Piše: Bojan Tončić
Počelo je davno, jedan gol i radost jednog fudbalera ostaće zapamćeni, ko ne pamti, može da pogleda to evropsko fudbalsko polufinale (opšta kultura).
I onda mnogo realnosti, jer, ma koliko truda bilo uloženo u detektovanje prirode srbijanskog režima, vladavina Aleksandra Vučića nije apsolutna nepoznanica u teoriji političkih sistema. I to uistinu ima veze sa – stižemo do vesti – odustajanjem Nemanje Vidića od utrke za predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Bilo bi 14. marta interesantno, delegati preživelog mastodonta izjašnjavali bi se o kandidaturi dveju legendi, Nemanje Vidića i Dragana Džajića, što bi, uz oprečne stavove i šešeljevske grafite koji opominju Vidića, značilo za i protiv Vučića.
Počelo je, kazasmo li, davne 1968. u Firenci (zvuči dobro, ko će da čita onu aktuelnu faktografiju), 5. juna, dok su u Beogradu studenti menjali svet (kazaće legendarni šezdesetosmaš Dragomir Olujić Oluja autoru ovog napisa da su im Džaja i fudbaleri pokvarili mnoge planove); igrao se polufinalni meč Jugoslavija – Engleska, a Dragan Džajić odškrinuo je vrata sportske istorije. Jugoslavija je čitavo poluvreme igrala sa igračem manje, jer se na početku susreta povredio Ivica Osim. U 86. minutu Vahidin Musemić ubacio je dugačku loptu u šesnaesterac Engleza, a Džajić pamti.
“Na EP-u smo imali odličnu ekipu i postigli smo dobar rezultat. Da se Ivica Osim nije povredio i da su sudije bile objektivnije, možda smo mogli i da budemo prvaci. Za mene je to takmičenje bilo prelomno jer sam dobio internacionalnu potvrdu svojih igračkih sposobnosti. Posle tog takmičenja je odmah usledio i poziv iz FIFA da igram za Tim sveta. Kada sam postigao gol protiv Engleske, nisam tačno ni bio svestan šta sam uradio i koliko je to važno. Igrali smo protiv aktuelnih svetskih prvaka, a ja sam uspeo da prevarim jednog Bobija Mura i postignem gol”, rekao je Džajić Vladimiru Stankoviću za Vreme (5. jun 2008.).
Ovo je, priznaćete, baš interesantno.
Krvožedni šahista
Iako, naravno, nije sve počelo tada, nego, možda, kada su februara 2008. policajci, pred TV kamerama, stavili Džajiću lisice na ruke. I konačno, kao u slovenskoj antitezi, sve je, zapravo, počelo osamdesetih, kada je aktuelni srbijanski šef države usiljeno tragao za identitetom i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Devojke baš i nisu otkidale na šahiste, pa se preselio na severnu tribinu Marakane, preuzeo identitet opasnih momaka spremnih na tuču (ne želimo da znamo na šta je to ličilo…). A potom i nacionalni barjak koji će ga, sa sve neidentifikovanim kišobranom, odvesti do frontova u Hrvatskoj i Bosni.
Još malo o Džaji i priči koja otkriva suštinu. Uhapšen je 5. februara 2008. zbog sumnje da je od prelaska Gorana Drulića u Španiju prisvojio 5,1 milion evra. Dva meseca posle hapšenja, zbog zdravstvenih problema prevezen je na VMA na lečenje, odakle je pušten 11. jula. Dragan Džajić, Miloš Marinković i Vladimir Cvetković su osumnjičeni za to da su bez Drulićevog znanja otvorila devizni račun u Komercijalnoj banci na njegovo ime. Španski klub, kako je utvrdio MUP, na taj račun uplatio je ostatak njegovog dela od 12 miliona evra, odnosno 6.127.104,24 evra. Novac su, saopštila je policija, Džajić, Marinković i Cvetković prebacili na Zvezdin račun, a u nekoliko navrata, nalozima na kojima su falsifikovali Drulićev potpis, podizali su gotovinu i prisvajali novac.
Abolicija i ucjena
U novembru 2012. tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić abolirao je Džajića, nakon sudskog procesa koji se vodio duže od četiri godine. Tokom procesa nijedan od svedoka Tužilaštva nije teretio bivšeg predsednika Zvezde, a Džajić je odbio nagodbu po kojoj je trebalo da uplati dva miliona evra dobrotvornim ustanovama i provede dve godine u zatvoru. Oslobođen je krivičnog gonjenja, a sveznajuća čaršija je, ne bez utemeljenog razloga, videla u toj aboliciji – iako krivica nije dokazana, ni proces okončan – pomenuti Vučićev identitet, pripadnost Zvezdi, ispostaviće se i investiciju.
Dug koji se, kao u Kumu, mora vratiti, sklonost naprednjačkoj viziji Srbije, neljudsko gledanje na istoriju, kad je poklonio Zvezdin dres “kapetanu Draganu”, druge slične ucene, razlozi su zbog kojih Dragan Džajić poodavno nije onaj Džaja nacionale, čovek za poštovanje i uzor.
Po čaršijsko-faktografskoj logici, Džajić je morao da pristane na ulogu protivkandidata Vidiću, iako je napunio 77 godina. Jer, prvi čovek FSS-a, po prvobitnoj nameri Aleksandra Vučića trebalo je da bude bivši ministar poljoprivrede impresivne fudbalske karijere Branislav Nedimović, nekadašnji fudbaler Radničkog iz Sremske Mitrovice. Dokazan kao Vučićev partijski kadar, ali sa malo izgleda protiv zvezde kakav je Nemanja Vidić.
Sportski novinar Milojko Pantić konstatuje da je Dragan Džajić “višegodišnja marioneta Aleksandra Vučića, još od vremena kada ga je abolirao od sudskog procesa“.
“U Srbiji je na delu samo izvršna vlast, oličena u jednom bivšem fudbalskom huliganu koji je privatizovao sve“, ocenjuje Pantić.
Legenda kao ikebana
On je podsetio je kako je došlo do toga da se Dragan Džajić kandiduje.
“Pred SP u Kataru bila je zakazana skupština i jedan kandidat, Vučićeva marioneta iz Partizana Bjeković je bio jedini. Delije su naredile da delegati iz SNS-a u skupštini ne dođu i tako nije imala kvorum i Bjeković (Nenad, legendarni fudbaler i trener) nije izabran. Posle SP počelo je nametanje novog Kokeze (Slaviša, predsednik FSS koji je dao ostavku, prim. aut.) pod imenom Nedimović. Ali, kad se kandidovao Vidić i kad se videlo da ceo fudbalski svet i asovi našeg fudbala su na strani Vidića, onda je čovek koji pušta kišu u Srbiji izvadio aduta zvanog Džajić”, kaže Pantić.
On naglašava i to da je Džajić “mogao da opere ljagu da je rekao neću kandidaturu, dosta je bilo”.
“Nije to uradio, prihvatio je da bude marioneta, biće samo ikebana”.
Pantić smatra da je Vučić smenio svog kuma (Kokezu) pod optužbom da je ukrao 640 miliona evra. “Nije bilo sudskog procesa, Kokezine firme su i dalje dobijale milionske poslove od države. Kokeza je bio fikus. Nedimović će biti potpredsednik i sprovodiće u delo ono što zamišlja prvi čovek Srbije“, smatra Pantić.
Srbija hoće ovakve izbore
Sudbinu Džajića kao novog predsednika FSS anticipira u svojoj kolumni u Danasu ugledni sportski hroničar Živa Vekecki: “Kao što je ‘neko’ (protivustavno) oročio mandat Vlade na dve godine i Džajin mandat je oročen. Za najviše godinu dana Fudbalski savez Srbije će izdati saopštenje da se Džajić iz zdravstvenih razloga povlači, a njegovo mesto će zauzeti ‘njegov’ prvi izbor Branislav Nedimović. Ali, to je i naš izbor. Zar ne?”
Baš ovakve izbore na svim nivoima htela je većinska Srbija. Hteo ih je i Vučić, on za drugačije ne zna.
Naporno, ovo izmiče kontroli. Evo još jednog podsećanja pred kraj, da se osvežimo; reč je o komentaru koji u filmu Jagode u grlu (Srđan Karanović,1985.) izgovara Boca Čombe (Bogdan Diklić): “Naš tim je igrao lepše i poletnije u većem delu utakmice, ali je domaćin imao više sportske sreće, iskoristio tri svoje šanse i samim tim se kvalifikovao za dalje takmičenje u evropskom Kupu pobednika kupova”. Hronika našeg savremenog sporta, uostalom, kao i privrede, trgovine, deviznog bilansa, energetike, kao i kulturne politike, postaje sve više prepuna klizavih terena, grubih protivnika, potplaćenih sudija, pehova raznih vrsta i sve očajnijih rezultata. Simptomatično je da se to dešava baš nama i baš kod nas. Usuđujem se da postavim pitanje: Dokle?
Ko smije da ugrozi Vučićeve interese
Legalizovano razbojništvo ključ je funcionisanja srbijanskog fudbala, te utoliko namera Nemanje Vidića otkriva rešenost da se suoči sa ljudima koji su spremni na svako podmetanje, budući da bi svakako dirnuo u nečije interese. Naravno, prvi među njima je Aleksandar Vučić. Kazao je Vidić da 18 godina nije živeo u Srbiji, što je podatak koji dovoljno govori o izvesnoj naivnosti vrhunskog fudbalera. Među nama, Vidić podseća na nameru nekadašnjeg guvernera Narodne banke Jugosavije Dragoslava Avramovića koji nije mogao da shvati u čemu se zatekao (“Isti ljudi, iste ogrlice!”).
Vidić je bio najskuplji defanzivac u Rusiji, gde je nastupao za Spartak, bio je kapiten Mančester Junajteda i sa ovim klubom osvojio pet naslova prvaka Engleske, tri Liga kupa i Svetsko prvenstvo u klupskom fudbalu. I više nego dovoljno za odbacivanje.
“Pred našim fudbalom su veliki izazovi. Mnogo toga mora i može bolje. Moja ideja je bila i ostala da okupim tim vrhunskih profesionalaca koji su kadri da te izazove reše kvalitetnije nego možda iko u Evropi. Nažalost, na svakom koraku puta ka tome da postanem predsednik FSS-a mi je jasno stavljeno do znanja da nam ta šansa neće biti pružena. Ovim putem želim da vas obavestim da povlačim kandidaturu za predsednika FSS”, konsatuje Vidić u saopštenju dostavljenom agencijama.
Piše i to da je odgovornost za rešavanje velikih izazova preuzela ista grupa ljudi koja ih je i stvorila.
“Definitivno nisam optimista po pitanju toga šta će uraditi sa prilikom koju su prigrabili i mislim da će za četiri godine biti još teže nego danas”, istakao je Vidić.
Valjda je ovo najtačnije što je kazao od trenutka kandidovanja.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR