Između zavere ćutanja i slavljenja genocida

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Hteo sam da pišem o poseti Jakova Milatovića Srbiji, ali ne mogu, nije danas dan za takve teme. Tu je ionako sve jasno, lepo je to objasnio Dragan Marković Palma, Arkanov ortak, rekavši u Skupštini kako je dobar pokazatelj da Vučić i družina vode ispravnu politiku to što nam je Milatović došao na noge. I to bi bila suština posete, odnosa Milatovića prema Vučiću, podaništva, vazalstva, svega što nam je dobro poznato. Jedanaesti je jul, 28. godišnjica genocida koji su srpske snage počinile u Srebrenici, teško je pisati o nečemu drugom. Pogotovo u zemlji koja oscilira između zavere ćutanja i otvorenog slavljenja genocida i njegovih počinitelja.

U jutarnjem programu nezavisne televizije gostuje lider Dveri Boško Obradović da, između ostalog, komentariše i godišnjicu genocida u Srebrenici. Ljubitelj lika i dela Ratka Mladića, idealan sagovornik za 11, jul. Ako su 11. jula doveli u goste negatora srebreničkog genocida, pretpostavljam da će 27. januara, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta dovesti nekog antisemitu i obožavaoca Adolfa Hitlera da prozbori koju mudru. Dveri su svojevremeno objavile čitav zbornik kojim se negira genocid, bilo je tu svega, cela lepeza poricanja, a među autorima tekstova i nekadašnji ratni savetnik Radovana Karadžića. Zna čovek iz prve ruke šta su uradili, samo neće to da prizna, pa falsifikuje prošlost.

Asanatori mentalnog terena

Bilo je i gorih stvari u tom zborniku, jedan doktor nekakvih nauka je otkrio zaveru protiv srpskog naroda u činjenici da se u Potočarima sahranjuju nekompletna tela, kaže taj neki dr Ljubiša Simić: “U velikom broju slučajeva je u pitanju manje od pet kostiju”, a potom docira kako ljudski skelet ima preko 200 kostiju, odakle izvlači zaključak da “tako mala količina tkiva u velikom broju slučajeva ne predstavlja reprezentativan materijal za utvrđivanje bilo kakvih sudsko-medicinskih činjenica”.
A je l’? Prvo Ratko Mladić i njegove ukoljice pobiju 8372 civila, potom leševe prevezu i sahrane u masovne grobnice, a onda te jame raskopaju, izmešaju posmrtne ostatke žrtava, pa ih sahrane u sekundarne grobnice, upravo zato da bi prikrili tragove zločina, da bi sutra olakšali njegovo negiranje.

I onda se pojavi neki asanator mentalnog terena i bez trunke stida kaže žrtvama: Gde su vam kosti? Nema tu dovoljno kostiju. Doktoru asanacije bi valjalo uzvratiti protivpitanjem: A što ne pitaš svog druga Ratka Mladića gde je sakrio tela? Što ne pitaš Bearu, Popovića, Nikolića i ostale rukovodioce genocida? Što ne pitaš hiljade onih koji su bili učesnici i svedoci ubijanja i pokopavanja? A možda i ti, doktore, nešto znaš, samo ćutiš kao zaliven, praviš se lud i igraš po kostima nevinih ljudi?

I onda je urednik tog zbornika-noža, zbornika-žice u kom se ovako pogano ruga mrtvima legitiman sagovornik 11. jula. Obradović je nešto mrmljao o Srebrenici, zločinima, stradanjima srpskog naroda, čitavih tridesetak sekundi, posle su prešli na “važnije” teme. Popularni nezavisni portal objavljuje tekst pod naslovom “Srebrenica: 28 godina od zločina za koji je izrečeno pet doživotnih kazni”. Zločin? Da nije slučajno genocid? Ili je to u Srbiji zabranjena reč, čak i među ljutim pobornicima slobodnog novinarstva? Dozvoljeno je pripremiti i izvršiti genocid, ali je nedozvoljeno upotrebljavati tu mrsku reč? Posle su naslov prepravili u “Srebrenica 28 godina kasnije, izrečeno pet doživotnih kazni”. Dobro, bar se u tekstu više puta genocid naziva genocidom.

Među narodima sediš kao ruglo ili kao užas

O režimskim medijima da i ne govorim, tamo se genocid istovremeno negira i proslavlja, masovne ubice su heroji, a oni što su kaznu odslužili su redovni sagovornici na ratne teme. Naprednjaci, socijalisti, bar pola opozicije, akademici, pisci, pesnici, istoričari, intelektualci, episkopi, popovi, novinari, takozvano javno mnjenje – većinski su udruženi u poricanju genocida, prikrivanju prošlosti, veličanju najgorih primeraka ljudske vrste koji su ubijali, silovali, klali, trpali ljude u konc-logore, raseljavali, proterivali, vršili etnička čišćenja i hiljadu drugih zverstava. Srbija je zemlja u kojoj su gradovi i sela premreženi grafitima ispisanim i nacrtanim u slavu Ratka Mladića, komandanta masovnih zločina i genocida.

Kroz srpsku javnost već decenijama se širi moralni smrad koji ubija dušu. U Srbiji urla laž, a istina mora da ćuti, rekao bi Breht. I još bi rekao: O, Srbijo, bleda majko, kako uprljana sediš među narodima, među ukaljanima padaš u oči. O, Srbijo, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi, da među narodima sediš kao ruglo ili kao užas.

Poricanje je poslednja faza genocida, a Srbija se i u tom finalnom delu pokazala kao efikasna, baš kao što je bila efikasna i onomad kad se ujedinila oko velikodržavnog programa, kad je režim Slobodana Miloševića organizovao, naoružavao, finansirao i nadgledao vojne, paravojne i policijske snage koje su počinile jezive zločine i genocid. Nema nama spasa, to je jasno, a zašto bi nam i bilo spasa, zar smo ga zaslužili? Nismo mi tu ni bitni, da nismo pretnja miru, da su nas primereno kaznili, izolovali i pustili da se gušimo u sopstvenom zločinačkom brlogu, niko se nama ne bi ni bavio.

Pobornici ideologije krvi i tla neumorno rade već decenijama, pišu i govore gadosti, falsifikuju, lažu, rugaju se žrtvama, izmišljaju, krivotvore. Stvorili su ogroman genocidni opus kao nekakvu zavesu koja treba da prikrije istinu. A iza te mentalne zavese kriju se neshvatljivi užas i nemerljiva patnja. Koliko god se zlikovci trudili, ništa neće ostati skriveno.
Ja sam '81. godište. Što ja? Šta ćete od mene?

Zaštićena svedokinja iz okoline Srebrenice koja je ostala bez muža i dva sina, svedočila je na suđenju Radislavu Krstiću kako su joj srpski vojnici odveli sina koji nije navršio ni 14 godina. Govorila je kroz plač i jecanje: “Iskočio je taj njihov vojnik, rekao je mom djetetu, ‘vi na desno, a ti mladiću lijevo’. On je rekao: ‘Pa što ja? Ja sam '81. godište?’ On je opet ponovio, ‘vi desno’, imao je neke torbe u rukama, ‘baci torbu desno, a ti lijevo’. Ja sam ga tako zgrabila i ja sam ponavljala za njim, a on je opet vikao: ‘Ja sam '81. godište. Što ja? Šta ćete od mene?’ I ja sam ponavljala za njim, ‘nemojte, bogati, pa on je '81. godište. Šta će vam on?’ On je opet ponovio, ja sam ga držala čvrsto uza se, on ga je zgrabio, zgrabio je onu torbu, nju je bacio desno, njega zgrabio iz mojih ruku, odbacio lijevo. Nije se okrenuo, kaže samo meni: ’Uzmi ti meni, mama, torbu, uzmi...’.“

Dugo je trajalo svedočenje, a onda, na samom kraju, svedokinja je pitala sudiju da li može da kaže još nešto. Obratila se Krstiću, preko sudija Haškog tribunala: “Molila bih vas da pitate gospodina Krstića ako može, da li ima nade, da li postoji... bar to moje dijete koje su mi iz ruku uzeli živo... Jer ga sanjam. Sanjam ‘vako mi nosi cvijeće, kaže, majka, evo ja sam došao. Ja ga grabim, pitam đe si, sine, bio? Bio sam, majka, u Vlasenici, sve dosad sam bio u Vlasenici. Pa bih molila ako bi gospodin Krstić znao to nešto... da bi bio negde živ, da”.

Pretvarao sam se da sam mrtav

Mevludin Orić preživeo je streljanje u blizini škole u Orahovcu 14. jula 1995. godine. Srpski vojnici su ih kamionima odvezli iz škole do obližnje livade, između visokog železničkog nasipa i guste listopadne šume. Na suđenju Vujadinu Popoviću i drugima, Mevludin je ispričao šta se dogodilo.

“Kada smo stigli do tog mjesta i kada su se kamioni zaustavili, rečeno nam je da skačemo dolje i da se moramo požuriti. Mi smo poskakali dolje. Kamion nije bio visok, jer je to bio manji kamion, takozvani tamić. Kada smo skakali dolje, vidio sam ispod poveza na očima da sam skočio na neku livadu. Amidžić me zovnuo. I on je skočio sa kamiona. Okrenuo sam se i uhvatio sam ga za ruku. Oni su nam rekli da se postrojimo. ‘Postrojte se! Postrojte se!’ Uzeo sam svog rođaka za ruku, a on mi je rekao: ‘Oni će nas pobiti’. Ja sam odgovorio: ‘Ne, neće. Ne trebaš se bojati’. Onda su složili rafale po nama. Moj amidžić je odmah bio pogođen. Odmah je pogođen, zapomagao je i veoma čvrsto stezao moju ruku. Istrgnuo sam ruku i bacio se na zemlju. On je pao po meni, po donjem dijelu leđa; ja sam se od tog momenta pretvarao da sam mrtav. On je još drhtao. Osjećao sam kako njegovo tijelo na mome drhti, onda se počeo kočiti. Tako je umro na meni”.

Vojnici Zvorničke brigade nastavili su da dovode nove ture i da ih streljaju. Dovezli su drugi kamion, pa treći, i tako redom, satima i satima. Ubijanje je trajalo čitavog dana, a nastavilo se i kad je pao mrak, pod svetlima rovokopača. “Meci su zviždali oko mene. Tako su dovlačili, ne znam koliko vremena je prošlo. U jednom momentu sam čuo: ‘Eno ga bježi’. I počeli su pucati. Kazali su: ‘Ubili smo ga’. Samo životinja može cijeli dan biti na livadi i ubijati”, svedoči Mevludin Orić.

Neću živ u zemlju

I nastavlja: “Kada su shvatili da ima preživjelih, naredili su da još jednom pucaju u glave već mrtvih srebreničkih muškaraca. Sam sebi sam rekao: ‘Gotovo je. Ali i neka me ubiju, da se ne patim. Žedan sam, mravi me jedu…’ (…) Govorili su... Kad ostane ranjenik neki, koji je ranjen, zvali su ga imenom Zulfo. ‘Eno ga, Zulfo, mrda se. Idi ga dokrajči!’, tako da se čuje pucanj. Bilo je ljudi koji su molili: ‘Ubijte me!, tako da oni kažu: ‘Neka, pati se još! Majku ti jebem ustašku, majku ti jebem tursku, balijsku, pati se još!’ Da neće da ga ubiju do kraja, nego puste ga ranjenog. (…) Čuo sam i mašine da rade. Oni su valjda već pripremali grobnicu. Razmišljao sam da, ako preživim, a počnu da guraju mrtve u zemlju, skočit ću da bježim jer neću živ u zemlju. Čuo sam pucnje. Čuo sam da prilazi meni. Zakačio je moju petu čizmom. Pucao je opet u Harisa i onog do mene i otišao dalje. Bio sam zažmirio i čekao metak. Tada sam pao u nesvijest”.

Osvestio se tek kad je pala noć, kiša ga je probudila. “Padalo je. Nisam znao ni gdje sam. Svjetla su bila upaljena. I dalje su dovlačili ljude… Na kraju je jedan rekao: ‘Nema više.’ Ugasili su svjetla, upalili auta i otišli. Ležao sam još pet minuta jer sam mislio da im je to taktika. Nisam osjećao noge. Kada sam ustao i pogledao livadu, počeo sam vrištat’. Ne možeš sam sebe zaustavit’.”

Livada je bila puna leševa, nisi imao gde nogom da stupiš na tle. Mevludin je ugledao još jednog preživelog čoveka, dopuzao je do njega četvoronoške, preko mrtvih tela. Bio je to Hurem Suljić. Zajedno su uspeli da pobegnu u šumu, a nakon nedelju dana pošlo im je za rukom da se domognu slobodne teritorije.

To su samo dve priče iz Srebrenice, a ima ih na hiljade. Samo dva odlomka iz dve priče, a čovek zanemi od muke i užasa posle njih. A ovi što negiraju genocid, pa tako govore na primer o “srebreničkim dešavanjima u julu 1995” (Dnevnik RTS-a), mogli bi bar malo da se obaveste šta to konkretno negiraju. I da saznaju bar osnovne stvari o tom “strašnom zločinu koji nije genocid”.

Kad već ne znaju za sramotu.