Za Antenu M piše: Jakov Daković
Sanjao sam da kasnim na trajekt koji ne postoji. Dok sam se probijao kroz saobraćajnu gužvu sve vrijeme sam se raspravljao s nekim imaginarnim popovima. Oni su tvrdili da Bog postoji, a ja da je njihova tvrdnja jeres i da je Bog postojanje. Usred rasprave o tome da li je biće realan predikat odjednom sam se našao u nekakvom balonu kako to već u snovima biva.
Društvo su mi pravila dva političara i jedan sveti čovjek s padobranom. Bio je tu i neki Izraelac koji je objašnjavao da je prvi utisak ključ svake uspješne kampanje. I da je Vojvodolija u hebrejskoj astrologiji human znak koji pruža ruku svakom čovjeku. Monah iz balona se čas zvao Ćirilo a čas je to bio slavonski episkop Jovan. On je nekad bio rok kritičar. Tvrdio je da je muzika umrla onog dana kad se Ian Curtis objesio. Tad je odlučio da ode u manastir. Jednom darker - uvijek darker. Odnekud se pojavio i Dragoslav Bokan i uzviknuo: "Volim crno! Viva la muerte!"
Crna ruža i crveni peristil...
Onda su na scenu stupili Iljf i Petrov i promrmljali nešto o diskriminaciji izborne komisije koja ima predrasude prema kandidatima koji nastupaju u dvojini.
Tu je bio i Nabokov koji je tvrdio da jedan egzotični leptir vrijedi više od proze Dostojevskog što je izazvalo bijes jednog političara iz Zete.
A onda su nam se pridružili i neki predstavnici intelektualne scene.
Govorili su da je stanje u Crnoj Gori teže nego 1918-e i da je sve sazrelo za ustanak u formi mrzovoljne kolumne. Sve je bilo beskrajno odvratno u najgorem od svih mogućih svjetova. Sjetio sam se rečenice Tina Ujevića o piscima koji mrze svoje knjige i pišu nove i nove. I trajalo je to tako do pred zoru.
Dopamin i melatonin vodili su ogorčenu bitku u meni kao ona dva manihejska psa iz uvodnih kadrova "Exorcista". Dopamin me pozivao da ustanem jer je sunce već na horizontu a melatonin da nastavim da sanjam. Ništa nije slađe od produženog sna pred svitanje, to dobro znaju oni koji kasne na posao. Ali moj san nije bio prijatan i riješio sam da ga prekinem.
Probudio sam se, dakle, i skuvao kafu. Pogledao sam portale i odahnuo - na njima se raspravljalo o Vitgenštajnu, teleportaciji, nanotehnologií, novom albumu Rammsteina. Politika je bila ružna prošlost i postojala je još samo u muzejima.
Kako je dobro što je stvarnost kartezijanski jasna i što nimalo ne liči na moje zbrkane snove, pomislio sam dok je kofein kolao mojim nervnim sistemom. Počinjao je još jedan dan.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR