Dodik posjećuje Putina, a Zapad se češlja

Dodik je još jednom gurnuo prst u oko zapadnim liderima. Toliko dugo i uporno Dodik gura taj prst da je ovaj odavno probio očnu duplju i stigao do malog mozga, ako ne i do nekog udaljenijeg unutrašnjeg organa

Piše: Tomislav Marković

Otkad je Rusija započela zločinačku invaziju na Ukrajinu u februaru prošle godine, zvaničnici evropskih zemalja ne putuju u ovu državu koja je postala međuanrodno izolovana. Evropa se ujedinila u osudi ruske agresije, pomoći ukrajinskoj odbrambenoj borbi, te sankcijama protiv Rusije. Za Milorada Dodika to ne važi, on skokne do Moskve kad god mu se ćefne, da obiđe svog šefa, provede koji sat u prijatnom razgovoru sa masovnim ubicama i palikućama, te dobije friška uputstva za antievropsko delovanje.

Šta ga briga? Da nije možda zainteresovan za ulazak BiH u NATO i Evropsku uniju, pa da mu smeta odlazak kod kremaljskog hazjajina? Dodik podržava rusku agresiju od početka, održava bliske odnose s Putinom koliko god je u njegovoj moći, te zastupa interese Kremlja već godinama u ovom delu sveta, doslednije i neumoljivije čak i od Aleksandra Vučića koji je do sada bio prinuđen da glumata kako je Srbija na putu evropskih integracija zarad čiste finansijske koristi.

Predsednik Republike Srpske prvo se sastao sa sekretarom Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolajom Patruševom. To je onaj bezbednjak što mu je Aleksandar Vulin onomad nosio transkripte razgovora ruskih opozicionara koji su iz ljudskom razmu nedostupnih razloga održavali sastanke u Beogradu. Među njima je bio i Vladimir Kara-Murza koji je po povratku u domovinu hapšen, a nedavno je i osuđen na višedecenijsku robiju.

Patrušev se zahvalio Dodiku na poseti i istakao da mu je drago što je predsednik RS počasni gost 11. međunarodnog sastanka visokih predstavnika koji se bave pitanjima bezbednosti. Na tom vrlo umereno međunarodnom sastanku bezbednjaka i bezbednosno interesantnih ličnosti (bar kad je u pitanju bezbednost demokratskog sveta) i Srbija ima svoje predstavnike, pomenutog Vulina koji se nalazi na funkciji šefa Bezbednosno-informativne agencije i Ivicu Dačića, ministra spoljnih poslova. Tamo su sličnim povodom kao i Dodik, da iskažu privrženost Ruskom svetu zla i naopakog.

Sastao se Dodik potom i sa glavnim šefom, Vladimirom Vladimirovičem Putinom (to je onaj omanji gospodin sa međunarodne poternice za ratne zločine). Tom prilikom dvojica autoritaraca razmenili su kurtoazne pozdrave i ostale reči ljubaznosti. Putin je Dodiku rekao da je zahvalan Republici Srpskoj na prijateljskom stavu prema Rusiji, a Mile je uzvratio lepim rečima podrške genocidu: “Mi mislimo da Ruska Federacija, koja je uporno se borila za svoj bezbednosni okvir i koja je pokušavala i ranije da obezbedi te garancije, naprosto bila prisiljena na ovu vojnu operaciju”. Naravno da je bila prisiljena, nije to usamljena pojava u istoriji. Isto tako je Hitler bio prisiljen da preduzme specijalnu vojnu operaciju protiv Poljska, a potom i protiv čitavog sveta, boreći se za bezbednosni okvir Trećeg Rajha.

Dodik je nakon sastanka isporučio uobičajenu dozu antidržavne, antidejtonske i antievropske retorike, po starom, dobrom običaju. Rekao je i da se zahvalio Putinu na ruskoj podršci Republici Srpskoj, usput napao SAD i američkog ambasadora, te zemlje koje uvode sankcije Rusiji nazvao “neprijateljskim”. Susret sa Putinom Dodik je iskoristio i da mu uruči Orden Republike Srpske na ogrlici koji mu je svečano dodelio 9. januara, povodom proslave neustavnog Dana RS, kada se proslavljaju ratni zločini, etnička čišćenja, genocid i masovne grobnice. Orden je Putinu dodeljen za, kako je Dodik tada rekao, „naročito patriotsku brigu i ljubav prema Republici Srpskoj“, proglasivši predsednika druge države srpskim patriotom.

Putin koristi svaku priliku da ostvari bilo kakav uticaj na evropskom tlu, pa mu za te potrebe Dodik dobro dođe. Cilj je držati BiH van NATO saveza i Evropske unije, a nije loše ni to što je Dodik opstruirao uvođenje sankcija Rusiji. Zauzvrat Dodik dobija podršku velikog ruskog cara, to je uvek dobro za putinofilno biračko telo, tu je i nada u nastavak destabilizacije zemlje i regiona, eventualna perspektiva otcepljenja, kao i zgodne finansijske transakcije. I svi zadovoljni. Dodika i Putina spajaju i ljubav prema autoritarnom poretku, sklonost bogaćenju na račun sopstvenog ojađenog stanovništva, te pozitivan odnos prema kriminalu, kako mirnodopskom tako i ratnom.

Dodik je još jednom gurnuo prst u oko zapadnim liderima. Toliko dugo i uporno Dodik gura taj prst da je ovaj odavno probio očnu duplju i stigao do malog mozga, ako ne i do nekog udaljenijeg unutrašnjeg organa. Srećom, zapadni političari imaju ubedljiv odgovor na Dodikovu putinofiliju i podršku zakletom neprijatelju zapadne hemisfere. Oliver Varhelji je poručio prošle nedjelje u Sarajevu kako EU u ratu Rusije i Ukrajine treba saveznike, “a oni ne idu u Moskvu”. Upravo tako: Dodik nije saveznik Evropske unije, niti će ikada biti. U Moskvu idu saveznici Moskve, što i sama reč kaže, zato se Dodik tamo i obreo.

Ambasada SAD u BiH je pred Dodikov odlazak u Moskvu poručila kako “nijedna vlada, na bilo kojem nivou, ne bi trebalo da proširuje saradnju sa Rusijom dok ona nastavlja agresiju protiv Ukrajine”. Baš lepa izjava. Niko ne bi trebalo da proširuje saradnju sa Rusijom dok traje agresija, ali Dodik upravo to čini. I šta sad? Ništa. Glasnogovornik State Departmenta poručuje da Dodikova odluka da se sastane s Putinom, “dok Rusija u isto vrijeme otvoreno krši osnove i zakone međunarodnog poretka, kao i ranija Dodikova odluka da odlikuje Putina – kratkovidi su potezi koji ne služe interesima građana RS”. Pa naravno da štete interesima žitelja RS. Otkud bilo kome ideja da Dodik nešto radi u interesu građana? Čovek je godinama dosledan, gleda samo svoj interes, drugi ga ne zanimaju.

Oštar je bio i portparol Evropske unije Peter Stano koji je ponovio stav zvaničnika u Briselu da je održavanje bliskih veza sa Rusijom nespojivo sa evropskim putem. Tačno tako – Dodik i ne želi da BiH ide evropskim putem. “Evropska unija je bila kristalno jasna sa našim partnerima: odnosi sa Rusijom ne mogu biti uobičajeni sa Putinovim režimom, u senci ničim izazvane i neopravdane invazije Rusije na Ukrajinu”, poručio je Stano. Ne mogu biti, ali jesu. I šta sad? Ništa.

Stano je naglasio da EU želi da računa na sve zemlje kandidate kao pouzdane evropske partnere kad su u pitanju zajednički principi, vrednosti, bezbednost i prosperitet. Sjajno, svašta ljudi žele, neki rade na tome da ostvare svoje želje pa se to katkad i desi, a neki samo žele, pa od ispunjenja želja ne bude ništa. Kad su u pitanju zajednički principi, vrednosti, bezbednost i prosperitet – Dodik jednostavno ne zagovara ništa od navedenog. On principe i vrednosti deli sa Kremljom. Od Dodika pouzdanog evropskog partnera ne bi mogli da naprave ni Hudini, Dejvid Koperfild i Merlin kad bi udružili snage. Dodik je pouzdan partner Kremlja, što je dokazao nebrojena puta do sada.

Dodik se ponaša uobičajeno, sve je to već viđeno i očekivano, ali to izgleda ne nailazi na adekvatnu reakciju druge strane, one koja je izolovala Putina i stavila ga na poternicu. Dobro, Dodiku su bar SAD uvele sankcije, ali zato Vučića podržavaju iz sve snage, dok ovaj razvaljuje i Srbiju i okolne zemlje, šuruje sa Rusijom i gradi antievropsku autokratiju pomoću evropskih para. U Vučićevom slučaju zapadni partneri bar imaju neki izgovor, doduše providan – očekuju da normalizuje odnose s Kosovom, što bi, prema najnovijim predviđanjima futurologa, trebalo da se dogodi na Sveti Nikad ili, eventualno, kad na vrbi rodi grožđe (tačan datum nepoznat).

Šta je izgovor u Dodikovom slučaju, to nije lako dokučiti. Kad je već tako, kad ne postoji ozbiljna namera da se spreči destabilizacija regiona i širenje malignog kremaljskog uticaja, onda Dodik može da mirno nastavi po starom. Do nekog sledećeg susreta sa Putinom, nakon kojeg će ambasadori, portparoli i ostali sekretari i komesari ponovo izneti svoje zgražavanje, oštre osude, truizme i slične isprazne poruke iz neiscrpnog birokratskog repertoara.