Izvor života u Narodnoj skupštini

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ništa kod nas nije ozbiljno i temeljno, sve je aljkavo, traljavo, polovično, sneruke. Evo, recimo, aktuelna ujdurma oko skupštinskog nastupa Aleksandra Martinovića, ministra državne uprave i lokalne samouprave.

Držao je ministar u parlamentu vakelu na razne teme, posvetio se odbrani srpskih ratnih zločinaca osuđenih pred Haškim tribunalom, poglavito svog nekadašnjeg šefa Vojislava Šešelja. Zakasnio je koju godinu ili deceniju, tu ingenioznu odbranu je trebalo da iznese na sudu, gde se odbrana i inače iznosi. Ipak je čovek profesor na Pravnom fakultetu, pa bi to trebalo da zna.

Doduše, te zakasnele odbrane masovnih ubica, članova udruženog zločinačkog poduhvata su kod nas deo folklora, što je sasvim razumljivo. Pošto u tim nazovi odbranama nema nikakvih argumenata, nijedan ozbiljan sud na svetu ne bi uvažio te nacionalističke tlapnje, sve je to jalova rabota koja može da prođe samo kod hipnotisanih građana Srbije, kad već nema nikakvu pravosudnu težinu.

Prebrojavanje dece

No dobro, to nije bio predmet rasprave, kod nas ratni zločini retko budu kamen spoticanja, o tome ćemo razgovarati tek sa velike istorijske distance, za koji vek ili milenijum. Pošto se u parlamentu već nedeljama vodi rasprava o zahtevu da ministar policije Bratislav Gašić ode sa ministarskog mesta zbog dva masovna ubistva dece i omladine, Martinović se dotakao i juvenilnih tema. Prvo je zborio o roditeljima koji pošteno žive od svog rada i očekuju pomoć od države “da bi mogli da izdržavaju svoju decu i da bi mi kao nacija mogli da imamo što više dece”.

Potom se nekadašnji visoki funkcioner SRS-a koji je preleteo u Srpsku naprednu stranku čim je dolšla na vlast, okomio na opoziciju. Ovako je govorio Šešeljev i Vučićev ordonans: “Ja hranim troje dece. Šta vi hoćete da kažete, da samo vi imate decu? Samo vi volite decu? Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu itd. Kako vas, bre, nije sramota?”

Potom je razrađivao istu temu: “Ljudi, ne pobeđuje se na smrti, ne pobeđuje se na smrti dece. Pobeđuje se na borbi za život. Mi se borimo za život Srbije. Mi se borimo za to da Srbija ide napred i vi umesto makar da pokažete pijetet prema toj deci… Ti voliš decu? Koliko, Milivojeviću, imaš dece? Sada te ja pitam - koliko imaš dece?”

Kad izostane lustracija

Tu je došlo do kurcšlusa, opozicioni poslanici su burno reagovali, sednica je prekinuta. Sutradan su opozicionari zahtevali da Martinović napusti sednicu, bilo je verbalnih sukoba, pevanja i popevki, fizičkog koškanja, na kraju se ministar udaljio, pa se rasprava nastavila. Javnost je oštro osudila Martinovićev ispad, optužujući ga da je uvredio sve ljude koji nemaju decu, da diskriminiše i stigmatizuje, da je besraman, da daje neprimerene izjave, da se ruga bolu stotina hiljada parova koji se bore sa sterilitetom.

Dobro, sve je to tačno, ali ima tu još nešto. Za početak, napomena: Martinović je bio zamenik generalnog sekretara, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke, a potom i potpredsednik ove partije. U nekom srećnijem svetu, ta partija bi zajedno sa SPS-om bila zabranjena odmah posle pada zločinačkog režima, a svi funkcioneri bi bili lustrirani i nikad više ne bi mogli da se bave politikom, pa sad ne bismo o ovakvim stvarima ni raspravljali, i nama i našim susedima bi bilo mnogo lakše u životu.

Tvoje reči zvuče poznato

Martinovićeve reči zvuče poznato, kao da smo ih već negde čuli. Ministar nije baš rečit, niti preterano sposoban da detaljno obrazloži ideološku poziciju sa koje nastupa, sve je kod nas aljkavo, ostaje u skici, kopni u nedovršenosti. Za razliku od naših pobornika ideje da nacija treba da ima što više dece i da su bezdetni ljudi manje vredni, jer su praktično izdajnici nacije, bilo je u istoriji ljudi koji su umeli da znatno šire utemelje tu ideju. Izvesni Šiklgruber je u trenucima zatvorske dokolice seo i lepo napisao knjižurinu na 400 i kusur stranica u kojoj je detaljno objasnio kako će izgledati celokupni svetski poredak zasnovan na njegovim idejama, čim bude bio u mogućnosti da plan i program sprovede u delo.

Nije se dotični brkati čovečuljak zaustavio samo na tome da nacija treba da ima što više dece, već se nije libio da ide do kraja. Da, naciji treba mnogo dece za buduće nacionalne poslove. Ali kakve dece? Pre svega zdrave i prave, jer ne mogu bolešljiva deca, slabašna i nejaka sutra da osvete Kosovo, da obnove Dušanovo carstvo ili da proširi Lebensraum izabranog naroda. Kad već postavljaš premise, onda izvuci iz njih logične, neminovne zaključke, šta mi staješ na pola.

Šiklgruberu su takođe išli na živce parovi koji hrane kučiće, mačiće i ostale zlatne ribice, pa je to lepo i zapisao pre skoro jednog veka, a njegov argument danas ponavljaju silni poklonici tzv. porodičnih vrednosti, ne znajući od koga su ga preuzeli. Ovako je pisao Šiklgruber: “Narodnom pogledu na svet u narodnoj državi mora najzad da uspe da donese ono plemenitije doba u kom ljudi svoju brigu više ne vide u gajenju pasa, konja i mačaka, već u uzdizanju samog čoveka, doba u kom se jedan uviđajući ćuteći odriče, a drugi se radosno žrtvuje i daje“.

Podmladak u sefu nacije

I njemu je bila bliska ideja „da bi mi kao nacija mogli da imamo što više dece”: „Dete treba da se proglasi za najskupocenije dobro jednog naroda“. Samo što se nije tu zaustavio, već je izvukao logične konkluzije, sledeće rečenice glase: „Mora da se brine o tome da samo onaj ko je zdrav stvara decu; da postoji samo jedna sramota: a to je da kraj sopstvene bolesti i sopstvenih nedostataka ipak donose decu na svet, da to je najveća propast. Obrnuto se mora smatrati za osudu: naciji niko ne sme uskratiti zdravu decu!“

I zato treba svu pažnju usredsrediti na porodice sa mnoštvom potomaka, zato država treba „da se brine o tome da se plodnost zdrave žene ne ograničava finansijskom nesređenošću državne uprave, koja blagoslov dece pretvara u prokletstvo za roditelje. Ona treba da raščisti sa onom lenjom, tako zločinačkom ravnodušnošću, sa kojom se danas tretiraju socijalne pretpostavke porodice sa puno dece i mora, umesto toga, da se oseti kao najviši zaštitnik ovog najskupocenijeg blagoslova jednog naroda. Njena briga više pripada detetu nego odraslom“.

On da brani, ona da rađa

Kada je došao na vlast, Šiklgruber je počeo svoj program da sprovodi u delo. S jedne strane, njegov ministar propagande je neprestano forsirao važnost braka, rađanja što više dece zarad budućnosti nacije i otadžbine, a s druge strane se temeljno radilo na sterilizaciji i istrebljivanju onih koji su proglašeni bolesnima, maloumnima, degenericima čiji genetski materijal ne bi trebalo da se širi i da zagađuje čistotu krvi. Žene su ohrabrivane da rađaju, a ne da rade i grade karijere, kako bi se danas reklo. Uvedene su nagrade za velike porodice i veće oporezivanje za samce i parove bez dece, što su diskriminativne mere implicitno sadržane i u onom Martinovićevom solilokviju.

Organizovana je antifeministička propaganda, kao i nasilničke kampanje protiv lezbejki i neudatih žena. Rodne uloge su bile jasno podeljene, rečnikom današnjih sledbenika ove davne ideologije: On da brani, ona da rađa. Što je zapravo parafraza Šiklgruberovog ministra propagande koji onomad reče: “Misija žene je da bude lepa, da donosi decu na svet. Ovo nije tako primitivno kao što zvuči. Ženka ptice se lepi za partnera i izleže jaja za njega. U zamenu, mužjak skuplja hranu, čuva stražu i odvraća neprijatelja.”

Decu su od malih nogu vaspitavali u tom duhu, pa je četrnaestogodišnjim školarcima dato uputstvo za život: zdravlje je preduslov večne lepote - ne birajte drugara već druga za brak, težite ka što je moguće više dece. Pokrenut je i program Lebensborn (Izvor života) zarad uvećanja čiste arijevske rase, plan je bio da populacija nadljudi naraste na 120 miliona.

Izlet u mračnu prošlost

Šiklgruber je, naravno, Adolf Hitler, to je bilo pravo prezime njegovog oca, a svi navedeni citati potiču iz „Mein Kampfa“. Zanimljivo je videti kako se neke ideje, za koje smo mislili da su davno poražene, povampiruju i žive svoj drugi, posmrtni život. Doduše, kad su nacionalistički udarnici rehabilitovali saradnike nacista, otvarali konc-logore, činili zločine koji neobično liče na nacističke, a na kraju izvršili i genocid, što ne bi i druge ideje koje su vladale tridesetih godina XX veka dobile pravo građanstva.

Zanimljivo je videti kako se neke od tih ideja smatraju uobičajenim, normalnim, prihvatljivim, kako vrlo malo ljudi u njima vidi nešto sporno. Evo još jedne Gebelsove: „Nama muškarcima u novoj vlasti posebno je drago što se porodicama sa mnogo dece posvećuje posebna pažnja, jer želimo da izbavimo naciju od propadanja. Važnost porodice ne može se preceniti“. Ko sve danas ne bi mirno potpisao ove reči, od desničara, preko crkvenjaka, pa do raznih ljudi koji sebe ne smatraju nacionalistima, ali su nesvesno zarobljeni u patrijarhalnoj matrici.

Porodične vrednosti su na ceni, ali ipak se zna šta dolazi na prvo mesto. Što reče jedan nacistički veterinar: „Neudata majka koja odgaja zdravo i dostojno dete nemerljivo je vrednija za naciju od udate žene bez dece“. Zvuči baš poznato, kao nešto što bismo mogli da čujemo i na domaćem terenu, recimo u Narodnoj skupštini. Nije zgoreg povremeno zaroniti u prošlost, pogotovo u njene najmračnije lagume, nakon takvog izleta magle se razveju, pa i današnjica izgleda mnogo jasnije. I još mračnije nego što nam je delovala na prvi pogled.