Lažni preobražaj i lažno predstavljanje

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Živimo u ciničnom dobu koje ne veruje previše u ljudsku dobrotu, vrlinu i plemenitost. Samim tim, nepoverljivi smo i prema mogućnosti da se čovek promeni na bolje. Pokajanje, preumljenje, metanoja – ti pojmovi su nam duboko strani, između ostalog i zato što na njih retko nailazimo u stvarnosti. Vuk dlaku menja, ali ćud nikada – to je narodna poslovica koju držimo za vrhunac istinitosti.

Pa ipak, bilo je u istoriji znamenitih preobražaja, ljudi su se preko noći volšebno pretvarali u sopstvenu suprotnost. Najčuveniji je, naravno, primer Savla, gonitelja hrišćana, koji je postao Pavle, apostol i najrevniji propovednik hrišćanstva. U Delima apostolskim je zapisano da je Savle bio prisutan prilikom kamenovanja arhiđakona Stefana, imao je malu ulogu u tom zločinu.

“Tada povikaše veoma glasno, zapušiše svoje uši i navališe jednodušno na njega, izbaciše ga iz grada i zasipahu ga kamenjem. A svedoci staviše svoje haljine kod nogu mladića koji se zvao Savle. I zasipahu kamenjem Stefana, koji je prizivao Boga i govorio: ‘Gospode Isuse, primi moj duh!’ Onda pade na kolena i povika veoma glasno: „Gospode, ne upiši im ovaj greh!’ I kad to reče, usnu. A Savle je odobravao njegovo ubistvo”.

Na putu za Damask

Nakon što je poslužio kao garderober ubicama, Savle je nastavio da goni hrišćane: “Savle je pak pustošio crkvu, ulazeći u kuće odvlačio je ljude i žene i predavao ih u tamnicu”. Zatražio je od prvosveštenika da proširi područje svog delovanja, da ode u Damask, pa “ako nađe neke pristalice ove nauke, ljude i žene, da ih svezane dovede u Jerusalim”. Međutim, na tom putovanju dogodilo se čudo.

“Kad se putujući približio Damasku, obasja ga odjednom svetlost s neba, te pade na zemlju i ču glas kako mu govori: ‘Savle, Savle, zašto me goniš?’ On pak reče: ‘Ko si, Gospode?’ A on: ‘Ja sam Isus, koga ti goniš; nego, ustani i uđi u grad i kazaće ti se šta treba da činiš.’ A njegovi saputnici stajahu nemi, jer su glas slušali, ali nikoga nisu videli. Tada Savle usta sa zemlje; iako su mu oči bile otvorene, nije ništa video. Na to ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. Tri dana je bio slep, i nije jeo niti pio”.

Kada je konačno progledao, više nije bio isti čovek, promenio je ime u Pavle i postao vatreni propovednik Jevanđelja. Osnivao je hrišćanske zajednice, poučavao, napisao znamenite poslanice i, prema predanju, postradao kao mučenik u Rimu, tokom Neronovih gonjenja odsečena mu je glava. Ostalo je istorija, istorija hrišćanske crkve, ali i istorija Evrope i sveta. Da nije bilo onog pada s konja na putu u Damask, pitanje je da li bi hrišćanstvo postalo univerzalna religija i kako bi izgledalo potonjih dvadeset vekova ljudske istorije.

Naravno, sveti spisi imaju prilično slobodan tretman činjenica, možda je sve ovo deo hrišćanske legende. Svejedno, bilo je i drugih preobražaja koji su se zaista dogodili. Dovoljno je pomenuti Artura Remboa, pesnika koji je u ranoj mladosti, do svoje 21. godine, napisao opus kojim je promenio svetski tok poezije, a potom je definitivno napustio stihove i literaturu, otišao u Abisiniju i postao trgovac oružjem. Radikalne promene ljudske ličnosti su ipak moguće, u jednom ili drugom smeru.

Četnički vojvoda kao Majka Tereza

Navedene asocijacije se neminovno nameću kad se baci pogled na kandidate za predsednika Crne Gore. Evo, recimo, Andrija Mandić – kakav začudan primer metanoje i preobražaja. Do juče je bio pobornik nasilja i nasilnog prevrata, a danas propoveda pacifizam, pomirenje, toleranciju. Malopre je pretio kako “on i njegovi drugovi imaju više oružja nego crnogorska vojska i policija zajedno”, a danas deluje kao hipik sa Vudstoka, dete cveća kojem je stalo samo do mira u svetu i univerzalne ljubavi među ljudima.

Onomad je pozivao “Hristove vojnike” i ratne drugove da budu spremni, a danas je otkrio neke druge hrišćanske vrednosti, praštanje, širinu, razumevanje za tuđe i sopstvene mane, kao da mu govore piše starac Zosima. U odnosu na preporođenog Andriju Mandića, apostol Pavle je bio puki amater. Pretvaranje četničkog vojvode u mešavinu Mahatme Gandija i Majke Tereze – to je čudo koje se ne da prevazići. No dobro, to bi bilo tako da je reč o stvarnoj promeni, ali istinski unutrašnji preokreti su kod nas retkost. Najdalje dokle smo dobacili je vuk u jagnjećoj koži, dakle – lažno predstavljanje.

Promena maske

Pored vuka, figura koju preferiramo je vetrokaz – neprestano okretanje kako vetar duva. Otuda je većina ovdašnjih peobražaja puka formalnost, navlačenje obrazine, promena uloge. To presvlačenje ostavlja snažan utisak nestvarnosti. Setimo se samo masovnog presvlačenja komunista u nacionaliste s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Ili zadrtih, militantnih ateista koji preko noći postadoše fanatični vernici i u buljucima pohrliše u crkve. Pesnici koji su pevali ode Titu i partiji, iz mesta su se prešaltali na pisanje poezije o Hilandaru, Svetom Savi i Bogorodici Trojeručici.

Povodom tih silnih preobražaja, postavljalo se pitanje kad su ti ljudi bili iskreni: onda kad su bili uzorni omladinci što traže prijem u partiju čim postanu punoletni, ili danas kad se krste i levom i desnom, besede o svetosavlju i kosovskom zavetu, i zapevaju četničke pesme. Odgovor je jednostavan: nikad. To su samo različite uloge koje su igrali, maske koje su navlačili u skladu s potrebama trenutka, u zavisnosti od toga šta se trenutno isplati. A ispod maske – nema nikoga. Zato nema ni preobražaja – nema ko da se preobrazi.

Dvostruka ličnost

Kad smo već kod lažnog predstavljanja, pogled nam pada na Jakova Milatovića. On nije imao vremena ni za lažni preobražaj kao kolega Mandić, pa mu je ostalo samo da udara istovremeno u klin i ploču, kao kakva dvostruka ličnost. Puna su mu usta Evropske unije, inkluzivnosti, integracija, ekonomskog oporavka, poštovanja svih verskih zajednica, tolerancije, evropskih vrednosti.

Istovremeno, čovek bio deo apostolske vlade, postavili ga za ministra u manastiru Ostrog, po volji Srpske pravoslavne crkve.
O problemu nataliteta se konsultuje sa mitropolitom Joanikijem, osvedočenim stručnjakom za demografiju i helikopterska ustoličenja. Na stranu prezir prema sekularnosti, to je ovde postalo norma, ali treba podsetiti na jednu elementarnu činjenicu: broj stanovnika u jugoslovenskim republikama je rastao dok crkva nije imala nikakav politički i društveni uticaj, u vreme socijalizma.

Otkad su razne crkve ponovo dobile ogromnu moć, novac i uticaj – novonastale države se ubrzano prazne, natalitet je u slobodnom padu, a ljudi od takvih klerikalizovanih tvorevina beže glavom bez obzira. Tako da je razgovor sa mitropolitom o pitanjima nataliteta nešto slično kao razgovor sa vatrom o pitanjima zaštite od požara.

Ne veruj čoveku koji te laže

No dobro, šta drugo očekivati od čoveka koji sam obznanjuje, niko ga nije naterao, da je bio glasač Socijalističke narodne partije, zboreći usput o porodičnoj tradiciji, te o tome kako je “ponosan na svoj opozicioni glas”. Iz srpske vizure, takva tačka gledišta je opoziciona - ali prema opoziciji, jer je SNP bila verni saveznik najvećeg zlikovca, čoveka odgovornog za 130.000 mrtvih, milione raseljenih, za apokalipsu od koje se do danas nismo oporavili - Slobodana Miloševića.

Takva vrsta političkih preferencija nije nešto za ponos, naprotiv. Da je zločinački projekat zaista poražen, takve stvari bi ljudi krili, ne bi ih dobrovoljno iznosili u javnost. Međutim, pošto je velikosrpska agenda živa i zdrava, hvala na pitanju, samo se sad zove Srpski svet, i pošto i dalje živimo u epohi neumrlog kasapina Miloševića čiji naslednici pokušavaju da drugim sredstvima nastave njegovo zlodelo – onda nije ni čudo što se kojekakvi kandidati ponose podrškom Miloševićevim satelitima.

Džaba slatke reči o Evropskoj uniji i njenim vrednostima. Kad ti srce kuca u ritmu Momirove i Slobine koračnice, to su šuplje priče.

O Danilovićima i Bečićima da ne pričam, to su varijacije na istu temu. Sve bi bilo mnogo jednostavnije kad bi se ljudi pridržavali jednog jednostavnog, naizgled bespotrebnog pravila: Nikad ne veruj čoveku koji te laže. 

Nažalost, u Srbiji građani mahom poklanjaju poverenje isključivo onima koji ih bezočno lažu, demagozima, populistima, opsenarima, trasirajući sebi uporno put u propast. Za razliku od Srbije koja se duboko zaglibila u mulj mračne ideologije i izgubila se u vremenu i prostoru, bez izlaza na vidiku, za Crnu Goru još ima nade.