Ciganija

Piše: Dejan Ilić

Da je sreće da možemo da kažemo – lepa srpska reč „ciganija“. Ali, daleko smo mi od te sreće. Od sreće uopšte. Pogotovo s Dodikom; kao i s Vučićem, uostalom. Najsmešnije od svega, kada je za Đokoviće rekao „ciganija“, ni sam Dodik nije mislio ništa loše. U stvari, jeste, mislio je, sve najgore, ali to što je za Dodika „teško“, to što on naziva „ciganijom“, zapravo je sve dobro. Tako je, to hoću da kažem, kod Dodika je sve naopako; kao kod Vučića, uostalom.

Objasnićemo to izokola. Čitalac je, verujem, gledao film o ocu sestara Williams „King Richard“ iz 2021. Seća se, u filmu gledamo kako devojčice Venus i Serena odrastaju u vrhunske igračice tenisa. Samo što njih dve nisu glavne junakinje filma. Glavni junak je otac, kralj Richard. Igra ga maestralno Will Smith. Čitalac se sigurno seća i da je Smith za tu ulogu 2022. dobio Oscara. Ali se toga ne seća zbog same nagrade: iste večeri kada ju je dobio, Smith je uništio svoju karijeru pošto je razvukao šamar voditelju ceremonije Chrisu Rocku.

Ali, ovo nije tekst o Smithu, nego o Dodiku. Na Dodika ćemo se vratiti pošto kratko ispričamo priču o ocu Venus i Serene. A taj otac bio je težak, Dodik bi verovatno rekao – „crnja“ poprilična. Kao crni roditelj, Richard je sebi postavio nekoliko ciljeva – ćerke mu neće završiti na ulici, u lošem društvu; imaće vrhunsko obrazovanje; biće najbolje igračice tenisa na svetu. Sva tri cilja u direktnoj su vezi s njegovom bojom kože, s rasnom diskriminacijom i s očajno lošim materijalnim statusom njegove porodice. Pored toga, drugi i treći cilj, što se u filmu više puta naglašava, zahtevaju ogromna materijalna ulaganja.

Pošto nisu imali novca, otac i majka Venus i Serene morali su manjak da nadomeste predanim radom, strogom, ludački strogom disciplinom i apsolutnom posvećenošću ciljevima. Deca su ih u tome pratila. Loš socijalni status i cilj neprikladan za ljude tamnije boje kože napravili su od kralja Ričarda „teškog“ čoveka. Svaki dinar/dolar za njega je bio veliki kao kuća. Zbog toga je bio „težak“ pregovarač kada je trebalo da se sklapaju dogovori s trenerima, menadžerima, sponzorima. Venus i Serena bile su izvršne producentkinje filma. Objasnile su da im je bilo važno da ljude shvate njihovog oca – zašto je bio takav kakav je bio.

Kritičari su na film reagovali uglavnom hvalospevima i za priču i za glumu Willa Smitha. Naravno, bilo je i onih koji su zamerili što je fokus filma na ocu, a ne na dvema velikim igračicama tenisa. Odgovor na tu primedbu je pak vrlo jednostavan: „King Richard“ nije film o uspešnim sportistkinjama; to je priča o roditeljima koji su hteli za svoju decu budućnost kakvu ni oni ni deca nisu smeli ni da sanjaju – zbog boje kože i zbog siromaštva. Nadalje, to je film koji pokazuje koliko je rada i žrtve neophodno da bi se postigao uspeh. Konačno, to je film i o tome da pravila postoje ne bi li svako dobio šansu da pokuša i eventualno nešto postigne.

Verujem da priča o sestrama Williams ima sličnosti s pričom o uspehu Novaka Đokovića. Iza tog uspeha morala je da stoji čitava njegova porodica. I morala je biti disciplinovana i posvećena uspehu na način sličan kao i Williamsovi. Što ih je na kraju verovatno učinilo teškim za pregovaranja jer im je svaki dinar veliki kao kuća. Kako bi Trump nazvao oca Richarda, možemo samo da nagađamo. Za Dodika ne moramo nagađati – za njega je to „ciganija“. Dakle, „ciganija“ je kada vredno radiš, odričeš se, postižeš uspeh onako kako to propisuju pravila (igre) i nastojiš da se sve to poštuje kada sklapaš nove dogovore i aranžmane.

Sve suprotno od Dodika. Jer on, Dodik dakle, ne poštuje pravila, umesto da se trudi i vredno radi koristi veze i ucene, a sve to u polju (političkom) u kome – veruje on – važi samo krilatica da cilj opravdava sredstvo. Kao Vučić, uostalom. Jer, da su obojica sklona da vredno rade i da poštuju pravila, mi ne bismo ni imali priliku da saznamo šta je to za Dodika „ciganija“, to jest vredno prezira, iz čega se može zaključiti i šta su za njega stvari dostojne poštovanja – dakle, sve ono što mu upravo sad pakuje Vučić. Daleko su Vučić i Dodik od „belog sporta“ i bilo kakvih pravila. Dodik se izlanuo, i Vučić to koristi da mu politički naškodi ako već ne može da ga diskvalifikuje.

Jer, kako drugačije? Ako kaže – Dodik krši zakone, ima loše ekonomske i političke rezultate na čelu srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini, guši medije, krade na izborima, koruptivan je… i zato mora da ode, to bi bilo isto kao da govori o sebi. A imalo bi efekta samo ako bi važila pravila. Pravila ne važe, obojica su ih ukinuli, jedan naspram drugog oni su kao lik i njegov odraz u ogledalu. Pa se među sobom mogu tući samo ovako – puštanjem krišom snimljenih izjava. Stvar međutim nije u tome što je Dodik udario na najvećeg Srbina svih vremena, stvar je upravo u tome što je rekao šta je za njega – „ciganija“ i kako se on takvog „ciganskog“ posla gnuša. Kao i Vučić, uostalom.