Ikona sa Filermose

Autor:Dragan Veselinov

Nema ubedljivog razloga da se kir Joanikiju udovolji i pokloni ikona Marije Bogorodice sa Filermose Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Ona je 1941. godine dospela iz ruku kralja Petra II Karađorđevića u ruke patrijarha Gavrila Dožića na čuvanje na teritoriji Crne Gore. Tada je kralj bežao iz zemlje a patrijarh Dožić nije, i sakrio je ikonu u Manastiru Ostrog. Osim toga, dobio je da sakrije i komadić drveta sa Hristovog krsta i ruku Svetog Jovana Krstitelja.

Sada je ikona izložena u ,,Plavoj kapeli“ Istorijskog muzeja na Cetinju i godišnje je vidi oko deset hiljada posetilaca. Ne vidimo ubedljivih istorijskih, umetničkih, verskih i političkih razloga da je Crkva dobije. Nije bitno ni to što bi po mišljenju nekih procenitelja ona na aukcijskom tržištu koštala ne manje od deset godišnjih budžeta Crne Gore – preteruju sa zapanjujućih 28,5 milijardi eura.

Crkva je ne bi ni prodavala, to bi bio svetski skandal.

Porijeklo i put Filermose

Po legendi, sam apostol Luka je u Siriji naslikao Mariju Bogorodicu kada je ona imala ne manje od 60 godina.

On je portretisao Mariju gledajući u devojku od 20 godina koja je ličila na nju. Navodno, Marija je pratila Lukino slikanje i blagodarno unela svoju saglasnost za izlaganje ikone.

Slikanje mlade Marije je bilo lako, jer Marija nije po Hristovom rođenju fizički starila, ona je ostala večno mlada, i takva je otišla i na nebo. I tako tamo i sada

izgleda. Ona je jedina žena bogorotkinja, ona je jedina nevina rodilja, ona je jedina besmrtna žena u istoriji, ona ima više od dve hiljade godina a lepša je od bilo koje boginje i žene na svetu.

Razne katoličke marijološke dogme su kod toga neumoljive: Cum praeexcelsa, Dominici gregis, Ineffabilis Deus, Ad diem illum, Fulgens corona, Munificentissimus Deus…

Ikona je iz Sirije otišla u Egipat pustinjacima sledbenicima Sv. Antonija, potom je otišla u Jerusalim, odatle u Carigrad, a u 13. veku je otišla krstašima u Palestini – i to hospitalerima Sv. Jovana. Oni već imaju ruku Sv. Jovana i komad jerusalimskog krsta.

Ikona potom odlazi, u 16. veku, na Rodos u crkvu na brdu Filerimos, a odatle u 17. veku na Maltu gde hospitaleri menjaju ime u ,,Malteški vitezovi“. Tada se ikona zbog prethodnog boravka na Rodosu već zove ,,Marija Filermosa“.

Krajem 18. veka malteški vitezovi poklanjaju Mariju Filermosu ruskom caru Pavlu I Petroviću Romanovu koji je tada bio i najveći malteški vitez i oni ga imenuju za svog vođu, kao ,,Velikog magistra“. On optočava zlatnom potkovicom Marijinu glavu sa mnoštvom dragog kamenja.

Rusi do 1917. godine čuvaju ikonu u dvorcu Gatčina – a njenu kopiju u lokalnoj katedrali - kog je u istoimenom gradu podigao kod Petrograda car Pavle I, a posle revolucije je iznose do Estonije, a odande odlazi u Dansku gde je drži majka cara Nikolaja II, carica Marija Fjodorovna, Dankinja poreklom.

Ona poklanja ikonu sa komadom Hristovog krsta i rukom Sv. Jovana mitropolitu Ruske zagranične crkve Antoniju Hrapovickom. Ovaj je drži do 1928. godine u ruskoj crkvi u Berlinu, a onda je on poklanja Aleksandru Prvom Karađorđeviću, kako bi se zahvalio Jugoslaviji na prijemu ruske emigracije i belogardejske vojske.

Primopredaja je zabeležena 1932. godine. Aleksandar nije tada mogao znati da će u Drugom svetskom ratu ruski belogardejci stati uz Nemce protiv Karađorđevića i da će podržati kvislinge Ljotića i Nedića, i da će učestvovati u strašnim masovnim zločinima u Srbiji.

Što sada sa ikonom

Karađorđevići su držali ikonu u crkvi u okviru svog beogradskog dvora do 1941. godine, kada je ona predajom otišla patrijarhu Dožiću u ruke, u Ostrog.

Posle rata, država otkriva ikonu i dve druge ,,svetinje“ u Ostrogu 1952. godine, i pohranjuje ih u bunker policije.

Do danas nije jasno zašto ih je do tada Crkva krila od vernika, niti je jasno zašto ih je Titova vlast rekvirirala radi mraka. Da li tajnovito držanje Crkve znači i da kralj Petar II nije poklonio ikonu Crkvi, već ju je samo njoj dao na čuvanje?

Nema pisanog dokumenta o tome…

Mitropolit crnogorski Danilo zahteva 1978. godine da se ,,svetinje“ daju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Država joj daje ruku Sv. Jovana i delić sa jerusalimskog krsta koju Mitropolija smešta u Cetinjski manastir, dok ikonu Filermosu država ne daje Crkvi i smešta je u cetinjski Istorijski muzej koji je deo Narodnog muzeja.

I od ovog veka je Istorijski muzej izlaže u lepoj ,,Plavoj kapeli“. Govori se da je Filip Vujanović bio sklon ideji objedinjavanja sva tri ,,objekta“ u rukama Crkve. To je molio i mitropolit Amfilohije Radović. No, njega je pratila nedokazana sumnja da je odgovoran za nestanak jednog od dragih kamenja sa malteškog prstena oko Filermosine glave. Basnoslovno je vredan.

Ipak, uprkos sumnjama, Radović je 2006. godine odneo na 40 dana ruku Sv. Jovana i komad jerusalimskog krsta na religioznu turneju po Rusiji uz pratnju ministra spoljnjih poslova Milana Roćena. Tamo su popovi objavili čudo, da je za 40 dana relikvije videlo tri miliona Rusa što dokazuje njihovo čarobno dejstvo.

To je prevarni broj, nije bilo čuda: nemoguće je da je svakog sekunda tokom 24 sata puta 40 dana, ispred relikvija stajao - drugi posetilac. Crkvu je oduvek živcirala empirija, a sklona je izmišljavanju misterija.

Nije tu bilo kraja, po povratku ,,svetinja“ u Crnu Goru, razvila se živa rasprava oko njihove budućnosti, koju je okončao Filip Vujanović izjavom da je razočaran zbog rovovskog fanatizma zastupnika raznih rešenja.

Pravni detalji

Gledajući strogo ,,civilno“, Filarmosa je od 13. veka do danas bila u necrkvenim rukama, od hospitalera do Tita, sem nekoliko godina kod Hrapovickog. Ko joj je pre toga bio tokom 800 godina nominalni vlasnik u Vizantiji, ne znamo. S tog stanovišta, izgleda da država Crna Gora ima pravo na ikonu Filarmosu. A šta ako se umeša i država Srbija, kao pravni naslednik Jugoslavije? Crkva bi dilemu rešila ukoliko bi imala validni dokumenat o statusu ikone određen odnosom kralja Petra II Karađorđevića (u stvari, regenta, kneza Pavla) sa patrijarhom Dožićem. A nema ga?!

Onda tok ide ovako: gde se dva prava sudare, pobeđuje sila. To je obično država. No, ako je već ona dala ruku Sv. Jovana i česticu rimskog koplja Mitropoliji

cetinjskoj na upotrebu, onda je ništa ne ometa da im pridoda i Filermosu. Naravno, ništa ne smeta ni da ostane u Istorijskom muzeju kada je već u ,,Plavoj kapeli“.

Ovde bi se više radilo o dobroj volji države nego o jasnim pravnim stajalištima.

Da li je Filermosa umjetničko djelo

Retko ko će da spori da ikonoslikarstvo nije slikarstvo.

Svakako da ono nije najvažnije na svetu i svakako da nije preteča slikarske moderne kako to misli veliki savremeni grčki slikar ikona Stamatis Skliris. Slovenački jezuita Marko Ivan Rupnik, konsultant Papskog saveta za kulturu, misli drugačije.

Skliris je studirao medicinu i teologiju u Atini, ali i istoriju umetnosti i teologiju na Filozofskom i Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Proveo je neko vreme u Manastiru Ćelije, Justina Popovića, kod Valjeva. I oslikavao je kod nas, recimo, i Stevana Dečanskog, u Ćelijama. Nama je on zanimljiv jer je kao sveštenik napustio vizantijsko ikonsko slikarstvo i zasnovao svoj stil zamenjujući senovite i zamračene tajanstvene delove likova svetaca i Hrista u korist veselih boja i životne svetlosti na licima hrišćana.

Ponekad podseća na našeg Uroša Predića.

On ne slika ikonu Bogorodice na način Sv. Luke kao ni na način vizantijskih (i srpskih) ikonopisaca. I gadi se ,,kopistike“ ikona koja se u poslednja dva veka razvila u komercijalnu konfekciju Crkve. Savremeno pravoslavlje je ugrozilo napore prethodnih ikonopisaca koji su se trudili da neprekidno otkrivaju nove načine izražavanja religioznog isijavanja duha vernika.

Lukina Marija

No, Filermosu niko ne kopira.

Jer, ako je Marija još uvek najlepša žena na svetu, onda će se mnogi koji vide Lukinu Mariju zapitati zar je moguće da su ljudima iz Crkve pre dve hiljade godina takve žene bile lepe. Iz nekog razloga Luka je Mariji dao neprivlačno lice i najduži mogući nos kakvog je gotovo nemoguće da vidite ni na jednom ljudskom biću. On izrasta iz njenog čela i zauzima više od jedne trećine visine njene glave.

Naravno, za pravoslavne ikonopisce je oponašanje anatomskih oblika ljudi nepoželjno, jer to navodno skreće pažnju sa duhovnog stanja vernika, ali je Luka

preterao u zanemarivanju estetike i anatomije. Osim toga, njegova Marija samo što ne zaplače ili joj glava ne padne od umora. Oko očiju su joj tamni kolutovi.

To je čudno za najzdraviju i najsrećniju ženu u istoriji. To je Sklirisa navelo da unese u svoje ikone optimizam, snagu i svetlost života. Kod njega su oči muškaraca i žena još istaknutije nego na klasičnim vizantijskim ikonama – gde su one glavni izraz slike. Skliris sledi takve oči, taj izravan pogled u vas, i miran stav, nema patnje, nema brige, ali nema ni epikurejskog hedonizma.

On ne beži od glavne poruke vizantijske ikone – a to je da se ne bojite smrti i ,,propadljivosti“ tela, jer smrt ne postoji, jer duša večno živi, ali je život ipak i dat da ga proživite u otkrivanju svih mogućnosti koje su nam Kreacijom ostavljene. Najkraće rečeno, Bog nije naredio tamnu Filermosu, već svetlost.

Uopšte nas ne čudi što se Skliris preselio u Kaliforniju kako bi u atmosferi zemlje u kojoj je razvoj formi i estetike života neprekidni izraz njegove ,,besne“ suštine. Tako je pomirio pravoslavnu ontologiju spokojnog hrišćanina sa burom radosti, sa eksplozijom života umesto sa ravnodušnošću na ovom svetu.

U tom smislu je Skliris prevazišao Filermosu, kod njega je prošlo vreme žena sa kolutovima oko očiju i obaveznom maramom na glavi.

Filermosa nije preteča moderne

Sa Sklirisom se mi ne slažemo da je stara vizantijska ikonografija preteča evropske moderne iz 19. veka na ovamo. Evropska moderna je začeta sa El Grekom i sakralnim slikama koje sa Vizantincima nemaju veze iako je El Greko bio poreklom Grk.

Vizantijska ikonografija je beg od radosti ljudskog života i beg je od samopoštovanja čoveka u korist poštovanja zatvora u koji nas je Kreator iz samoljubivosti bacio. Svaka stara vizantijska ikona, uključujući i Filermosu, je eshaton čekanja na smrt da bismo posthumno bili svedoci da nismo umrli. Ta umetnost poštovanja patnje sa udaljavanjem od našeg tela i strasti života - sa negacijom ljudske anatomije i stvarnih arhitekturalnih linija crkava i gradova, jeste novost u umetnosti, ali je ona degenerativne prirode.

Ona je tehnički ispod dostignutih slikarskih veština Grka i Rimljana, a u ideološkom smislu je nehumanistička. Ona je teofilska, ona slavi drugoga, ona slavi onog nedohvatljivog na nebu, a ne pomaže ljudima da se od njega otrgnu i pronađu samostalni put života.

To nije uspela ni italijanska renesansa, ali je u zapadnoj crkvi vratila u verskoj umetnosti pravo čoveka da se posveti sebi i svojoj lepoti, ubeđujući nas da je to bio smisao Hristovog teatra na zemlji. I, gle čuda, Rimska crkva je to prihvatila, a kalvinisti i evangelisti kod protestanata su ljudski uspeh u promenama profanog i dnevnog života prozvali Božjom nagradom.

Tek će Sezan i ostali u 19. veku da se odvoje od Mikelanđela i dovrše razlaz sa Bogom.

Crkvena umjetnost nije prkosna 

Papski kulturolog Rupnik je u pravu kada uočava da ,,crkvena umetnost nije prkosna, ona se ne uzdiže iznad drugih umetnosti.

To je umetnost samilosti i svedočanstva milosrđa Božijeg“. Doduše, tu oko Božijeg milosrđa ne mislimo kao i Rupnik: to milosrđe je samo smanjeni sadizam Boga koji kažnjenom ljudskom rodu daje nejasna pravila kako da se umile svom tvorcu koji ih muči patnjom zbog krivice koju nisu počinili.

I drago nam je što je Rupnik istakao da se savremena ruska ikonografija zahvaljujući teolozima poput Evdokimova, Florenskog i Uspenskog, približila zapadnom sakralnom slikarstvu. Ona je napustila vizantijsku repetitivnu i mračnu ikonografiju sa slavnim Andrejem Rubljovim.

Njihove ikone su svetlije od naših, svuda je plave i crvene boje (tu ima pravila), pokreti su ljudskiji, teme raznovrsnije i smelije, a gotovo da im je svaka crkva neponovljivo lepa. Tako i Filermosa sve više postaje predmet u izučavanju istorije ikonografije, i ona je sve više proto-ikona, uspomena na prvu slikarsku interpretaciju hrišćanstva.

Filermosa i kir Joanikije

Ako su kir Joanikije i Srpska pravoslavna crkva jedno te isto, onda Mitropolija crnogorska nije dostojna da dobije Mariju Filermosu.

On je traži da bi se pred njom pomolio a ne zbog njenog istorijskog umetničkog i političkog značaja. Niko ga ne sprečava da se u Istorijskom muzeju njoj obrati. Filermosa ne čeka na njegove molepstvije. Marijinih ikona ima koliko god hoćeš, neka kir Joanikije samo svrati u prvu prodavnicu verskih suvenira i kupi neku kopiju sa popustom za kaluđere, osvešta je, i moći će celog dana da je moli za razne usluge. Ništa od toga dobiti neće, jer Marija nije dar-boginja, a i ne može da ga čuje sa neba, ona ne čuje spiritualno kao Isus, fizička je.

Marija Filermosa je data državi Jugoslaviji Karađorđevića na poklon, a ne Crkvi. Kada bi Srpska pravoslavna crkva vodila politiku negovanja crnogorske države, bilo bi posve razumljivo da Crkvu na Cetinju nagradi Filermosom. Ali njena istorija i značaj, i njeni dijamanti, su suviše veliki da bi dospela u ruke tako malih, a grabežljivih ljudi.