Karnevali slobode

Piše: Vuk Drašković

(Iz knjige Ožiljci života)

„Dođi, molim te, odmah u Skupštinu“, telefonira mi Zoran Đinđić. „Naši poslanici stupili su u štrajk glađu...“

„U redu je i pridružujem se, iako je ovo besmisleno“, kažem po dolasku i sve ih zbunjujem.

„Zašto je besmisleno?“, upitao je Zoran.

„Zato što je lopova baš briga hoćemo li štrajkovati i dokle.“

„Nisi u pravu. Kad si štrajkovao glađu, ti si ga pobedio.“

„Ja sam bio odlučan da umrem, a od naših poslanika to ne možemo da tražimo. Što je još važnije, čitav svet je tada bio uz mene.“

„Šta da radimo?“, pita Vesna Pešić.

„Demonstracije! Svakodnevne demonstracije.“

„Možda narod neće da izađe i neće dugo da izdrži. Tri ili četiri dana, i to je kraj“, kaže Đinđić.

„Kažimo narodu da su Česi demonstrirali trideset i šest dana i pozovimo Srbe da obore taj rekord!“

„Ali Česi su demonstrirali samo nekoliko dana“, ispravlja me Vesna Pešić.

„Nije važno. Ko će to da proverava? Naši glasači su ogorčeni i sigurno će izaći na ulice. Izdržaće, u to sam siguran.“

„Ovo sa češkim rekordom je super!“, povika Đinđić. „Da odmah pišemo proglas...“

 ***

Trideset i sedmog dana protestnih šetnji širom Srbije proslavljen je srpski rekord u izdržljivosti. Buna je na trgove i ulice izvela i studente i đake i trajaće osamdeset i osam dana i noći, neprestano i u čitavoj državi. Sve televizijske mreže i novinske redakcije iz sveta poslale su izveštače u Beograd da javljaju, svakodnevno da javljaju, o podvigu stotina hiljada ljudi koji su pištaljkama i šerpama slamali zube Miloševićevoj bahatosti i naoružanoj sili.

Ne znam, i to se ne može znati, kako smo Vesna, Zoran i ja uspevali da govorimo svih tih osamdeset i osam dana, često odlazeći i na protestne skupove u druge srpske gradove, a da se nikada ne ponovimo i da nikada ne čitamo unapred sastavljeno. Niti se može objasniti odakle je narod izvlačio onoliki inat, snagu i prave gromove maštovitosti. Ni kako je, trećeg dana šetnji, jedan pas lutalica razabrao ko je ko, pa nam se pridružio i lajao na policijske kordone. Ni kako smo preživeli 24. decembar, kada je Milošević na Terazije dovezao sebi odane i po pameti slične ljude iz cele Srbije, nameran da ih nahuška na drukčiju Srbiju, okupljenu, u isto vreme, na Trgu Slobode.

***

O tim nezaboravnim danima i mesecima koalicije Zajedno, Petar Pajić je napisao antologijsku pesmu. Recitovao sam je na promociji, a u kasnijim čitanjima je, ne pitajući autora, i proširivao svojom poetikom o karnevalima slobode kada je Srbija tražila sebe.

Kad je na ulici akademik počeo da lupa u šerpu, a profesor da duva u pištaljku, kad je sudija stavio kantu na glavu, kad su merino ovce iskićene Miloševićevim slikama nagrnule na kordone policije, a srpski studenti preko kordona zaigrali odbojku, kad su srpski doktori počeli da pregledaju srca i pluća automobila, kad su devojke pred puškama i pendrecima zaigrale striptiz, a prasići poneli parole sa izlivima svinjske ljubavi prema srpskom vođi, kad su svi zatrubili, zalupali i zazvonili – silni Zapad se trgnuo i uzviknuo da su Srbi ozbiljan narod!

Kad su svi zađipali na trgu, udovica i student, baba i neženja, pijanac i dama, kad je raspuštenica podigla transparent da je ona slobodna žena, kad je samac video šansu, kad su svi počeli da skaču i podvriskuju, kad su odlučili da šetaju i celu noć, da ne idu kućama i da stanuju na ulici – tada smo, tek tada smo, i sebi i svetu izgledali kao normalni.

A kada su udarile kiše, susnežica i sneg, a mi počeli da se smrzavamo, pa se dogovorili da iz inata kisnemo i da se iz inata posmrzavamo – tada smo čuli pohvale da smo pametan narod.

Kad su svi izašli na ulicu, bebe iz obdaništa, a unutra ostala samo ministarka za brigu o porodici, kad su na ulicu nagrnuli i đaci iz škola i studenti sa fakulteta, a unutra ostao samo ministar prosvete, kad su i radnici izašli na ulicu, a unutra ostao samo ministar privrede, kad su i bolesnici i lekari napustili bolnice, a unutra ostao samo ministar zdravlja, kad su svi, svi, svi, izašli iz kuća, a u kući ostao samo vođa sa ženom, kad su svi krenuli da idu, idu, idu, i da se vrte ukrug – tada je, tek tada je izgledalo da smo pronašli put i da znamo šta hoćemo i kuda ćemo!