Biti bez duše

Za Antenu M piše: Jadranka Selhanović                

Duša? Šta je to u stvari? Gdje je ona?

Valjda je to, ono nešto u nama, što tačno ne znaš gdje se organski nalazi. Ali uistinu postoji. Tu je negdje. I od velike je važnosti. Za život.

Znate ono kad se kaže: Ovaj čovjek ima dušu. Ili, pak, ono: Ovaj dušu nema. Sve liči da dušu možeš uporedit sa srcem. Ali, nije tako. Ipak je različito. Jer, posljedice gubitka su drugačije. Kad izgubiš srce, prestaje život. Kad izgubiš dušu, život se nastavlja. I tada postaješ bezdušan čovjek. Živiš bez duše ili prazne duše. Bez ili prazne, dođe ti na isto.

Kako?

Pa, ljudi bez duše upravo opstaju, jer se oslobode tereta duše. Koji nije lako nositi. Jer, u njemu je sadržano previše. Premnogo. Pretežak je. Ili izdržiš ili ne.

E, ovi slabo izdržljivi, oslobode se tog tereta. Tereta svoje duše. I uvijek to učine samovoljno. Po sopstvenom izboru. I najčešće zarad nekog interesa. Svog ili tuđeg. Ili oba. I tako oslobođeni tereta duše krenu u pohode. Da praznu dušu razgale. Zlobom, prevarom, izdajom, lažima, otimanjem. Ne prezaju ni od čega, ni od koga. No, glavom bez obzira, da što grđe učine. A, sebi u korist.

A, prostoru prazne duše niđe kraja. Barem se njima tako čini. Sve dok prazna duša ne pukne. Pod pritiskom. Jer, ispuni je neka čudna materija. Navodno nevidljiva. Rekoše da se zove nesojluk. I prodata duša. 

Zato, čuvajmo svoje duše. Pažljivo, pod sopstvenom stražom. Ne dajmo ih nikom. Ni zbog čega. Ni zbog koga. Jer, dugačije činjenje je opasna rabota. Nečasna. Nečojska. Za ČOVJEKA!