Dvije kolonizacije Ukrajine

Piše: Slavoj Žižek

Opšte je poznato da je pre nego što je postao predsednik Ukrajine Zelenski glumio ukrajinskog predsednika u televizijskoj seriji Sluga naroda. Mnogi ga zbog toga ne shvataju ozbiljno (kao da je uverljiviji predsednik bivši službenik KGB-a). Osnovni zaplet te serije je manje poznat.

Zelenski je glumio Vasilija Petroviča Goloborodka, školskog učitelja čiji učenici snimaju njegovu tiradu o korupciji, dele video na mreži (gde postaje viralan), a zatim ga prijavljuju kao kandidata na predsedničkim izborima. Pošto se nesvesno obratio sveopštoj frustraciji Ukrajinaca zbog korupcije, Goloborodko pobeđuje, dok ga na funkciji čekaju peripetije ubrzanog učenja novog posla i upoznavanje sa oligarhijom iz novog ugla pozicije moći.

Prikaz Ukrajine u ovoj seriji odgovara realnosti. Od svih postkomunističkih zemalja u istočnoj Evropi, ona je 1990-ih bila najteže pogođena ekonomskom „šok terapijom“, temeljnim tržišnim reformama i privatizacijom. Tri decenije od sticanja nezavisnosti, ukrajinski prihodi su ostali ispod nivoa iz 1990. Korupcija divlja, a pravosuđe se pokazalo kao farsa.

Kako piše Luca Ćelada iz italijanskog lista il manifesto, „konverzija u kapitalizam prati uobičajeni obrazac: klasa oligarha i mala elita se nesrazmerno bogati tako što pljačkaju javni sektor uz saučesništvo političke klase“. Štaviše, finansijska pomoć sa zapada je uvek bila „u tesnoj vezi sa reformama koje je Ukrajina morala da sprovede, a sve pod izgovorom fiskalnih ograničenja i štednje“, što je dodatno osiromašilo veći deo stanovništva. To je nasleđe angažovanja kapitalističkog zapada u Ukrajini nakon sticanja nezavisnosti.

U međuvremenu, moji izvori iz Rusije mi kažu da je Putin okupio grupu marksista da ga posavetuju kako da predstavi poziciju Moskve zemljama u razvoju. Tragovi ovog uticaja mogu se naći u govoru koji je Putin održao 16. avgusta:

„Situacija u svetu se dinamično menja i ukazuju se obrisi multipolarnog svetskog poretka. Sve više zemalja i naroda bira put slobodnog i suverenog razvoja zasnovanog na vlastitom zasebnom identitetu, tradiciji i vrednostima. Ovim objektivnim procesima se suprotstavljaju zapadne globalističke elite, koje izazivaju haos, raspiruju dugotrajne i nove sukobe i vode takozvanu politiku obuzdavanja, koja je u stvari subverzija svake alternativne, suverene razvojne opcije.“

Ovu „marksističku“ kritiku kvare dva detalja. Prvo, suverenitet zasnovan na „vlastitom zasebnom identitetu, tradiciji i vrednostima“ podrazumeva da treba tolerisati ono što Rusija čini u Severnoj Koreji ili Avganistanu. To je u direktnoj suprotnosti sa istinskom levom solidarnošću koja se fokusira na antagonizam unutar svakog „zasebnog identiteta“, kako bi se ugnjetene grupe u različitim zemljama međusobno povezale.

Drugo, Putin se protivi „subverziji svake alternativne, suverene razvojne opcije“, iako on upravo to radi u Ukrajini ukidajući joj pravo na samoopredeljenje.

Putin nije sam u promociji ove pseudomarksističke linije. Liderka krajnje desnice u Francuskoj Marin Le Pen predstavlja se kao zaštitnica radnih ljudi od multinacionalnih korporacija koje potkopavaju nacionalni identitet kroz promociju multikulturalizma i seksualne izopačenosti. U Sjedinjenim Državama, alt-desnica je od stare radikalne levice preuzela poziv za ukidanje „duboke države“. Bivši strateg Donalda Trampa Stiv Benon je samoproglašeni „lenjinista“, koji koaliciju alt-desnice i radikalne levice vidi kao jedini način da se stane na put finansijskoj i digitalnoj eliti. (Da ne zaboravimo i rodonačelnika ovog modela: Hitler je predvodio Nacional-socijalističku nemačku radničku partiju.)

U Ukrajini je na stolu mnogo više od onoga što vidi većina komentatora. U svetu pogođenom posledicama klimatske krize, plodna zemlja ima sve veću vrednost. A ako Ukrajina nečega ima u izobilju to je černozem (zemlja crnica), izuzetno plodno zemljište sa visokim koncentracijama humusa, fosfornih kiselina, fosfora i amonijaka. Zbog toga su američke i zapadnoevropske kompanije već kupile milione hektara poljoprivrednog zemljišta u Ukrajini – dok je veći deo navodno pod kontrolom 10 privatnih kompanija.

Svesna ove pretnje, ukrajinska vlada je pre 20 godina uvela moratorijum na prodaju zemlje strancima. Američki Stejt department, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka godinama zahtevaju da se ovo ograničenje ukine. Vlada Zelenskog je tek 2021. pod ogromnim pritiskom dozvolila poljoprivrednicima prodaju zemlje. Ali moratorijum na prodaju strancima ostao je na snazi. Zelenski je rekao da se o tome mora odlučiti na nacionalnom referendumu, koji bi gotovo sigurno propao.

Ironija situacije je u tome što je, pre nego što je Putin krenuo da silom kolonizuje Ukrajinu, bilo istine u ruskom argumentu da Ukrajina postaje zapadna ekonomska kolonija. Ako se iz ovog sukoba može izvući bilo kakva korist to je suspenzija neoliberalnog projekta. Budući da zahteva društvenu mobilizaciju i koordinaciju proizvodnje, rat Ukrajini nudi jedinstvenu šansu da zaustavi prelazak svoje zemlje u ruke stranih korporativnih i finansijskih entiteta i da se otarasi oligarhijske korupcije.

U nastojanju da iskoriste tu šansu, Ukrajinci treba da imaju na umu da nije dovoljno samo učlaniti se u Evropsku uniju i dostići životni standard zapada. Sama zapadna demokratija je danas u dubokoj krizi, gde SAD naginju ka ideološkom građanskom ratu, a Evropu muče autoritarci iz vlastitih redova. Ako Ukrajina uspe da ostvari odlučujuću vojnu pobedu (čemu se svi nadamo) uspeće to zahvaljujući SAD i EU. Da li će tada moći da se odupre još većem pritisku da se otvori ekonomskoj kolonizaciji zapadnih multinacionalnih kompanija?

Ova borba se već odvija ispod površine herojskog otpora Ukrajine. Bilo bi tragično kada bi Ukrajina pobedila ruski neoimperijalizam samo da bi se priklonila zapadnom neoliberalizmu. Da bi obezbedila istinsku slobodu i nezavisnost, Ukrajini je potrebno temeljno preispitivanje. Mada je svakako bolje biti zapadna ekonomska kolonija nego biti apsorbovan u novo rusko carstvo, nijedan od tih ishoda nije vredan stradanja kojem su Ukrajinci sada izloženi.