Kako je Danilović (na)platio „skupu cijenu političke dosljednosti“

Za Antenu M piše: Radmila Tomović

Ima, tako, na našoj političkoj sceni nekih likova koji stalno prave brljotine, ali uglavnom prođu „ispod radara“. Ne da ti se, mrsko ti da se baviš njima. Oni se trude, brljaju, svuda ih ima, ali zalud.  Neinspirativni do zla boga. Eto, naprimjer, Goran Danilović. Baš se trudi. Stalno brlja, svuda prisutan, ali ništa...

E, zato ćemo sad da ispravimo tu nepravdu i da mu posvetimo dužnu pažnju.

Šta znamo o „našem junaku“? Profesionalni političar, filosof, pesnik, veliki vjernik, kolumnista...nečega.  Dovoljno.

Tokom kampanje za predsjedničke izbore, iz  Danilovićevih govora „za svadbe i sahrane“ upamtili smo rečenicu: „Lično ja i UCG smo platili skupu cijenu političke dosljednosti“.

Tako je, majstore!

Dosljednost je težak teret. Komplikuje život bez potrebe.

A, mogao je recimo da, kao gospodin, predaje u nekoj školi za 500-600 eura, džapa se sa đacima i roditeljima, spava poslije ručka... i da ga bog vidi.

Mogao je i  da se zamonaši... ode u manastir i tamo kontemplira o smislu i besmislu. Svjež vazduh, zdrava hrana, mir i tišina. Svi na njega zaboravili i ćao.

Mogao je da se potpuno posveti poeziji... pa da putuje autobusom po raznim smotrama amaterskog stvaralaštva... pa da  govori (blago erotiziranim glasom) svoje stihove u  varoškim salama, pa ga ljudi  slušaju, pa druženja, boemske večeri... Eh!

Eto, svašta je mogao, ali ne.

Ne, pa ne. Takav je. Ne može protiv sebe, pa to ti je. Prosto vapi, za srce ujeda: „Pustite me da budem dosljedan!“  

Oćeš da budeš dosljedan? Oćeš. E, kad si takav, plaćaj cijenu...

Onda ćeš ti majstore i kako ti se neće - da budeš profesionalni političar, pa ministar, pa kandidat za predsjednika, pa pare za kampanju, pa ćeš da primaš poslaničku platu (i kad bojkotuješ parlament)...

Aha, kako smo? Ima još...

Pa ćeš ti fino malo da kontrolišeš ovo visoko obrazovanje. Ne samo da kontrolišeš, već i da obezbjeđuješ.  Da budeš malo direktor. Ne više samo  V.D. Nego direktor i to Agencije za kontrolu i obezbjeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja! Ehej, čovjek - garancija kvaliteta! Nove Crne Gore.  

I, šta ćemo sad!? A, mogao si da uživaš... da budeš nastavnik, monah, pesnik... Sve to si mogao. A sad? Samo direktor. Žao mi. Dosljedno jeste. Kako ne. Ali, nekako mi nije poetično. Pa, je li tako?!