Kako uživati u prokletoj avliji

Piše: Bojan Tončić

Dve rečenice koje je na suđenju za ubistvo šestorice nenaoružanih Bošnjaka14. jula 1995, u mestu Godinske bare na planini Treskavici kod Trnova izgovorio zapovednik zloglasne srbijanske državne formacije Škorpioni Slobodan Medić dokaz su odnosa srbijanskog društva prema zločinačkom nasleđu, idelan uvod za priču o tome kako u Srbiji ratni zločinci izdržavaju zatvorske kazne. “Ja nisam zarobljavao, koga ubijem – ubijem. I danas mirno spavam”, rekao je Medić (19. decembar 2005., Večernje novosti).

Osuđen je na 20 godina zatvora, a proces protiv njega kao naredbodavca ubica, te pripadnika jedinice koji je snimio čitav događaj počeo je nakon što je filmski zapis prikazan na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu.

Medić je bio robijaš za primer i tu dolazimo do razlike Srbije i Bosne i Hercegovine u tretmanu ratnih zločinaca koji su završili u zatvoru. Razlike koja znači zvanični ili prećutni (Srbija) oprost za zločine zbog kojih pate porodice žrta i kojima društvo promoviše nekažnjivost zločina prema pripadnicima drugih naroda. Kako podseća koleginica Marija Arnautović, “osam osuđenih za krivično djelo ratni zločin na kaznu do jedne godine u Bosni i Hercegovini, zamijenilo je, u posljednjih pet godina, zatvorsku novčanom kaznom, plativši za to 50 evra po danu za svaki dan koji je trebalo da provedu u zatvoru”.

U Srbiji zločin ne može da se plati, ali ni sloboda na parče, znaće osuđenici, nije za potcenjivanje.

Neobična smrt ubice

Blaženi mir savesti komandanta zločinačke formacije prekinut je 31. decembra 2013. u popodnevnim časovima, u saobraćajnom udesu na putu Sremska Mitrovica -Veliki Radinci. Prema policijskim informacijama, izvesno je da su u sudaru dva automobila poginuli i Medićeva supruga Lj. M (45) i sin D.M. (17). Na “tojotu”, u kojoj je bila porodica Medić, automobilom “reno” naleteo je Dejan K. (28) iz Velikih Radinaca koji je u trenutku nesreće u krvi imao 1,9 promila alkohola.

Medić, dakle, nije stradao na frontu, nego na auto-putu; dobro se vladao i zaslužio odsustvo da sa porodicom provede novogodišnje praznike. Nije morao ništa da plati.

Retorsko je, dakle, pitanje da li organizovana društvena zajednica postiže svrhu kažnjavanja počinilaca najtežih krivičnih dela. Najpre, osuđenici su već i pre suđenja dobili poklon od države koja ih je sudila godinama nakon što su počinili zločin, u svojim najboljim godinama bili su na slobodi, zasnovali porodice, mnogi razvili biznis.

U Srbiji za ratne zločine robijaju oni koji su državljani Srbije, za vreme rata pripadnici državnih bandi, u narodu poznatijih kao paravojne formacije, potom, počinioci koji su za vreme rata bili državljani Bosne i Hercegovine, pa su došli u Srbiju, a u međuvremenu su protiv njih su u BiH podignute optužnice i presuđeno im je za ratne zločine. Iza brave su i zločinci iz BiH koji su optuženi u Srbiji i presuđeno im je pred srbijanskim sudovima.

Heroji zločinaca i naroda

U robijašnicama, među osuđenicima, uživaju tretman božanstva, baš kao i njihovi naredbodavci i redova zvaničnih vojnih jedinica. Kao što su iza rešetaka pedofili viđeni za ubistvo, tako su ratni zločinci robijaški heroji. Uostalom, kao i na slobodi. Zavod za izvršenje krivičnih sankcija im uglavnom daje pozitivno mišljenje za uslovni otpust; budući da u osuđenici uglavnom iskusni robijaši, znaju kako se treba vladati u poznatoj im sredini. Dobijaju sve povlastice za primerne kažnjenike,vikende, vanredne posete žena i čitavih porodica, godišnje odmore. Saznanja zastupnika žrtava su, pak, da im sudovi ne odobravaju uslovni otpust.

U priči koja državu – pravosudno – smešta među banana tvorevine olakšavajuće okolnosti prilikom izricanja presuda su protok vremena, ali i zdravstveno stanje optuženog. Da, treba konstatovati i to da bi vreme proteklo i za žrtve i njihove porodice bi bile sa njima. Te žrtve danas, voljom zločinaca, nemaju zdravstveno stanje. Nisu žive.

Sloboda i smrt

Nakon saobraćajke u kojoj je zlikovac-kapitalac izgubio život “na dopustu”, ukoliko prihvatimo mogućnost zasluženih povlastica (ne prihvatamo), postavlja se pitanje kako to da pravdu naknadno, neovlašćeno, pre svega neljudski, deli upravnik sremskomitrovačkog zatvora. Odobrava, poput modernog Karađoza, u istorijski poznatoj sremskomitrovačkoj kaznionici, fakultativno robijanje, blizu očiju i blizu srca ministra (ministarke) pravde, predstavnika izvršne vlasti ovlašćenih da žmure na nekažnjeno sprečavanje realizovanja presuđene pravde.

Tretman, dakle, Slobodana Medića, istinske personifikacije (nije jedini) agresije Srbije na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, zapovednika formacije obeležene i masovnim ubistvima na Kosovu, i nije iznenađujuć; u državi koja godinama, bez obzira na ideologiju, tetoši i unapređuje ratne zločince – u ime naroda i nevinosti u koju niko ne veruje. To je robija koju su za Srbe, haške osuđenike, uvek tražili od međunarodne zajednice visoki srpski zvaničnici. Bio je među osuđenima i Vladimir Lazarević, ovih dana često pominjan u srbijanskom parlamentu. Za predsednika Srbije heroj koga su izručili njegovi (Vučićevi) oponenti. Komandant kriv za zločine velikih razmera počinjene na Kosovu.

Trebalo je da ga vrate u Srbiju i, kada bi bilo po bosanskohercegovačkom zakonu, da mu država Srbija doplati slobodu, a ne da je kupuje.

Ovlašteni da ubiju

Ratni zločinci u Srbiji imaju zajedničke imenitelje, bili su kreativni u mučenju i likvidaciji nenaoružanih i nemoćnih, bogati su, svi govore da su patriote, svi se brane tako što cvile da su procesi na kojima im se sudi zapravo suđenje celom narodu.  Sintagma siromašni ratni zločinac nije zabeležena, mnogi su postali biznismeni, razvili poslove sa državom. Lakši je položaj naredbodavaca etničkog čišćenja, brže dolaze do posla i novca, uživaju oreol vojničina koje su se žrtvovale.

Škorpioni su formirani 1992, pod okriljem Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije; u njihovom osnivanju učestvovao je drugi čovek MUP Srbije Radovan Stojičić Badža; prvi komandant bio je Milan Milovanović Mrgud, docnije jedan od potpisnika Erdutskog sporazuma, visoki oficir srbijanskog MUP. Prvi zadatak ove formacije bio je obezbeđivanje naftnih polja u Đeletovcima. Prvobitni sastav činili su uglavnom Srbi iz Hrvatske.

Žrtve ove formacije, ovlašćene da ubija, gledale su poslednje trenutke života svojih roditelja na video zapisu iz Trnova. “Na snimku se vidi kako mom ocu koji leži, valjda je bio ranjen, ispaljuju tri metka u glavu, i čuje se snimatelj koji kaže ‘Valter brani Sarajevo!'”,  rekao je Semir Ibrahimović, sin jednog od šestorice ubijenih Bošnjaka. Jedan od izvršilaca Pero Petrašević priznao je zločin i pokajao se zbog njega: “Ubio sam šest Muslimana, kriv sam pred Bogom. Izvršavao sam naređenja. Majke (obraća se porodicama žrtava koje su pratile suđenje, prim. aut.), izgovoriću ovu istorijsku rečenicu, zbog koje je možda bolje da sam tamo ostao da ležim na livadi s njima. Ubili smo ih zato što su bili Muslimani.”

Saranda, Jehona, Lirie, Genc i Fatos Bogujevci, deca – preživele žrtve Škorpiona iz dvorišta porodice Gaši u Podujevu, gledala su smrt svojih roditelja uživo.

Ni za njih nema pravde, niko od njih nije imao nikakve privilegije.