Događanje roda

Umesto naroda, Srbiji se dogodio – rod. Tačnije, „rodna ideologija“, kako su je krstili rokenrol patrijarh Porfirije i frontmen političke grupe Dveri (The Doors) Boško Obradović.

Piše: Aleksej Kišjuhas

Prema ovim narativčićima, u svetu postoji jedna „agresivna“ ideologija koja promoviše ideju roda, netradicionalne uloge muškaraca i žena, kao i homoseksualnost među decom i omladinom. I to je tako u nauci, medijima, popularnoj kulturi, pa i po školskim udžbenicima. Patrijarh srpski, građanin Prvoslav Perić, zato je na svom mitingu zahtevao da se iz upotrebe povuku svi udžbenici, priručnici i pomoćna nastavna sredstva koji „propagiraju rodnu ideologiju“.

A za Obradovića, na delu je raspojasana „propaganda homoseksualizma i transrodnosti maloletnim licima“. I aleluja, ovome je na put stala Radna grupa ZUOV, namerno sačinjena od (muških) individua koje odavno imaju određene Nevolje sa rodom, rečima Džudit Batler (1990).

Međutim, ono što turbo-pravoslavni Perić, Obradović i ostali verovatno ne znaju jeste da je pojam „rodna ideologija“ izmišljen – u mrskom Vatikanu. Ili su možda, kao crkveni ljudi, rimokatolike čitali – pa ih prepisali? Krenimo redom.

ROD ILI BIOLOŠKI POL: Prvo, pošto su sadržaji o rodu promptno cenzurisani iz udžbenika za biologiju u našoj Republici, da objasnimo budućim naraštajima. Rod označava sve one karakteristike koje društvo ili kultura pripisuju biološkim polovima. I to je, otprilike, to. Dakle, pol čine biološke razlike između žena i muškaraca, poput hromozoma ili genitalija. A rod čini sve ono što društvo smatra muškim ili ženskim, poput (prikladnog) oblačenja, profesija, obrazovanja, govora, izražavanja emocija, i drugih aktivnosti.

Kao npr. ko zarađuje i upravlja, a ko pegla košulje i gaće.

Naprosto, u svakom društvu i kulturi (a ne u našim genitalijama) postoje muške i ženske boje, igračke, fakulteti, poslovi, ponašanja i društvene uloge. I što je, uzgred, krajnje promenljivo. Visoke potpetice su nosili evropski plemići, u Šekspirovo doba je gluma bila isključivo muški posao (i Romea i Juliju su glumili mladići), a roze je bila boja za dečake u Americi sve do 20. veka.

Upravo zato, pol i rod nisu isto, što je i očigledno i prosto. Jedna veoma lagana lekcija za osnovnu školu, a za razliku od Njutnovih zakona mehanike, građe ćelije, erozije tla i Balkanskih ratova, polinoma i jednačina sa dve nepoznate.

Izraz rod je u svetu i formalno uveden na Međunarodnoj konferenciji UN o populaciji i razvoju u Kairu (1994) i na Četvrtoj svetskoj konferenciji UN o ženama u Pekingu (1995), ako se u nauci koristio već decenijama. Međutim, tada je oštro reagovao – spomenuti Vatikan. To jest, stalna delegacija Vatikana u Ujedinjenim nacijama. A autor teksta zvanične osude ili kondemnacije ovakve koncepcije roda 1995. bio je kardinal Jozef Racinger.

Budući papa Benedikt XVI, a tadašnji prefekt Kongregacije za doktrinu vere – institucije koja se ranije zvala Rimska inkvizicija. Vatikan je tada ponudio svoju definiciju roda, uz prateće osude „rodne ideologije“ i „rodne teorije“, koristeći ove termine kao sinonime.

Nije zezanje, niti metafora. Famozna Rimska inkvizicija je 1995. osudila – rod. Otprilike kao i Galileja u kondemnaciji iz 1633. godine.

ANTIRODNI DRUŠTVENI POKRETI: Svesno ili ne, Vatikan je ovako stvorio zgodnu (i opasnu) sintagmu, parolu, krilaticu ili mim. I „rodna ideologija“ ubrzo postaje deo vokabulara raznih konzervativaca, nacionalista i homofoba koji se politički udružuju u tzv. antirodne društvene pokrete.

Kako analizira sociološkinja Maja Gergorić sa Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, prvi talas antirodnih pokreta pojavljuje se oko 2004. Pod krinkom inkvizitorskog koncepta „rodne ideologije“, Katolička crkva i politički konzervativci u Španiji udružuju se protiv donošenja zakona o istopolnim brakovima, a slično se dešava i u Hrvatskoj (2006) i Sloveniji (2009).

Drugi, prelomni i aktuelni antirodni talas pojavljuje se u Francuskoj 2012, i takođe kao protest protiv gej brakova. Ubrzo postaje imitiran (i adaptiran) širom sveta, pre svega u Italiji, Poljskoj i Austriji, te Latinskoj Americi (Kolumbija, Peru, Brazil, Meksiko). A upadljivo je koliko ove aktivnosti i njihove jeftine parole od pre deset i više godina
podsećaju na palamuđevine u Srbiji danas.

Na primer, u Francuskoj, antirodni aktivisti su još 2012. smatrali da „rodna ideologija“ i gej brakovi predstavljaju pretnju po decu iz tradicionalnih porodica, i da je u pitanju opasna, „inostrana“ i „američka“ ideologija. U Italiji 2013, antirodni pokret se organizuje protiv donošenja Zakona o suzbijanju diskriminacije gej osoba, i sproću obrazovnih sadržaja o rodnoj ravnopravnosti u osnovnim školama.

U Hrvatskoj 2012, protiv uvođenja seksualnog obrazovanja („zdravstvenog odgoja“) u škole. U Poljskoj 2013, katolički zvaničnici pokreću kampanju protiv „rodne ideologije“ koju je jedan biskup nazvao „većom pretnjom od komunizma i nacizma“, uz usputne zahteve za zabranu abortusa. U dalekoj Kolumbiji, „rodna ideologija“ se takođe smatra „nametanjem sistema vrednosti koji preti hrišćanskim vrednostima i moralu“. Zvuči poznato?

Dakle, bauk rodne ideologije kruži Evropom. Dok ima izvesne ironije u činjenici da je zlomisao o „rodnoj ideologiji“ nastala u Vatikanu (1995), i zatim je (zlo)upotrebljena među konzervativnim i antirodnim pokretima po Zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi. I sad, sa najmanje deset godina zakašnjenja, ovaj trend pristiže i u pravoslavnu Srbiju, koja preuzima, imitira ili plagira ove rimokatoličke narative.

Videvši kako potkivaju latinske konje, i ovdašnje žabe dižu svoje noge i potežu litije. I zabrinuti roditelji u Srbiji cokću, krše prste i hiperventiliraju zbog gej-udžbenika iz biologije, školske lektire (Jasminke Petrović) u kojoj se pojavljuje reč lezbejka, ili duginih boja na šerpama i loncima Metalca. O, jeresi!

OKUPLJALIŠTE ZA STRAHOVE: Međutim, šta je uopšte ta zla i naopaka – „rodna ideologija“? Jedno veliko ništa. Izvorno vatikanska izmišljotina ili fikcija o navodnoj feminističkoj i gej zaveri koja želi da uništi tradicionalnu porodicu i tradicionalne vrednosti. I koja kreira jedinstvenog neprijatelja, te stvara moralnu paniku u javnoj sferi.

Zato što su, poput masona i Jevreja svojevremeno, feministkinje i pederi odjednom – svuda, od televizije do udžbenika, zar ne? Drugim rečima, u pitanju je samo još jedna u nizu reakcija protiv vidljivosti žena i LGBT osoba izvan famozna četiri zida kuhinje ili spavaće sobe. Kao i protiv uvećanja ženskih i LGBT prava, samo umotana u priču o nekakvoj ideologiji.

Uostalom, teoretičari obrazovanja odavno tvrde da je tačno svako školsko gradivo istovremeno i određena – ideologija. Pre će pre biti da je kulturna hegemonija ideologije patrijarhata i nacionalizma u našim udžbenicima i životima – vaistinu ugrožena znanjem o tome da postoje nekakav pol i rod, kao i nekakve homoseksualne osobe.

Zamisao o „rodnoj ideologiji“ zasnovana je na dve pogrešne pretpostavke, i koje su oduvek bile u osnovi pokreta protiv ženskih i gej prava. Prvo, da preispitivanje tradicionalnih rodnih uloga nekako ohrabruje homoseksualnost i transrodnost u društvu. A sećamo li se – Olivera Mandića? Koji je još pre 40 godina nastupao (i na omotu prvog albuma bio) obučen kao žena, našminkan i u visokim štiklama?

U ženu se uredno presvlačio i Jova Radovanović u gotovo svakoj emisiji Sedmorice mladih. I opet, niko u Jugoslaviji nije promenio pol (ili rod) zbog ove trans-propagande ili ideologije? Pre će biti da su Jugosloveni izdašno prihvatili ideologiju – nacionalizma, a ne pederluka. Pa i sam Oliver Mandić je svoj karmin, visoke potpetice i najlon-čarape ubrzo zamenio Arkanovom maskirnom uniformom.

I drugo, na kvarnoj pretpostavci da muškarci i žene u društvu pre svega treba se ponašaju u skladu sa svojim nacionalnim tradicijama, odnosno tradicionalnim rodnim ulogama. Što znači i da ćutke podnosimo i trpimo sva društvena očekivanja, te prikladna pravila ponašanja samo zbog genitalija koje imamo među nogama. I što je takođe jedna – (patrijarhalna) ideologija. A dotičnu zaista dovodi u pitanje svaka suvisla rasprava o rodu.

Naime, koncept roda može da osvesti činjenicu da naša egzistencija nije biološki zadata, niti društvena sudbina. Samo zato je rod toliko nepodnošljiv. Decenijama posle Vatikana i Zapada, i zapuštenoj Srbiji se najzad dogodio – rod. Pa super, mogli bismo nešto da naučimo o tome? Ali ne možemo, zato što smo ove lekcije izbacili iz udžbenika.

Najzad, „rodna ideologija“ je postala vešta krilatica i zgodno okupljalište za razne strahove ili fobije od progresivnih društvenih promena uopšte. Igrajući na kartu moralne panike i ljudskog straha od drugačijeg, ova fantazmagorija o rodnoj, ženskoj i pederskoj zaveri („ideologiji“) zapravo ima za cilj jedino da očuva pozicije moći i muških privilegija.

Pa čim se dogodi ili bar pozove na ravnopravnost žena i LGBT osoba – pojave se i zaveraši koji u „rodnoj ideologiji“ vide mračne sile koje uništavaju porodicu, društveni poredak i tradicionalne vrednosti.

„Izmišljaju nove bogove, i kvare decu i omladinu“ takoreći, zbog čega je ubilo Sokrata još pre 2500 godina.

Samo zato što je tragao za znanjem, i preispitivao ukorenjene stavove i tradicije. Umemo li bolje od toga?