Nostalgija za svijetom koji ne glorifikuje masovne ubice

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Čitava moju generaciju sudbinski je obeležena onim što se obično naziva “ratovi devedesetih” ili “raspad Jugoslavije”, izrazima koji skrivaju neizrecivu stravu i užas. Ništa važnije i tragičnije nam se neće dogoditi, osim ako pomahnitali ruski diktator Vladimir Putin ne pokrene taj svoj dugo najavljivani nuklearni rat i preinači nas sve u radioaktivnu prašinu koja će se razvejati svemirom.

Bilo smo previše mladi, nespremni za susret sa zlom, ako za takvo iskustvo čovek uopšte može biti pripravan, pa ćemo do dana današnjeg nastojati da shvatimo šta nam se tad dogodilo. Pitanje je da li ćemo u tome ikada uspeti, da li je to uopšte moguće. Napisane su hiljade stranica o ratovima i mučkom ubistvu Jugoslavije iz niskih pobuda, sve je proučeno do detalja, pa opet čovek ostaje trajno zbunjen, zabezeknut orijaškim razmerama strave i užasa.

O tome govori junak priče “Pregaženi čovjek” Faruka Šehića: “Kada mi neko objasni kakav je to čovjek koji se probudi jedno jutro 1992, uzme pušku iz skrovišta, objesi srpsku trobojku sa četiri S iznad kućnog praga i ode do prvog komšije, istjera ga iz kuće na blato, natjera da klekne, izvadi bajonet i zakolje ljudsko biće, komšiju, kuma, dugogodišnjeg prijatelja; kada mi neko racionalno to objasni, razloži na proste skupove, lakše će biti živjeti. Mislim da ne postoji takav odgovor. Savremena nauka, parapsihologija, religija, metempsihoza, niko i ništa nema čarobnu formulu da riješi pitanje s kojim ćemo svi otići pod zemlju“.

Oživljavanje prošlosti

Što bi rekao Momčilo Nastasijević: “I pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja”. A zlo traje li traje, ne menja ni pojavne oblike, čak i njegovi proizvođači su isti, nekadašnji mali od palube Miloševića, Šešelja i Mire Marković danas vladaju Srbijom, na sceni su isti oni trovači iz akademije, crkve, intelektualnog podzemlja, pojačani mlađim kloniranim kadrovima.
Sve druge biografske marginalije blede u odnosu na epohalni prelom kičme koji smo preživeli. Kako godine prolaze, sve češće pogled okrećemo unazad, prema vremenu prošlom i zauvek prohujalom, ali koje nikako konačno da prođe, kao vampir koji se ne da upokojiti. Nije prošlost stabilna, kako se na prvi pogled čini, i ona je neodređena i neizvesna, možda i neizvesnija od budućnosti.

“Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo”, piše Crnjanski u “Seobama”, to je naslov jednog poglavlja u romanu. Oživljavanje prošlosti utopijski je poduhvat, unapred osuđen na propast, najviše podseća na spiritističku seansu i prizivanje duhova, s tim što spiritisti imaju više šansi za uspeh. Nebrojeni su problemi sa sećanjima i pokušajima da se ona stave na papir, fiksiraju, utvrde jednom za svagda. Ne vezuje se uzalud za pamćenje gotovo stajaći pridev – varljivo. Nema u tom mutnom bezdanu nikakvih izvesnosti, ničeg čvrstog, postojanog, stabilnog, svest se kreće među fantomima i priviđenjima, bez kompasa, bez vodiča, čak i bez ikakvog pouzdanog kriterijumima šta je među tim pričinama relativno stvarno, a šta posve izmišljeno.

Rusvaj i zbrka života

Ako je sećanje varljivo, još je varljivije pretvaranje unutrašnjih utvara u tekst. Lepo je to objasnio Andrej Nikolaidis u jednom intervjuu: “Naša sjećanja su fikcija. Dok se stvari zbivaju, usred smo haosa. U sjećanju, međutim, nema haosa: nema dakle ni istine. U sjećanju vlada red i kauzalnost. Uspomene su književnost. A književnost, za razliku od stvarnosti, mora imati smisla”. Drugim rečima, šta god da napišeš – slagaćeš, a najviše ćeš lagati onda kad daješ sve od sebe da saopštiš istinu i samo istinu. Hteo – ne hteo, od rusvaja i zbrke života stvorićeš uređen verbalni svet i tako izdati istinu egzistencije.

S druge strane, metež uspomena postaje koliko-toliko podnošljiv tek u književnoj formi, kao da literatura iskupljuje sve neravnine i nezgrapnosti postojanja. Marina Cvetajeva je pisala u jednom pismu Ani Teskovoj: “Život kao takav ne volim, on za mene počinje da znači, to jest dobija smisao i težinu – samo preobražen, to jest – u umetnosti. Kada bi pomislili za mene da sam okean – u raju – a zabranili mi da pišem, ja bih se odrekla i okeana i raja. Meni stvar sama po sebi nije potrebna”.

Sasvim retko nekome pođe za rukom da sopstvenu biografiju preobrazi u nešto vredno čitanja, Prust je izuzetak, ne pravilo, kao što su izuzeci i autori čistih ispovesti, Avgustin ili Ruso. A i to je iluzija verne kopije života, nikada u stvarnosti nisu postojali nikakav Svan, niti Germantovi, a ponajmanje pripovedač Marsel, sve su to plodovi piščeve imaginacije, nevažno šta je poslužilo kao materijal za njihovo oblikovanje.

Privid kontinuiteta

U epohi razobručenog egzibicionizma ispovedna literatura se razmnožila preko svake mere pristojnosti. Tu uglavnom vlada živa dosada, nepodnošljivo ređanje beznačajnih događaja – koji bi trebalo da budu važni samo zato što su se zaista desili. I sve te nebrojene egzibicionističke knjige pate od iste mane – nedostatka transpozicije. Kad nema duha da oživi reč, ispovest ostaje mrtvo slovo na papiru. Marija Sambrano piše da Avgustin gotovo da nije imao prethodnika kada je pisao svoje “Ispovesti”, ako ne računamo pravednog Jova, njegov izostanak stida da se jaukne. Što će reći da je za ispovest bilo neophodno uverenje da bi muke i nevolje pojedinca na vagi pretegle sav pesak morski.

Dodatna muka sa sećanjima je privid kontinuiteta. Koliko god čovek sebi utvarao nekakav kontinuitet sopstvene ličnosti, da ne bi poludeo, taj kontinuitet ostaje fikcija, jer su sve njegove komponente iščezle, otekle u prošlost, nema od njih ni traga ni glasa. To što čovek doživljava kao vlastita sećanja – zapravo se dogodilo nekim drugim ljudskim bićima. Sa tom grupom ljudi različitih životnih dobi, sa tom decom, dečačićima, dečacima, tinejdžerima, mladićima, odraslim ljudima u tridesetim godinama – kako piše Zbignjev Herbert o sebi – „nemam ničeg zajedničkog sem datuma rođenja i papilarne linije”.
Borhes ima priču “Sudrug” u “Knjizi od pijeska”, u njoj opisuje kako u Kembridžu, kao sedamdesetogodišnji starac, sreće samog sebe kao mladića, srednjoškolca. Između dve verzije Borhesa vlada potpuno nerazumevanje, jaz, nemogućnost komunikacije, svako od njih bi se mnogo lakše sporazumeo sa nekim drugim nego sa samim sobom, mlađim ili starijim nekoliko decenija. Zato njihov razgovor traje kratko, uprkos čudu samog događaja: “Nismo se mogli uzajamno varati, što otežava razgovor. Svaki od nas dvojice bio je karikirana replika drugoga”.

Tuđi u tuđem svetu

Između onog ko piše ove redove i tog nestalog, bivšeg “ja” koje je doživelo mrak devedesetih - stoji ponor. A u tom ponoru na razmeđi dveju epoha stoji brdo od stotinak hiljada leševa. Zaista ne znam kako uspostaviti kontinuitet, makar varljiv i prividan, između nas dvojice. Na primer, taj bivši “ja” nije poznavao nikoga ko je preživeo genocid u Srebrenici, nikoga ko se iskobeljao iz gomile leševa podno Korićanskih stijena kao u “Jami” Ivana Gorana Kovačića, nikoga ko je preživeo četvorogodišnju opsadu Sarajeva, nikoga ko se sa puškom u ruci borio protiv fašizma koji se povampirio, nikoga ko je od srpskih snajpera i granata pobegao u inostranstvo, nikoga kome je srpski snajperista ubio majku na njegove oči, nikoga kome su srpski vojnici i policajci pobili pola familije, nikoga ko je kao beba bio proteran iz svoje kuće samo zato što nije srpske nacionalnosti i pravoslavne vere.
Još smo mi u Srbiji imali sreće, nemamo pravo na žalopojku, u susednim zemljama naši vršnjaci su ubijani kao psi, jer se ne zovu kao mi. Za himnu bismo mogli mirno da uzmemo stihove kojima Ana Ahmatova započinje treću „Sjevernu elegiju“: „Mene, ko rijeku, / Obrnula je surova epoha. / Život su meni podmetnuli. Drugim / Koritom, mimo onog, on poteče“.

I nas je, baš kao rusku pesnikinju, surova epoha oličena u zločinačkoj nacionalističkoj bandi obrnula, presekla nam živote na pola i skrenula nas u sasvim drugom pravcu. Jugoslavija je nestala, udavljena u moru krvi, ali smo s njom nestali i mi, onakvi kakvi smo bili, i pretvorili se u nešto drugo. Živimo tuđe živote, tuđi u tuđem svetu, kao što kaže Radomir Konstantinović u eseju “Životinja moje ljudskosti”.

“Kako mogu da kažem da je ovaj svet, koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suočavanje drži za izdaju, u najboljem slučaju za mazohizam – kako mogu da kažem da je taj svet moj svet?”, pitao se autor “Filosofije palanke” i “Bića i jezika” pre četvrt stoleća. To mučno pitanje i dalje lebdi nad nama, jer u Srbiji vreme kao da je stalo, časovnik se pokvario krajem osamdesetih, a časovničare smo proglasili za autošoviniste, izdajnike, strane plaćenike i domicilne ništarije, ne dozvoljavamo im da zavire u unutrašnjost složenog mehanizma i ponovo ga pokrenu s mrtve tačke.

Čežnja za mirnodopskim životom

Poslednji svet za koji znamo je onaj poznog socijalizma, iz doba detinjstva, kada je sve delovalo stabilno, kada je postojao poredak sa svojim normama, jasnim vrednosnim sistemom, kada su još bili u životu poslednji ostaci prosvetiteljstva. Nostalgija za tim vremenom nije puka čežnja za izgubljenim rajem koji nikada nije postojao, niti zazivanje mita o detinjstvu kao zlatnom dobu, a ni žudnja za izgubljenom nevinošću i čistotom, koje su takođe plod fantazije.

To je prosta ljudska čežnja za poretkom, koordinatnim sistemom, za razlikovanjem dobra i zla, za svetom u kom postoje orijentiri, bove, svetionici, u kojem reči imaju svoja značenja. Pre svega, to je čežnja za mirnodopskim životom, za svetom koji ne glorifikuje masovne ubice, za zidovima na kojima se ne šepure murali ratnih zločinaca, freske jednog morbidnog, nakaradnog kulta smrti koji se lažno predstavlja kao patriotizam, srpstvo, pravoslavlje.

To je nostalgija za vremenom kada nismo znali da se može – kako veli Konstantinović – “živeti s čudovištem”. “Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno”, pisao je Konstantinović.

Kamo sreće da ne saznah ni ko su ni šta su

Već trideset i kusur godina mi za drugačiji život i ne znamo, kao da smo zaboravili da smo ikada živeli u društvu koje je bar privremeno porazilo karakondžulu totalitarističkog nacionalizma. Varljiva sećanja na taj kratki predratni period koji je u mom slučaju trajao jedva 14-15 godina jedini su dokaz da je život moguć bez čudovišta, da se može izgraditi svet u kojem čudovišta ne vode glavnu reč, da je postojalo vreme kada smo monstrume viđali samo u udžbenicima istorije. Bilo je to vreme kada nismo znali ono što čovek ne mora da zna – da ljudi preko noći mogu da postanu ljudožderi i da priče o vukodlacima nisu puste bajke, već gola realnost, zaogrnuta u metaforu.

O tome peva Damir Avdić u pesmi “Slika”: “Slika naša nije još ni izblijedila / a na vrata zakuca devedeseta / progledaše oni što su za maršalom plakali / neki kurac nisu smjeli / neki su im branili / da budu to što jesu / i onakvi kakvi su / kamo sreće da ne saznah ni ko su ni šta su”. Saznanje nije uvek blagoslov, neke stvari o ljudskim bićima možda je bolje i ne znati, lakše je živeti kad ne znaš za kakva su sve zlodela sposobni naizgled mirni i pristojni građani. Kad ne znaš da milioni mogu da padnu u ubilački amok, da se opiju mržnjom gore nego rakijom, i da se nikada ne otrezne.

Nažalost, nema povratka u neznanje, moraćemo do smrtnog časa da živimo sa prizorima koje smo videli kada nam je zlo zakucalo na vrata i pogledalo nas pravo u oči. Čudovišta su izronila iz onog groznog, mutnog bezdana prošlosti, trajno se nastanila među nama i nemaju nameru da odu. Niti da iščeznu u sumraku, da se pridruže svemu drugom što ne postoji više i nije nikad ni postojalo.