Crna Gora štuca, ne patiše!

Piše: Jadranka Selhanović                                           

Opolaganite malo, za spas. Umoriste Crnu Goru. Evo, štuca ne patiše.

I žali se da je najviše spominju oni koji je grdno povrijediše. Oni što im nikad nije bila na srcu. Još manje u srcu. Ni ona ni njena državna obilježja.  Još veli, da ne može zaboravit njihovo doskorašnje činjenje. Kad su njene simbole palili i žarili. I sramotu sa njima činjeli. Sve za ljubav druge i drugoga.

No, veću joj  brigu stvara što se naprasno  umiriše. Prekinuše kao na trupicu. I u pomamu udarili. Sve od ljubavi i brige za njom.

Padaju u pokajanje. Zaklinju se i riječ časnu daju. Da će uspjet da je odbrane!

No, ne zna od koga? Do od njih samih?

I još nešto kaza. Dosta čudnim glasom. A, i štucanje je prekidalo. Ne da joj izgovorit. Ali, čulo se da pomenu „besu“. Koju su joj, valjda, poprije dali. Davno dali, a sad je izdali. Ili, reče, sve zaboravili. Nije se moglo baš dobro razaznati. Od štucanja.