Istina i laž, dva ekstremizma (2)

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Izveštaj BIRN-a o Crnoj Gori postaje još apsurdniji kad se uporedi sa izveštajima o drugim zemljama koji su urađeni kako valja. Na primer, desni ekstremizam u Srbiji je dobro mapiran, između ostalog i zato što se poziva na relevantnu literaturu. Jedna od najčešćih referenci je priručnik koji je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji objavio u martu 2020. godine pod naslovom “Desni ekstremizam u Srbiji”. Priručnik je priredila Izabela Kisić, najveći deo napisala je Marija Srdić, a autorka uvodnog teksta je – Aleksandra Bosnić Đurić. Ista ona Aleksandra Bosnić Đurić koja je prisutna u istraživanju za Crnu Goru kao “dokazni materijal”.

Da li je moguće zamisliti veći apsurd? Jeste. Bosnić Đurić u izvanrednom tekstu “Neodbranjivo” u “Pobjedi” piše kako je pozvana da učestvuje na BIRN-ovoj regionalnoj konferenciji “Krajnje desničarski ekstremizam na Balkanu: Grupe, trendovi i politička podrška”, zbog svog “profesionalnog iskustva i stručnosti” u toj oblasti. Urednica ovog teksta, kao i svih ostalih kolumni Aleksandre Bosnić Đurić u “Pobjedi” je bila Tanja Pavićević koja je stavljena na listu ekstremista.

Desni ekstremisti, borci protiv homofobije i rasizma

U Srbiji su pobrojane mnoge desničarske organizacije kao što su Dveri, Zavetnici, Srpska desnica, Narodne patrole, Levijatan, tu su dobro poznati desničari poput Boška Obradovića, Milice Đurđević Stamenkovski, Miše Vacića, Damnjana Kneževića, Pavla Bihalija. Eto u kakvo su društvo gurnuti borci za ljudska prava, ljudi koji se bore protiv diskriminacije, za multietničku i multikonfesionalnu Crnu Goru. Dakle, oni koji diskriminišu LGBT osobe, traže da se zabrani Parada ponosa, propovedaju kako je homoseksualizam bolest, cenzurišu udžbenike biologije (kao što je red i običaj kod ekstremne desnice) izjednačeni su sa onima koji se bore za prava LGBT populacije.

Biti homofob i diskriminisati je ekstremno desničarski, boriti se protiv homofobije i diskriminacije je takođe ekstremno desničarski. Zanimljivo otkriće. Desni ekstremisti u čitavom svetu šire mržnju prema gejevima i Romima, homofobi su i rasisti, to im je znak raspoznavanja. Niko od njih ni mrtav ne bi objavio tekst u zbornicima koji se zovu, na primer: “Kreiranje sigurnog okruženja za LGBTIQ osobe: uloga i odgovornost socijalnog rada, policije i civilnog društva”, “Bezbjednost i osnovna prava : dimenzije i perspektive sigurnosti LGBT osoba”, “LGBT prava: standardi i sudska praksa”, “Prilozi socijalnoj inkluziji Roma u Crnoj Gori: pregled ključnih dokumenata, ocjena implementacije i modela dobre prakse”.

Aleksandar Saša Zeković je jedan od autora u ovim zbornicima, a istovremeno je stavljen na spisak ekstremista. To je jedinstven slučaj u celom svetu, u celokupnoj istoriji ljudskog roda. Ili je Crna Gora zemlja čuda, paralelni univerzum u kojem je moguće i ono što je apsolutno nemoguće, ili istraživanje BIRN-a o Crnoj Gori nema veze s mozgom. Treća mogućnost ne postoji.

Upadljivo suv i debeo

Zanimljivo je pogledati i istraživanje za Bosnu i Hercegovinu koje je takođe dobro urađeno. Kod brojnih desničarskih udruženja, ultranacionalističkih i neofašističkih pokreta, među organizacijama i grupama sa kojima su povezani redovno se navodi jedna verska organizacija: Srpska pravoslavna crkva. Sa crkvom su, na primer, povezani Ujedinjeni ravnogorski pokret Otadžbine Srpske, Ozrenski četnički korpus Cvijetin Todić, Ravnogorski pokret Čajniče i mnoga slična udruženja. U izveštaju za Srbiju stoji i da je Srpski pokret Dveri povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Dakle, u Bosni i Srbiji su ekstremni desničari oni koji su povezani sa SPC-om, a u Crnoj Gori su ekstremni desničari oni koji kritikuju SPC upravo zato jer je povezana sa ekstremnim desničarima i jer je ideološki skrenula u desno. Pa ovo je luđe od one replike iz “Radovana Trećeg” u kojoj Jelenče Vilotić opisuje izgled nekog čoveka, pa kaže da je “upadljivo suv i debeo”.

Problematična ideologija

Zanimljivo je uporediti i rubriku “Ideologija” u BiH i Srbiji sa istom rubrikom u Crnoj Gori. U prve dve zemlje pod stavkom “ideologija” stoje odrednice kao što su neonacistički pokret, ultranacionalistički i neofašistički pokret, ultranacionalistički i antivakserski pokret, antimigrantski pokret, ultramonarhistički pokret i tome slično. A šta stoji u rubrici “Ideologija” za nepostojeći Pokret Komite i patriote Crne Gore? Zašto su Predrag Vušurović, Nebojša Mrvaljević, Tatjana Knežević Perišić, Draško Martinović i Aleksandar Saša Zeković označeni kao ekstremisti? Piše samo: Nacionalizam.

Ništa ultra, ništa ekstremni, nije čak ni etno, samo nacionalizam. Pritom ni to nije tačno, ali ostavimo to za sad po strani. Ni za jednu drugu zemlju, ni za jednu organizaciju iz BiH, Srbije, Makedonije, Kosova, Albanije – ne piše “nacionalizam” u rubrici “Ideologija”. A zašto? Pa zato što je preslabo, zato što bi onda trebalo označiti nekoliko miliona ljudi u regionu kao ekstremiste. Očigledno je da istraživači koji su mapirali BiH, Srbiju, Kosovo, Makedoniju i Albaniju poznaju temu kojom se bave.

Nacionalizam može odvesti u ekstremizam, ali to nije nužno. Karol Jozef Vojtila, papa Jovan Pavle II, bio je poljski nacionalista. Stevan Sremac bio je srpski nacionalista. Horhe Luis Borhes je imao mladalačku nacionalističku fazu, ostatak života je bio oštri kritičar nacionalizma i kosmopolita. Niko pri zdravoj pameti ove ljude ne bi uvrstio u ekstremiste.

Šta zapravo piše u izveštaju

Zanimljiva je ova nazovi metodologija. To je kao da praviš spisak notornih alkoholičara, pa na listu staviš ljude za koje tvrdiš da piju po čašu vina uz obrok i svrstaš ih uz bok silnim pijancima koji se decenijama ne trezne. A pritom je i to neistina, u stvarnosti se radi o antialkoholičarima. Ali koga briga za stvarnost, važna je, kako ono beše, percepcija javnosti. A javnost kreiraju proizvođači i distributeri rakije.

Kad se uporedi sa izveštajima o drugim zemljama, istraživanje za Crnu Goru zaista deluje potpuno sumanuto. U njemu zapravo piše da tobožnje komite u stvari nisu desni ekstremisti, samo ko će to da čita i da se udubljuje u detalje, važno je poštene ljude difamirati, oglasiti kao ekstremiste, na radost vaskolikom četništvu koje sanja podjarmljivanje susednih država i ponavljanje genocida u Srebenici koji inače poriče.

Fiktivni nacionalisti

Hajde da malo pogledamo i tu optužbu za nacionalizam. Pre dve godine, u septembru 2020. u Podgorici je održan protestni skup na kojem je govorio i Predrag Vušurović. On je poručio da "ne može biti crnih ptica, niti Srebrenica". Njegove reči bile su reakcija na kamenovanje prostorije Islamske zajednice u Pljevljima i ostavljanje jezive poruke “Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica”.

Kakav je to nacionalista koji štiti sunarodnike druge vere i nacije? Kakav je to nacionalista koji se protivi ponavljanju genocida, umesto da ga priziva, kao što je red i običaj među nacionalistima? Nikakav. Takav nacionalista postoji samo u maštarijama raznih šatro istraživača, u stvarnosti takvog čega naprosto nema. U stvarnosti je takav čovek demokrata, oličenje verske i nacionalne tolerancije, neko ko se hrabro suprotstavlja desnom ekstremizmu i fašizmu.

U čestitki povodom Dana nezavisnosti Crne Gore Nebojša Mrvaljević je pre nekoliko meseci napisao: “Demokratija je i dalje naša jedina opcija”. Ukazao je i na put koji vodi do cilja: “Mirenje sa ljudima i prihvatanje različitosti kao i stvaranje atmosfere dijaloga je jedini ispravan put”. Nacionalista koji poziva na prihvatanje različitosti i stvaranje atmosfere dijaloga? To na dunjaluku ne postoji, to je biće iz mašte.

Nema dva ekstremizma

Da skratim: za priču o dva ekstremizma potrebno je da postoji i drugi ekstremizam. Dakle, trebalo bi pronaći na crnogorskoj strani organizacije koje progone migrante, zalažu se za zabranu Parade ponosa, Rome smatraju nižom rasom, žele da ponove genocid, izbacuju sadržaje o promeni pola iz udžbenika biologije, podržavaju Putinovu genocidnu agresiju, gaje simpatije prema fašizmu i nacizmu, nose naokolo svastike ili bar slovo “Z”, zalažu se za zabranu abortusa i slično. Ima li takvih organizacija? Nema.

Dakle, ode priča o dva ekstremizma u nedođin, gde joj je i mesto. U tom slučaju, nesrećnom “istraživaču” ostaje samo da falsifikuje realnost i da ljude koji se bore protiv svih navedenih ekstremističkih delatnosti proglasi za ekstremiste. Razumnije je verovati da je Zemlja ravna ploča, lakše je pronaći ubedljive argumente za tu tezu.

Ne samo da nisu mogli da nađu desni ekstremizam na crnogorskoj strani, već nisu mogli da iskopaju ni najobičniji nacionalizam. Tako je lansirana jedna od sumanutijih teorija, ona o asimptomatskom nacionalizmu, tajanstvenoj pojavi koja ne daje glasa od sebe, što je najbolji dokaz da postoji. Apsurd ove jadne propagandne izmislice najbolje je objasnio Andrej Nikolaidis: “Kako naciji ne možeš izvaditi krv pa u laboratoriji provjeriti je li ili nije inficirana nacionalizmom, preostaje ti da dijagnozu daš na osnovu simptoma. Ali simptoma nema. To, međutim, ne znači da nacionalizma nema. Nego da su se simptomi skrili. Kontate? Ja, recimo, nemam niti jedan simptom genijalnosti. To znači da sam asimptomatični genije. Napoleon nema niti jedan simptom života. On je asimptomatično živ. Kada rokneš nekoga, ispališ mu tri metka u glavu, to ne znači da si ubica, nego da si asimptomatično nevin”.

Nema dva ekstremizma. Postoji velikosrpski nacionalizam, ideologija koja je usmrtila nekoliko desetina hiljada ljudskih bića, otvarala konc-logore, opsedala gradove, pravila masovne grobnice, počinila genocid, raseljavala, pljačkala, silovala, spaljivala žive ljude, ubijala decu, satirala civile, rušila gradove, spaljivala sela i ostavila pustoš iza sebe. I postoje snage koje tom užasu pružaju otpor. To nisu dva ekstremizma, nego dva sveta: laž i istina, fašizam i antifašizam, tama i svetlost, zlo i dobro. Jasno je kojoj strani pripada priča o dva ekstremizma.