Dan odustanka od borbe protiv fašizma

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Krenula grupa omladinaca da proslavi Dan državnosti Crne Gore i za tu priliku se opremila odgovarajućim rekvizitima: odenuli majice sa srpskim simbolima, natakarili četiri ocila gde su stigli, razvili srpske zastave, sasvim logično, s obzirom na koji su praznik krenuli. Usput su malo klicali raznim četnicima, te izvikivali “Srbija! Rusija!”, tek da se zna ko su i šta su – sledbenici kvislinške ideologije koji danas slave razaranje Ukrajine, masovno ubijanje civila, zločine koje Putinova vojska svakodnevno čini po zemlji na koju je izvršila podlu zlikovačku agresiju.

Dobar deo ove grupe pripada nečemu što se kliče pravoslavno bratstvo, a ti ljudi istovremeno glorifikuju rusku vojsku koja granatira, bombarduje, pali i ruši pravoslavne crkve gde god stigne. Zbogom, pameti, ako te je ikada i bilo u ovim ludim glavama nastanjenim šovinističkom mržnjom prema svemu što se ne uklapa u njihovu koncepciju “srpstva”. Tokom usiljenog marša pevali su popularni koljački hit “Kukaju Turci, leleču bule”. Nije lako današnjoj četničkoj omladini, kad se nekažnjeno klalo i pljačkalo po susedstvu oni su bili premladi ili nerođeni. Neki ljudi jednostavno nemaju sreće, prosto im se ne da da ostvare svoje potencijale. Četnička je tuga pregolema, klanje prođe, a novoga nema.

Pravoslavni bratstvenici obeležili su 13. jul na malo čudnovat način: tako što su napali mirne građane Crne Gore, antifašiste koji su slavili svoj praznik. U tom nasrtaju policija je bila od velike pomoći, prvo su propustili ekstremiste da prođu, a potom su bacali suzavac na antifašiste i prebijali ih. Usput su bacali suzavac i na bebu u kolicima. Srpski svet u svom tipičnom, dritanovskom izdanju.

Streljanje antifašističke tradicije

Slični prizori su u Srbiji nezamislivi iz prostog razloga što mi antifašističke praznike ne slavimo, odrekli smo se antifašističke tradicije. Ma šta odrekli, zatukli smo je maljem, preklali, streljali, raskomadali, a potom sahranili u nekoliko masovnih grobnica da joj se zatre svaki trag. I ovo malo datuma što nas podsećaju na mrsku pobedu u Drugom svetskom ratu koje se stidimo – koristimo da stanemo na suprotnu stranu. Tako nam 9. maj služi da pokažemo ulizičku odanost zločinačkom režimu Vladimira Putina, da promovišemo osuđene ratne zločince (u kojima – blago rečeno – ne oskudevamo) kao vođe Besmrtnog puka ili da recitujemo ljotićevske pesme, rugajući se njihovim nevinim žrtvama.

Odavno smo četnike proglasili antifašistima, izjednačili ih sa partizanima, zvanično, ali zapravo zna se ko su bili naši u tom davnom ratu – oni koji se nisu borili protiv fašističkog okupatora, već su koristili situaciju da pokolju pripadnike drugih naroda, pre svega Bošnjake, te da etnički čiste buduću Homogenu Srbiju. Vođa izdajničke četničke bande Draža Mihailović je rehabilitovan, kao i drugi komandanti i vojvode, neki četnički koljači su čak proglašeni za svetitelje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (na primer, Milorad Vukojičić Maca, sveštenik i četnik, predvodnik crne trojke koja je klala civile po Pljevljima i okolini). Četnici su legitimna pojava koja uživa ugled u javnosti, dok je partizanima prilepljen žig srama, stigma jugoslovenstva, internacionalizma, antisrpstva. Brojni spomenici posvećeni borbi protiv fašizma su uništeni ili, u boljem slučaju, zarastaju u korov. Zato imamo spomenike Draži razmeštene diljem zemlje, prizemlja i podzemlja.

Ulice više ne nose imena po narodnim herojima, umesto hrabrih ljudi koji su se tukli protiv zla, vratili smo se raznim kraljevima, kraljicama i ostaloj vlasteli koja nas je vazda tlačila i držala u pokornosti. Sintagma "narodni heroj" danas zvuči kao sprdnja, a oslobođenje Jugoslavije od nacističkog okupatora mahom se smatra okupacijom. Malobrojni preostali antifašisti gurnuti su na marginu, sužen im je prostor za medijsko i kulturno delovanje, izloženi su svakodnevnom linču fašističke rulje, proglašeni izdajnicima i izrodima, neprijateljima naroda i države. Antifašista – to je reč koja danas zvuči kao psovka.

Kad zaboraviš juli

Sedmi jul odavno nije državni praznik, proglašen je danom nacionalne sramote. Lepo nam je Matija Bećković objasnio ove godine da je tog dana izvršen zločin, da je tad počeo bratoubilački rat, ali i mnogo više od toga. “Umesto da je sve ostalo u Beloj Crkvi, Bela Crkva se preselila i podelila svaku kuću u Srbiji”, veli bard, pa domeće: “Nema u Srbiji nijedne kuće koja nije bila na obe strane i nijedan Srbin koji se ne bi mogao brojati kao dvojica. Obojica su danas gubitnici i poraženici”. Ne znam na koga je tačno mislio: na sestre Bukumirović ili na Darinku Radović i njene ćerke.

Voleo bi Bećković da su svi u Srbiji bili četnici, da je svaka porodica dala bar po jednog kvislinga, pa svoje želje proglašava za stvarnost. Da su se ovakvi pitali onomad, sad bismo živeli u Trećem Rajhu i bili nepismeno nacističko roblje koje rmbači po rudnicima za višu nemačku rasu. Ovako smo pismeni podanici koji rmbače da bi razni bećkovići, vučelići, kusturice, vučići i ostali rodoljubi profiterovići živeli kao bubreg u loju na narodnoj grbači. Ali za to smo sami krivi jer smo izdali tekovine Narodno-oslobodilačke borbe i vratili se najmračnijim četničkim koljačkim tradicijama, zločinačkoj velikosrpskoj ideologiji i krvavoj praksi.

Izbrisan je iz kalendara Dan ustanka naroda Srbije kao da ga nikad nije ni bilo. Kvislinškoj idelogiji ne odgovaraju slobodarski događaji, niti ljudi koji ustaju protiv okupatora i zla, već pognuti, uplašeni sužnji koji podnose jaram ropstva bez roptanja. Ima i malo dubljih razloga za likvidaciju sećanja na jul 1941. godine i nasleđe tog slavnog meseca. U knjizi “Od Weimara do Vardara”, u antologijskom eseju “Kad zaboraviš juli” Vuk Perišić se detaljno pozabavio ovom temom. Perišić polazi od realnog stanja stvari – jugoslovenski prostor je vekovima bio teška provincija, periferija carstava gde se nije događalo ništa bitno, sve je stizalo sa ogromnim zakašnjenjem – pruge, putevi, tehnika, književni stilovi…

Radikalni raskid s provincijalizmom

A onda je nastupio radikalni rez: “Ipak, postojao je jedan trenutak, zapravo jedan mjesec, u kojem je nekolicina ovdašnjih ljudi hrabro odlučila da bude dio svijeta. Odluka Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije iz jula 1941. nije bila samo odluka o podizanju ustanka nego i radikalni raskid s provincijalizmom. Bio je to najznačajniji pothvat koji je ikada pokrenut na jugoslavenskom prostoru: nikada toliko pojedinaca, organiziranih u jednu discipliniranu grupu, nije odlučilo poduzeti nešto toliko važno i toliko ambiciozno. Nikada nijedan jugoslavenski ili južnoslavenski pothvat nije stajao u tolikom skladu s akutnim potrebama svijeta, civilizacije i ljudskog roda”.

Teško je preceniti značaj poduhvata Komunističke partije Jugoslavije na čelu s drugom Titom, to je zaista bio izlazak iz trajanja u memljivom zakutku sveta i ulazak u istoriju na velika vrata, i to u trenutku kad je to delovalo poprilično ludo, maltene osuđeno na propast. Perišić piše: “Bilo ih je tek nekoliko hiljada usred očajne i uplašene Evrope. Preuzeli su ogroman rizik kada su svoju sudbinu vezali uz sudbinu antifašizma i to u trenutku kada se činilo da je fašizam nepobjediv. Opredijelili su se za čovječanstvo kojem je prijetilo uništenje. Bili su dio svijeta. S druge strane, njihovi lokalni protivnici su u tom svjetskom ratu vidjeli samo priliku za postizanje svojih, koliko zločinačkih toliko i slijepo provincijalnih ciljeva”.

Kasnije se ista linija provlači kroz čitav period socijalizma, prevazići vekovnu zaostalost, sustići napredni deo sveta, izvući siromaštvo iz siromaštva, bede, neznanja, nepismenosti – to su bili imperativi nove države. Nakon manje od pola veka zaključili smo da nam je dosta tog kletog napretka, internacionalizma, povezanosti sa svetom, pa smo se lepo vratili starom dobrom nacionalizmu, zatvaranju u sopstveni brlog, otcepljenju od civilizacije i savremenosti.

Dani borbe protiv antifašizma

Da bi devetnaestovekovni projekat stvaranja velike nacionalne države, proširene Srbije, uopšte mogao da počne bilo je neophodno raskinuti sve veze sa antifašističkom tradicijom. Kako planirati i izvršiti etnička čišćenja i genocid ako si deo sveta? Dobro znaš da to nije dozvoljeno, da će te ruka pravde stići kad-tad. Međutim, kad se izoluješ od sveta u svoju jazbinu u kojoj sam određuješ pravila, u kojoj jači tlači i ubija, nekažnjeno i blagoslovljeno od crkvene jerarhije – onda možeš da se opustiš i prepustiš najnižim ubilačkim porivima.

Slavljenje 7. jula kao Dana ustanka naroda Srbije ukinuto je tek 9. jula 2001. godine, nakon pada Miloševićevog režima. Bilo bi poštenije da je praznik ukinut mnogo ranije, bilo mu je vreme za upokojenje već posle Osme sednice, u jesen 1987. godine. Sopstvenim slobodnim izborom lišili smo se prava da slavimo antifašističke praznike, od pre 35 godina nema smisla obeležavati 7. jul kao Dan ustanka, već samo kao Dan odustanka od borbe protiv fašizma. Sve ostale datume u godini možemo mirno da označimo kao dane borbe protiv antifašizma.

Pošto smo taj ništiteljski posao obavili temeljno u sopstvenoj zemlji, sad bismo malo da ga proširimo na susedne države koje vidimo kao sopstvene teritorije na privremenom radu u inostranstvu. Prizori viđeni 13. jula u Nikšiću jesu grozni, ali uvek može gore. Na primer, biti zemlja u kojoj je antifašizam pogrdna reč, u kojoj se ne obeležavaju najsvetliji datumi u istoriji. U takvu državu bi Aleksandar Vučić, velikosrpski ideolozi i lokalna posluga da pretvore Crnu Goru, u okviru Srpskog polusveta.