Beogradski ritam kosovskog zločina

Nacionalizam i hegemonizam, jasno se čulo u Skupštini Srbije, imaju neizgovoreni tretman državne ideologije, sa neizostavnim začinom institucionalizirane i nekažnjene i poželjne mržnje koja razjeda crkotinu – društvo u poodmakloj fazi raspadanja.

Piše: Bojan Tončić

Na dva toponima u Beogradu udaljenosti od oko trista metara vazdušnom linijom govorilo se prvog dana još jedne istorijske sednice srbijanskog parlamenta (22. februar) o ratnim zločinima. Pokazalo se da u parlamentu sede (kad se ne obračunavaju) istinski predstavnici naroda, jer su za predsednika države i šefa jedne nadiruće poslaničke grupe zločini neupitno herojstvo. U Skupštini je nakon fizičkog sukoba niskog intenziteta na desnici i demokratskog i nadahnutog pominjanja familije učesnika u plodotvornoj raspravi, došlo do smirenog konsenzusa u iskazivanju ljubavi prema pripadniku udruženog zločinačkog poduhvata generalu Vladimiru Lazareviću, preispoljnoj režmskoj bitangi i haškom osuđeniku (14 godina, neodgovorno oslobođen nakon nešto robijanja i cvilećeg preklinjanja).

U obližnjem Medija centru su, pak, Svetislav Basara, Sonja Biserko, Zoran Vuletić (predsednik Građanskog demokratskog foruma), Tomislav Marković i Rade Radovanović govorili o ratnim zločinima nad kosovskim Albancima; Marković je ukazao i na “kosovski aparthejd”, ukidanje kosovske autonomije sa tenkovima oko Skupštine Kosova, na zabranu štampanja knjiga na albanskom jeziku, potom rat i hladnjače sa leševima civila, masovne grobnice u Batajnici.

Rade Radovanović podsetio je na državnu akciju etničkog čišćenja Albanaca u operaciji “Reka”, o kojoj zastupnici “odbrane Kosova” “ništa ne znaju, ili ne žele da znaju”. Bila je to tribina (učestvovali su i Boško Jakšić, advokati Radoje Stefanović i Čedomir Stojković, istoričar Milivoj Bešlin, te profesor i diplomata Ivo Visković, ) na kojoj je iskazana podrška prihvatanju evro-američkog plana za rešenje kosovskog problema.

Mržnja kao ideologija

Ljuta se bitka bila u parlamentu; Lazarevićevo ime i sva nedela bili su neupitno patriotski za srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića i radikalnog desničara Miloša Jovanovića, predsednika Nove demokratske stranke Srbije, čime je dokazano da suštinski problem ne postoji, odnosno da postoji brižljivo i instiktivno negovani kontinuitet sa zločinima. Nacionalizam i hegemonizam, jasno se čulo, imaju neizgovoreni tretman državne ideologije, sa neizostavnim začinom institucionalizovane i nekažnjene i poželjne mržnje koja razjeda crkotinu – društvo u poodmakloj fazi raspadanja.

Različit je pristup, naravno, tobožnja spremnost na dijalog sa Albancima, nije kod Vučića i njegovih pristaša iznenadni izliv tolerancije u mozak; zapravo je strah od spoljašnjeg ultimativnog pritiska, strah od gubitka novca, afektivna odbrana od dolazećih, radikalnijih vlastihlepnih, namah pregrupisanih i reorganizovanih desničara. Malobrojni poslanici koji pokazuju razum incident su i meta primitivnih napada sa pravoverne strane, samo neprijatno podsećanje na to da se može i bez atonalnog deseteračkog guslanja.

Jovanović kao jedan od desničarskih ideologa je predsedniku spočitnuo podršku Nataše Kandić, Sonje Biserko i, prezirući čovečnost (biće od njega nešto, francuski đak sa Sorbone, vlasnik šešeljevskog mentalnog sklopa), izustio da “ima i onih koji su pokojni, a koji bi podržali – Borka Pavićević”.

Vučić se branio postpetooktobarskim “izdajničkim” delovanjem “stare” DSS, amnestijom albanskih terorista, te jednako izdajničkim isporučivanjem optuženih Srba, među njima i Lazarevića, Hagu (svi su osuđeni, prim. aut.). Beše potresno: “Prebacivali ste ga u kesu s jedne na drugu stranu Drine, pa u ‘škodu fabiju’. Je l i to dobrovoljno bilo?”, zavapio je vidno usplahireni predsednik.

Atomski s desna!

Vreme je da podvučemo crtu, budući da se Vučić, očito pripremljen na žestoki “atomski s desna” (kretenoidna komanda u bivšoj JNA koja znači da kad atomski udar na jedinicu dolazi s dese strane, vojska zaleže ulevo i izlazi neoštećena), Vučić se pripremio za odbranu kontranapadom, predstavljajući neinformisanom puku priču o tome kako je nasledio svojevrsnu izdaju, a ona počinje amnestiranjem terorista u vreme posle petog oktobra i vlasti Vojislava Koštunice i Demokratske opozicije Srbije.

Tu će se ponoviti dosadni dokazi o tome da u Vučićevoj ispraznoj retorici više nema ni slučajne istine. U vreme hapšenja Albanaca, kasnije optuženih za terorizam, sadašnji predsednik bio je ministar informisanja u Vladi Srbije (to što je u vreme intervencije NATO dobio četvorosobni stan nije predmet ovog napisa) koja, suštinski, potpisuje sve što je hapšenjima i tretmanom uhapšenih pokazala naličje prava kao odmazdu nad ljudima koji su bili osumnjičeni.

Pre hapšenja na Kosovu u Beogradu je pohapšena grupa albanskih studenata koji su besmisleno optuženi za pripremanje terorističkih akata, bacanja otrova u beogradski vodovod i postavljanje bombi u Pošti i na Železničkoj stanici. Među njima je bio i Albin Kurti, koji će, kada bude oslobođen aktom abolicije, (pojedinačno su oslobođeni studenti i pesnikinja i lekarka Flora Brovina) kazati za list Zeri: “U Srbiji ne postoji nezavisan pravosudni sistem, jer je tamo uvek politika iznad zakona, a nikada zakon iznad politike.

Takva praksa se tamo nastavlja i danas. Ono što se dogodilo na takozvanim suđenjima albanskim taocima i svi procesi koji su vođeni i koji su prethodili suđenjima liče na ono što kaže princ Vilhem iz Orana u Geteovoj drami ‘Elmont’, da ‘odluka prethodi istrazi, dok kazna prethodi suđenju'”.

Autor ovog intervjua i knjige Montirani procesi proti kosovskih Albanaca 1999-2001 (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2007) Fahri Musliu kaže za AJB: “Razumem Aleksandra Vučića što koristi amnestiju da optuži prethodnu vlast, ali zaboravlja na to da je u vreme Vlade u kojoj je bio ministar u Srbiji bilo na delu televizijsko pripremanje dokaza, u različitim prilozima koje je, između ostalih, pripremao i sadašnji poslanik Milovan Drecun. To su, između ostalih “slučaj Klečka” (braća Mazreku) i slučaj pesnikinje Flore Brovine. Suđenja su bila nepravična, po skraćenom postupku, bez dokaza, sa izjavama svedoka koji se ne pojavljuju na sudu, uz saslušanja pod pritiskom, bez advokata. Suđenje ‘Đakovačkoj grupi’ od 145 Albanaca je, kako su beogradski advokati ocenili, ‘najdublje posrnuće srpskog pravosuđa’; sudilo se po grupama, bez individualizacije krivice, a presude su bile drakonske”, kaže Musliu.

Kupovina slobode i amnestija

U vreme hapšenja Albanaca koje je u brojnim slučajevima imalo tretman otmice, za njihovu slobodu porodice suplaćale cenu koju su srbijanski advokati – poserdnici određivali po imovnom stanju porodice. Za slobodu Albanca uhapšenog u vreme intervencije NATO plaćalo se po sto hiljada nemačkih maraka. Oni su više meseci čekali suđenja, o njihovoj sudbini odlučivalo se po slobodnoj volji, mogli su da ih oslobode i upravnici zatvora.

Sudije, od kojih su mnogi ostali na funkcijama ili napredovale, brutalno su ignorisale činjenicu da su iskazi okrivljenih dati pod torturom, o kojoj postoji medicinska dokumentacija, da nisu imali pravo na korišćenje maternjeg jezika. Primenjene su sve mere ponižavajućeg postupanja svemoćnih presuditelja prema žrtvama i elementarnoj pravičnosti i zakonu.

Međunarodnim sporazumom postignutim nakon kapitulacije Srbije u Kumanovu, koji je pretočen u Zakon o amnestiji, na Kosovo su prebačeni pravosnažno osuđeni da tamo, pod kontolom UNMIK izdržavaju kaznu; ubrzo su, očekivano, oslobođeni. Može se pretpostaviti da su neki od njih za nešto bili krivi, ali je dokazni postupak protiv njih bio neodrživ. Kao, uostalom, i protiv onih koji su prepušteni kosovskim institucijama, u očekivanju presude po žalbi.

Nije bilo lustracije, na pravosudnim funkcijama su ljudi čiju dostojnost treba preispitati, budući da su brutalno gazili prava na pravično suđenje, ignorisali činjenicu da su iskazi okrivljenih dati pod torturom, o kojoj postoji medicinska dokumentacija, da nisu imali pravo na korišćenje maternjeg jezika. Primenjene su sve mere ponižavajućeg postupanja svemoćnih presuditelja prema žrtvama i elementarnoj pravičnosti i zakonima. Ovo su ocene iznete u Dosijeu Fonda za humanitarno pravo pod naslovom “Suditi nekažnjeno: Uloga tužilaca i sudija u montiranim procesima protiv kosovskih Albanaca, 1998 – 2000.”(autor Mihajlo Pavlović).

Kako ‘Laza’ povezuje Miloševića, Koštunicu, Vučića…

Nataša Kandić, osnivačica FHP, konstatuje da se nameće iskrivljena percepcija po kojoj su Albanci teroristi, odnosno da su amnestijom oslobođeni ratni zločinci. “Takva retorika ne odgovara istini, teško opterećuje odnose i nadam se da će se, u sklopu najavljenog dijaloga, takav pristup izmeniti. Uradili smo više od 400 intervjua sa osuđenima i zaključili da je reč o ljudima koji su uhapšeni kada su nabavljali namirnice i lekove za svoje porodice, a pripisivano im je da snabdevaju OVK” ocenjuje Nataša Kandić.

Ona kao primer časnog sudije koji “nije podlegao pritiscima i nije zloupotrebio slobodno sudijsko uverenje”, istakla Zorana Savića, kasnije sudiju Apelacionog suda u Beogradu.

Ostalo je da u skupštinskom domu lebdi pitanje ko se izborio za naklonost ratnog zlikovca, personifikacije srpskog zločinačkog kontnuiteta; Milošević ga je četiri puta vanredno unapređivao, a u aprilu ratne 1999. odlikovao Ordenom ratne zvezde prvog stepena. U junu 1999. godine unapređen je predsedničkim ukazom u čin general-potpukovnika, a pred kraj te godine imenovan za načelnika štaba Treće armije.

Komandant Treće armije postaoje marta 2000. Novi predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica unapredio ga je u čin general-pukovnika, pa imenovao najpre za pomoćnika načelnika Generalštaba VJ za kopnenu vojsku, a kasnije i za načelnika Sektora za kopnenu vojsku. U Vojsci je bio do avgusta 2003., kada je protiv njega podignuta haška optužnica. U Hag je otputovao državnim avionom (nije bilo ni kese ni “škode”), ispratio ga je tadašnji srbijanski premijer Vojislav Koštunica.

Istinsko beše Lararevićevo rodoljublje, voleše ga vojska, čak i rezervisti na Kosovu zvali su ga Laza, (zamerahu mu jedino neprijatnu zapovest: “Ko ubije Šiptara – mora da ga zakopa!”), vredi se za dokaz posvećenosti njegovom delu raspravljati sa političkim oponentima. Zvanični čuvari “Lazinog” minulog rada zasad su Vučić i naprednjaci, iako, poput svih velikana, general pripada narodu. Ukazao se na predizbornom skupu Vulinovih socijalista marta prošle godine, kada je sa njim bio i kolega – prevremeno oslobođeni zločinac Saša Cvijetan. Bio je i (2019) predvodnik defilea nekakvog besmrtnog puka, rusofilno usmerenog življa sa sve ruskim kozacima, bajkerima i probisvetima.

Dikcijom haške presude pomenuti minuli rad zvuči ovako: “Lazarević je učestvovao u planiranju i sprovođenju zajedničkih operacija koje je izvodila VJ i time znatno doprineo činjenju krivičnih dela od strane VJ tako što je pružao logističku, materijalnu i pomoć u ljudstvu, iako je imao osnova da zna da će zločini biti počinjeni. Na primer, uprkos tome što je dobio informacije o zločinima kao što su ubistvo, silovanje, pljačka i razbojništvo (podvukao B.T.), koje je u maju 1999. navodno počinio MUP u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ, Lazarević je nastavio da odobrava zajedničke operacije VJ i MUP-a, kao što su napad na selo Dubrava 25. maja 1999. koji je uključivao prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca.”

Procvileo je general nirnberšku odbranu, da je samo izvršavao naređenja i da to što je radio nije radio dobrovoljno, što je Apelaciono veće MKSJ ocenilo “neumesnim argumentom”

Planer i naredbodavac herojskih zvjerstava

Dakle, “Lazu” primoralo: “Lazarević je imao de jure i de facto kontrolu nad jedinicama koje su mu bile podređene, uključujući i redovne jedinice VJ, a od početka aprila 1999. godine, i teritorijalne vojne odrede. Lazarević značajno učestvovao je u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP od marta do juna 1999. godine na Kosovu, koje su vodile sistematskom etničkom čišćenju albanskog stanovništva (Operacija Potkovica). On je podržavao takve aktivnosti, uprkos tome što je znao za činjenje ratnih zločina od strane njegovih trupa.”

Tako piše u presudi o četrnaestogodišnjoj nevinosti Vladimira Lazarevića, oslobođen je, a videli smo da nije postignuta svrha kažnjavanja. Vratio se, proglašen je za heroja aktuelnog, zapravo svih nacionalističkih režima (nema drugačijih u Srbiji), obožavaju ga vaspitno zapušteni glasači, čak i “srpski domaćini”, vlasnici bele tehnike, televizora i satelitskih antena sa Kosova veruju da su, zajedno sa njim, istinski heroji.

I šta sad, bilo je šta je bilo, treba ono, šta god bilo, i potpisati, ne postoji ‘artija koja se ne može okrenuti u sopstvenu korist; Albanci i njihovo vrdanje sa osnivanjem zajednice srpskih opština biće smejurija. Suštinski, treba favorizovati ono što će se i dalje moći i praktikovati. Potpišeš i niko živ neće moći da zabrani da Albance danonoćno nazivaš “Šiptarima”, da nasrćeš na izdajnike i izdajnice iz NATO nevladinih organizacija, da pretiš medijima, a katkad i zvekneš nekog nepatriotskog novinara. Pa, kako će da prođu oni sa festivala Mirdita-Dobar dan, ima da im bude baš dobro. A onda izložbe i predstave: dobili ste potpis, sad mi nastupamo.