoje istorije, do danas se ništa nije naučilo. Sve je prikriveno i sve se uporno prekriva lažima i falsifikatima, što dakako ima svoju cenu.

Postpetooktobarski kontekst – drugo veliko spoticanje

Padom Miloševićevog režima, visoki predstavnici demokratskih zemalja opet su pohrlili u Beograd na kanabe novoj vlasti, da bi Srbiji pomogli da se izvuče iz egzistencijalne bede i groznog ratnog posrnuća. Kad ono, postpetooktobarske vlasti su se – uz kratkotrajni izuzetak – pokazale kao pritvorne jajare, koje su itekako bile zainteresovane za evropske i američke pare i drugu materijalnu pomoć, a na pamet im nije padalo da se oslobađaju nacionalističkih zabluda, zločinačkog ratnog nasleđa i infantilnog rusofilstva – fantazma koji će je l’da spasiti Srbiju. Nereformisana Srbija – preciznije njena postpetooktobarska vlast – sa šipkom u džepu je slušala savete iz demokratskih zemalja koji su joj hteli pomoći, ignorisala ono što se očekivalo da ona treba da uradi i opet se – kao i pod Miloševićem – teško spotakla o isti kamen vlastitih gluposti kojeg nije htela da se odrekne. Pa smo brzo na vlasti dobili radikale i Vučića, doduše pod firmom naprednjaka. I imamo to što imamo – bedu, laži i ogroman kriminal.

Vučićev naprednjački kontekst i Putinovo zločinstvo u Ukrajini – silom prilika opet smo pred sudbinskim izborom, čeka li nas opet ponavljanje rđave istorije i novo spoticanje o isti kamen vlastitih gluposti?

Putinovo varvarstvo mesecima divlja u Ukrajini na zaprepašćenje demokratskog sveta, ali ne i Srbije, koja saglasno okamenjenim političkim glupostima budalasto i nadasve nemoralno bunca da „Amerika preko Ukrajine vodi rat protiv Rusije“ – ili još sramnije – da Rusija to što radi, radi jer je „isprovocirana i ponižavana“ od Zapada preko Ukrajine. Demokratski svet se kako-tako homogenizovao u osudi Putinovog varvarstva i pomoći Ukrajini, pa shodno tome – od evropskih država koje nisu u EU, a koje stvarno (ili navodno, poput Srbije) žele da joj se priključe – očekuje da slede spoljnu politiku EU, uključujući i uvođenje sankcija Rusiji koje EU i druge demokratske zemlje već sprovode. Srbija bajagi formalno podržava teritorijalni integritet Ukrajine „iz principijelnih razloga“, ali je implicite na Putinovoj strani. U Srbiji se kud i kamo masovnije javnim nastupima iskazuje podrška Putinu, nego što se iskazuje osuda njegove agresije na susednu zemlju. I opet u Beograd dolaze silni visoki emisari iz demokratskog sveta, dobronamerno upozoravajući Vučića i Srbiju da su pred sudbinskim izborom – ili u društvo demokratski država i uređenih društava, ili u civilizacijski i egzistencijalni ćorsokak sa Putinovom Rusijom. Treće opcije nema, a vreme za odluku ističe.

Hoće li se Srbija po treći put – na sudbinskim raskrsnicama – teško spotaći i napraviti pogrešan izbor i sve nas opet svesti na egzistencijalnu bedu i prezir demokratskog sveta? Kako stvari stoje, svi su izgledi da će vlast – ponavljači rđave istorije, parazitska kleronacionalistička bulumenta – izabrati ovo drugo. Ali hajde da sačekamo, da vidimo da li se i ovde mogu desiti neočekivana čuda kao sa Berlinskim zidom.