Srpske desničarske krpe i evropske neofašističke zakrpe

Piše: Tomislav Marković

Ultranacionalisti, esktremni desničari, putinofili, vagnerovci i ostali kukasti elementi srpskog društva alergični su na sve što dolazi iz Evrope, neprestano kleveću evropsku uniju, dekadentni zapad i sva dostignuća evropske civilizacije.

U sveopštoj mržnji koju naši rašisti i našisti ispoljavaju prema Evropi ipak postoji poneki izuzetak. Sve je ovdašnjim desničarima u Evropi odvratno, bolesno, degenerisano i trulo osim retkih egzemplara sličnih njima. A nije im strana ni Evropa baš u svim izdanjima, recimo ona iz tridesetih i prve polovine četrdesetih godina XX veka im je sasvim po volji.

Među učesnicima su se našli i Roberto Fiore iz Forza Nuova, Nik Grifin, predsednik Hrišćanskog nacionalističkog pokreta iz Britanije, Klaus Kremer iz Otadžbine (ex Nacional-demokratska partija Nemačke), Ivan Benedeti iz Francuske nacionalističke partije, predsednik neonacističke grčke partije, bivši funkcioneri zabranjene Zlatne zore, predstavnici rumunske Nove desnice, španski ultranacionalisti.

Ujedinjeni u ćeliji

Pored ideoloških uverenja iz ropotarnice istorije, većinu učesnika konferencije “Evropski desničari o krizi na Kosovu” spaja i to što su imali problema sa zakonom. Benedeti je 2021. godine osuđen, jer je na svojoj veb stranici objavio antisemitski video-snimak pod naslovom „Jevreji, incest i histerija“, u kojem je tvrdio da su Jevreji “prirodno incestuozni”. Naredne godine sud mu je odredio da plati kaznu od 10.000 evra, zbog negiranja zločina protiv čovečnosti, jer je objavio tekst u kojem umanjuje broj pobijenih u Holokaustu.

Roberto Fiore koji se deklariše kao neofašista, 1980. godine je bio osumnjičen da je učestvovao u terorističkom napadu u Bolonji u kojem je poginulo više od 80 osoba. Oslobođen je optužbe za učešće u samom napadu, ali je osuđen na pet i po godina zatvora zbog učestvovanja u zaveri i zbog veza sa ekstremističkom organizacijom Treća pozicija (Terza Posizione). Emigrirao je u Veliku Britaniju kako bi izbegao služenje zatvorske kazne. Tamo je usko sarađivao sa Nikom Grifinom.

Grifin je takođe osuđivan, 1998. godine na teret su mu stavljeni poricanja Holokausta i širenje antisemitizma. Osuđen je na devet meseci zatvora za krivično delo objavljivanja ili distribucije rasnohuškačkog pisanog materijala, u nastavku karijere optuživan je za širenje rasne mržnje prema muslimanima. Klaus Kremer je 2005. godine osuđen na godinu dana uslovno, zbog antisemitskih izjava izgovorenih na neonacističkim demonstracijama i zbog govora mržnje. On je besedio kako Jevreji podržavaju seksualno zlostavljanje dece, pa iz tog razloga ni u Nemačkoj, ni bilo gde drugde na svetu, ne treba da bude mesta za sinagoge. Sasvim očekivano od političara iz neonacističke partije, sa njegovim stavovima bi se složilo celo negdašnje rukovodstvo Nacional-socijalističke partije.

Idealan trenutak za rat

Ni domaćin ovog uvaženog skupa, Miša Vacić, nije izuzetak u ovom finom kriminalnom društvu. I on je imao probleme sa zakonom, pa je tako je 2013. godine osuđen na godinu dana uslovne kazne zbog širenja diskriminacije i izazivanja mržnje protiv LGBT osoba, nedozvoljeno nošenje oružja i ometanje službenog lica u vršenju dužnosti. Naprednjačkom režimu to nije smetalo da Vacića zaposli kod Marka Đurića, u Vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju. U vrlom novom Vučićevom svetu ekstremistički stavovi i ponašanje, širenje mržnje prema manjinama i kršenje zakona nisu smetnja, već preporuka za posao.

Sve u svemu, fin neki svet se okupio na beogradskoj konferenciji, našla srpska desničarska krpa evropske neofašističke i neonacističke zakrpe. O čemu su ovi pristojni i nadasve miroljubivi ljudi zborili u Press centru Udruženja novinara Srbije, gde je konferencija održana? Šta srpskoj javnosti imaju da poruče ekstremisti koji ni svojim domovinama ne misle ništa dobro? U najkraćim crtama njihova poruka glasi da Kosovo nije nezavisna država, već okupirana teritorija koju treba vratiti pod okrilje Srbije i tako ispraviti nepravdu nanetu Srbima. Kako postići taj cilj? Pa ratom, kako drugačije.

Nik Grifin je otvoreno pozvao Srbiju da započne rat na Kosovu, jer je sad idealan trenutak za novi Kosovski boj. Britanski desničar je pričao bajke o tome kako je maltene srpska vojska jača od britanske, kako je NATO oslabljen jer je svu municiju i naoružanje dao Ukrajini.

Potom je izložio analizu kakva se u Srbiji može čuti svakog dana, među pivopijama pred prodavnicom, pogotovo kad se popije koja flaša više: “Ne mogu istovremeno ratovati protiv Rusije, što se dešava u Ukrajini, istovremeno se sukobljavati sa Kinom, što im je zapravo glavni cilj. U njihovim glavama bi rat u Srbiji bio ne drugi, već treći front. NATO je radikalno prenapregnut, NATO je u krizi, a kriza u NATO je prilika za Srbija. Ako Srbija krene u oslobođenje Kosova, NATO i EU će kukati, pretiti, uvesti sankcije ali neće ući u rat. Vreme za oslobođenje Kosova je sad. San će postati realnost – Kosovo je Srbija”.

Putinovi trbuhozborci

Dobro, ljudi valjda i postaju sledbenici neofašizma i neonacizma, jer nemaju veze s mozgom i sa životom, a nešto ipak mora da se radi, i da se namakne nekakva iluzija identiteta. Čak ni kod nas, u temeljno devastiranom društvu, ovakva retorika ne može da naiđe na većinsku podršku, jer ljudi ipak nisu podvrgnuti masovnoj lobotomiji. Ako ništa drugo, ove desničarske ekstremiste bi trebalo podsetiti da na Kosovu srpsku vojsku ne bi dočekala kososvka vojska, već NATO snage. A NATO nema običaj da se ne brani. Srpskoj desnici i njihovim saveznicima iz evropskog podzemlja izgleda nije bilo dovoljno poraza 1999. godine, već bi to ponovili, e da bi bili poraženi još grđe i temeljnije.

Šta ih briga? Oni ionako ne planiraju da lično učestvuju u bilo kakvom sukobu. Vacić je onomad obećavao da će lično mobilisati tuđu decu za novi rat na Kosovu. Zna se ko treba da gine, baš kao i svaki put kad samozvani rodoljubi povedu neki rat. Evropski ekstremisti su obećali da Srbija neće ostati sama ukoliko krene u rat sa Kosovom, oni će doći da pomognu hrišćanskoj braći, vrlo su raspoloženi da ratuju za svetu srpsku zemlju, rame uz rame sa Srbima.

Takođe su se složili da je NATO neprijateljska organizacija koju treba proterati iz Evrope i uništiti, jer samo pljačka evropske zemlje, kako reče Fiore. Zanimljivo je da se sve što su evropski desničari izgovorili u Beogradu neobično poklapa sa idejama Vladimira Putina i Kremlja. Kakva neobična podudarnost! Podudarnost postaje još neobičnija ako se prisetimo da Putin izdašno pomaže ekstremne desničare širom Evrope, finansijski, logostički i na sve druge načine, kako bi potkopao demokratiju, slobodu, vladavinu prava i stabilnost Evropske unije. Čudni su putevi kremaljskih poruka, ponekad idu okolo-naokolo, preko raznih evropskih zemalja, pa tek onda stignu u Beograd.

Dogodine u Gdanjsku

Možda je ipak bilo najzanimljivije izlaganje Klausa Kremera, tačnije jedna njegova rečenica: “Mi Nemci dobro znamo kako je to kad izgubiš deo otadžbine, na primer Pruske”. Eh, ti nacionalisti, stalno gube delove otadžbine, nikako da dostignu žuđenu teritorijalnu celovitost. Delovi Pruske više nisu deo Nemačke otkad je u Drugom svetskom ratu poražen Treći Rajh, što Kremer nikako ne može da prežali, pa se budi i usniva sa parolom “Dogodine u Gdanjsku”.

Gospodinu Kremeru bi ipak trebalo postaviti nekoliko logičnih pitanja. Zašto žalite samo nad otetim delovima Pruske? Zašto ste tako skromni i samozatajni? A Sudeti? Oni vam ne nedostaju? Šta bi sa Austrijom? Planirate li kakav anšlus ako vam se ukaže prilika? A Češka, Slovačka, Poljska? Zar nije cela Evropa vaš Lebensraum? Zašto odustajati od ciljeva koje je pre stotinak godina zacrtao vaš rodonačelnik?

Lepo je što vi, her Kremeru, zajedno sa vašim drugovima po antisemitizmu, islamofobiji i drugim oblicima mržnje priželjkujete da Srbija krene u okršaj sa NATO alijansom, pa da tako najzad počne dugo željeni prevrat u svetskom poretku o kojem zbore putinofili svih boja, konfesija i nacija. Lepo je sanjati na javi, samo ne ide to tako. Koliko se sećam istorijskih činjenica, takvi prelomi se odvijaju po nešto drugačijem scenariju. Prvo bi vi trebalo da dođete na vlast u Nemačkoj, a Fiore u Italiji, pa onda ide paljenje Rajhstaga, donošenje rasnih zakona, osnivanje konc-logora za političke protivnike i druge nepoželjne kategorije, tek potom slede prisajedinjenje Austrije i okupacija Sudeta.

Dekadentna desnica

A onda ide potpisivanje pakta Kremer-Lavrov, podela Evrope između Rusije i Četvrtog Rajha, okupacija Srbije, postavljanje Miše Vacića za predsednika kvislinške Vlade, te dodeljivanje Kosova srpsko-desničarskoj Srbiji kao nagrada za verno savezništvo. Tako se to radi, upravo tim redom, a ne obrnuto, ne može se počinjati od kraja i završavati početkom.

Ne znam za druge delove evropskih društava, ali ove neofašiste, neonaciste i ostale ekstremiste stvarno je zahvatila dekadencija. Sve je to postalo smušeno, traljavo, glupavo i neozbiljno, srećom po Evropu i ovu našu nesrećnu zemlju. Jer gosti beogradske konferencije u zemljama iz kojih su došli predstavljaju teške marginalce, a u Srbiji ih dočekuje saveznik Aleksandra Vučića, predsednika države. Ta tužna činjenica govori dovoljno i o Evropi i o Srbiji.