Iz perspektive osobe Vučićevog mentalnog sklopa bilo je razloga za afektivnu reakciju; potkast Dobar, loš, zao nije štedio nikog, pa ni šefa države; emisija je stekla zavidan broj pratilaca, a autori poštovaoce i, ispostavit će se, ljute protivnike.
Piše: Bojan Tončić
Već dve godine pred očima srbijanske javnosti realizuje se ubistvo na rate pisca i novinara Marka Vidojkovića i njegovog kolege koautora serijala Dobar, loš, zao Nenada Kulačina (obojica su kolumnisti Danasa, Kulačin i saradnik AJB). Marko Vidojković je, kako smo saznali u nedelju 5. marta, napustio Srbiju još početkom februara, uz pomoć Međunarodnog PEN centra koji je izrazio strah za njegovu bezbednost. Kao i ostaci normalne Srbije.
Iznuđena Vidojkovićeva emigracija događa se kao zloslutni podsetnik na svirepo ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije (ponovljeno suđenje nakon 24 godine od ubistva) i u očekivanju izvršne presude nalogodavcu i paliteljima kuće Milana Jovanovića, novinara iz Grocke kod Beograda.
Ključni dokaz koji u slučaju Vidojković ukazuje na direktnu povezanost režima Aleksandra Vučića sa počiniteljima, odnosno autorima pretnji Vidojkoviću je intenziviranje kampanje protiv profesionalnih medija koju predvodi premijerka Ana Brnabić. Njena je besomučna ostrašćenost u poslednja dva meseca eksalirala je nastupima u kojima je sve profesionalne medije nazvala “tajkunskim” i “Šolakovim” (Dragan, srbijanski biznismen i vlasnik nerežimskih medija), patetično afirmišući patriotizam predsednikovog sina Danila (boravak u Republici Srpskoj na proslavi bosanskih Srba), te predsednikovo zalaganje za interese Srbije u dalekom Kataru, žrtvu za narod na sam dan svog rođenja.
Za početak – prijetnje
Drugi je, pak, važan, možda i presudni momenat u najozbiljnijim pretnjama svima koji se usude da izgovore nešto protiv Vučića i njegove kamarile direktni osećaj povređenosti srbijanskog šefa države koji afektivno reaguje, budući da takvu drskost doživljava lično. Potom pribegava nezaboravnim i neuništivim rukopisom boksera među simpatizerima, kao i njegov duhovni otac Vojislav Šešelj. Najpoznatiji Šešeljevi obračuni sa neistomišljenicima realizovani su tuđim pesnicama i taj se tradicionalni kukavičluk nastavio do danas. U junu 1993. poslanik Srpske radikalne stranke Branislav Vakić, bokser u ostavci i radikalski poslanik u usponu, nokautirao je u holu tadašnje Savezne skupštine poslanika Srpskog pokreta obnove Mihajla Markovića. Nalogodavac je bio Vojislav Šešelj, a razlog, priznaćemo, debeo: Marković je sa govornice čitao smehotresne rečenice iz Šešeljevog doktorata.
Nakon emisije na Studiju B o slučaju Barbalić, jula 1997., Šešeljev telohranitelj Petar Panić Pana pretukao je advokata Nikolu Barovića koji je zastupao iseljenu i opljačkanu hrvatsku porodicu Barbalić.
U dane aktuelnih pretnji nije zgoreg podsetiti se na naslov opskurne tiskovine Argument: Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji zbog laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf. Tekst je objavljen pre uvođenja vanrednog stanja tokom kojeg je Slavko Ćuruvija ubijen, a greh DT-a je to što je u jednom tekstu izneo tvrdnju da je Vučić kao direktor sportske dvorane Pinki u Zemunu ukrao sto hiljada dinara. Vučić nije odgovarao (za krađu), a niko ga nije ozbiljnije doveo u vezu sa Ćuruvijinim ubistvom.
Odsjeći jezik, ubiti, objesiti
Da, iz perspektive osobe Vučićevog mentalnog sklopa bilo je razloga za afektivnu reakciju; potkast Dobar, loš, zao nije štedeo nikog, pa ni šefa države, a u takvom su ritmu i raspoloženju prolazile gotovo sve emisije. Na momente duhovita, otvoreno antirežimska, nadasve iritantna, emisija je stekla zavidan broj pratilaca, a autori poštovaoce i, ispostaviće se, ljute protivnike. Pritom, Vidojković je na meti i pismenog dela ostrašćenih gledalaca, budući da je autor zapaženog romana Đubre, štampanog 2020. U potkastu DLZ gostovali su relevantni opozicionari, umetnici, javne ličnosti od autoriteta, a autori su podsticali njihovu duhovitost i antirežimsko raspoloženje.
„Pretili su mu da će biti upucan u glavu, spaljen ili pretučen na smrt, obešen, da će mu biti odsečen jezik i slomljene ruke, kako ne bi mogao da piše. Vidojković je prijavio da su ga pojedini predstavnici vlasti i prorežimski mediji u brojnim prilikama javno blatili, od 2019. nadalje, pri čemu su navedeni mediji koordinisali ciljane kampanje protiv njega – što je dovelo do intenzivnog onlajn zlostavljanja i brojnih pretnji smrću“, piše u obraćanju izvršnog direktora PEN International Romana Kakiolija Veranu Matiću, predsedniku Komisije za istraživanje ubistava novinara.
U pismu koje je upućeno i javnosti Srbije od Matića se traži pomoć u zakazivanju sastanaka sa premijerkom i visokim državnim funkcionerima, te podseća na to da je “Tereza Ribeiro, predstavnica OEBS-a za slobodu medija još u junu 2021. godine pozvala na hitnu istragu pretnji smrću upućenih Marku Vidojkoviću, ističući rizike koje nasilje na internetu predstavlja za bezbednost novinara i njihovu sposobnost da rade svoj posao, lišeni autocenzure“.
U januaru 2023, PEN International objavio je saopštenje u kojem oštro osuđuje pretnje Marku Vidojkoviću i poziva srpske vlasti da preduzmu sve neophodne korake da identifikuju odgovorne i pozovu ih na odgovornost.
Nepovjerenje s razlogom
Uobičajeno je da se međunarodne organizacije obraćaju vlastima, ali je teško verovati da put do njih vodi preko delegitimisane radne grupe koju su napustila sve relevantne medijske asocijacije, pre svih Nezavisno udruženje novinara Srbije, Udruženje novinara Srbije, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Lokal press, Asocijacija medija. Zbog, kako je obrazložio NUNS, “ignorisanja ozbiljnih napada i ugrožavanja sigurnosti novinara i medija u Srbiji”.
I tu dolazimo do još jednog od indikatora stanja bezbednosti novinara: režim, a pogotovu visoki funkcioneri poput razjarene Ane Brnabić, zakuca na vrata novinskih asocijacija kada mu je potrebna podrška za neki dokument kojim su evropske diplomate uslovile evropski put države. To je dosad bio kratkotrajni period primirja, nakon čega bi se napadi nastavili. U Beogradu, ali i u unutrašnjosti, gde su na vlasti naprednjački primitivci koji uživaju u svom samovlašću daleko od očiju javnosti. To preslikano stanje je u prošloj godini značilo 140 slučaja pritisaka, napada, pretnji i drugih vidova represije nad novinarima koje je zabeležio UNS, što je gotovo dvostruko više nego u 2021. godini, kada su evidentirana 74 slučaja. I
116 slučaja napada i pritisaka na novinare, od čega je devet fizičkih napada i tri napada na imovinu novinara koji su se našli u evidenciji NUNS-a.
Naravno, broj zabeleženih slučajeva daleko je od suštine istinskog položaja novinara koji su izloženi nesankcionisanom nasilju, pretnjama. Uslovljavanju koje je mnogo lakše realizovati u malim sredinama. ponižavanju, sprečavanju u obavljanju posla. Mnogi novinari ne prijavljuju da su ugrožavani, atmosfera za njihov rad je nepodnošljiva, a ne može se očekivati nikakvo poboljšanje dok se šef države,kao nalogodavac, a često i realizator govora mržnje i netrpeljivosti, i predsednica Vlade ne upristoje i ne prestanu da svojim nadmeno i arogantno, prizemno i neinventivno izgovorenim optužbama, garniranim obaveštajnim podacima, kreiraju ponašanje podanika u medijima, policiji i pravosuđu. U takvoj atmosferi i 41 formiran predmet po tužbama novinara (do juna ove godine) deluje kao podatak o svojevrsnim incidentima, a možda je reč i o tužiocima koji brane čast profesije i lični ugled.
Zlikovci znaju ko su ‘uličari’
Samo dve krivične prijave koje je podneo prognani Marko Vidojković imale su pravosudni epilog.
“Stručna lica su procenila da meni ne preti opasnost od nekih ‘random‘ manijaka, nego je za situaciju u kojoj se nalazim direktno odgovorna država“, rekao je Vidojković za N1, javljajući se sa nepoznate lokacije.
Provladini mediji su neprestano vodili kampanju protiv dvojca Vidojković-Kulačin, stavljajući ih na naslovnice i označavajući kao izdajnike, uličare, tajkunske pudlice, i dežurne mrzitelje svega što je srpsko.
“Očekivao sam represiju i odmazdu, ali da će biti toliko odvratno i da će se to odnositi i na moju spurugu, da će moja majka morati da stavlja blindirana vrata, nisam baš očekivao“, kaže Vidojković.
U razgovoru za Danas kazaće da je “u Srbiji pakao”.
“Pišem kolumnu za Danas, radim podkast DLZ, a sve vreme sam pod pritiskom koga nisam ni svestan. Tek ovde sam shvatio koliko sam polupan od života u Srbiji. Uglavnom radim preko skajpa, ponekad dođem na jedan dan i snimim emisiju u studiju. U ovom trenutku bilo je bitno da se sklonimo supruga i ja, da živimo koliko toliko normalno, a šta će dalje biti ne znam Moj kolega iz podkasta Nenad Kulačin konstantno dobija pretnje, ali da on iz objektivnih razloga ne može da napusti Srbiju”, rekao je Vidojković.
Pisati za novine stvar je lične odluke, a slučajevi Vidojokovića i stotina drugih kolega koji se bave pisanjem u vidu zanata ukazuju i na to da je reč o ozbiljnom riziku. Nikad dosta podsećanja: “Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali. (Miroslav Marković: Ćuruvija dočekao bombe, “Ekspres”, april 1999.)”
Tako je pisao verbalni egzekutor – njegov tekst pročitan je na državnoj televiziji, šest dana kasnije Slavko Ćuruvija je ubijen.
Zločin nad prognanim novinarom i piscem već je počinjen. Izmešten je iz svoje sredine, grada u kojem je živeo, uskraćena su mu temeljna prava da slobodno govori i piše. Iza toga stoji režim Aleksandra Vučića.
Verujmo u to da se Marku Vidojkoviću sve najgore već dogodilo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR