Duh apsolutnog jedinstva i drugi prividi

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Na Kongresu kulturne akcije 1971. godine u Kragujevcu Radomir Konstantinović, u izlaganju naslovljenom „Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“, proročki je progovorio o totalitarnom nalogu potpune sloge. Govorio je o opasnom uverenju „da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti“, te kako takva težnja dostiže ponekad „oblike pune agresije“.

U tom trenutku Konstantinović težnju za apsolutnim jedinstvom prepoznaje u sledećim pojavama: „Neka je to, u ovom času, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka je to volja birokratskog uma, ta samovolja čija opasnost ne prestaje da biva jedno od težih naših iskušenja: uvek je to, u suštini, ista težnja za apsolutnim jedinstvom, težnja koja se javlja kao unutrašnja negacija višeglasja u načelu i stvarnom životu. To je uvek težnja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijaštva, ako ne već i samu apokalipsu”.

Jednoumlje i bezumlje

Krajem osamdesetih godina težnja za apsolutnim jedinstvom dobila je svoj ideološki i politički izraz u nacionalnoj homogenizaciji i diktaturi nacionalnog identiteta, koje traju do dana današnjeg. Trubaduri nacionalnog buđenja inaugurisali su jednoumlje u vrhovnu vrednost, a svako drugačije mišljenje, sve što se izdvaja iz oktroisanog konsenzusa, sve inokosno, individualno i apartno proglasili su nacionalnom izdajom. Pojmove jednoumlje i drugačije mišljenje treba uzeti sa rezervom, oni podrazumevaju da postoji isto, većinsko mišljenje, da u njemu iako je kolektivno postoji nekakvo umlje, te da se onda drugačije mišljenje pozicionira u odnosu na dominantnu misaonu struju.

U stvarnosti tog opšteprihvaćenog mišljenja zapravo nema. Jednoumlje je suviše ambiciozna reč za ovo stanje duha, to je pre bezumlje i antiumlje. Koja je to vladajuća doktrina u odnosu na koju je neko subverzivan i disident? Kako ona glasi? Gde se može pročitati? Memorandumsko-ćosićevsko-bećkovićevske izmislice i besmislice smešno je podvoditi pod pojam mišljenja, a ništa ozbiljniji nisu ni radovi onih što na svet gledaju kroz snajper srpskog stanovišta, nišaneći duh samoporicanja.

Ne može se mišljenjem nazvati sumanuti stav koji bi mogao da stane u jednu rečenicu: “Svi Srbi u jednoj državi”. Ono što veterani nacionalnog onesvešćivanja i njihovi vrli učenici nazivaju srpskim nacionalnim programom nije nikakav program, nikakvo mišljenje, čak nije ni parodija mišljenja, to je naličje jednog očajanja, strašna duhovna beda, neartikulisani krik duha plemena u agoniji, koji je Radomir Konstantinović krstio duhom palanke.

Prokrustova postelja nacionalnog identiteta

U svetu palanke pojedinac je u potpunosti podređen kolektivu, tu nema mesta za slobodni razvoj ličnosti; egzistencija nije neizvesna, uzbudljiva pustolovina, već besmisleni rad, otaljavanje po zadatom obrascu; čovek nije čitav jedan svet, jedinstven i neponovljiv, već beznačajni, zamenljivi deo mnogo važnije celine, zupčanik u bezdušnom mehanizmu. “U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje ‘sveta’, kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla”, piše Konstantinović u “Filosofiji palanke”.

Citirani odlomak iz teksta „Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“, izgovorenog dve godine nakon objavljivanja “Filosofije palanke”, samo je odjek i varijacija na temu iz Konstantinovićeve grandiozne studije. U polivalenciji, višeglasju, raznolikosti, u bogatstvu ljudskog sveta duh palanke vidi čist izraz demonskih sila. Otuda i stavljanje sloge na pijedestal, ona slovi za nedosežan ideal, a nesloga je oklevetana kao jedan od glavnih uzroka srpske propasti. Međutim, raslojenost i diferenciranost su prirodna stanja društva; ono može da bude samo složeno, nikako složno, iz prostog razloga što je sačinjeno od nekoliko miliona raznorodnih ljudskih bića koja imaju različite interese, težnje, žudnje, verovanja, vrednosti i stremljenja.

Svu tu šarenolikost nesvodljivu na jedan obrazac, čak i najširi, duh palanke bi da okljaštri i nasilno smesti u Prokrustovu postelju nacionalnog identiteta. Takve trošne konstrukcije i fantazije o čarobnom superlepku koji spaja sve pripadnike nacije odavno je srušio u prah Miroslav Krleža u eseju “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva”: “Hrvatstvo nije Jedno Jedinstveno Hrvatstvo kao Takvo, i to je osnovno kod ovoga razmatranja. Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”. Nepomirljivost ne mora da bude klasna, to je samo jedna od mogućih opozicija. Nema srpstva koje bi spojilo Dobricu Ćosića i Radomira Konstantinovića, to su različiti, dijametralno suprotni svetovi. Kao što nema ni nemstva koje bi bilo u stanju da pomiri Martina Lutera i kardinala Albrehta fon Brandenburga.

Uskraćivanje prava na ličnost

Belodano je da se u korenu ideala apsolutnog jedinstva nalazi neprijateljstvo prema individualnosti, ličnosti i slobodi. O tome je ubedljivo govorio Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu za zagrebački “Start” 1988. godine, u jeku kampanje koju je protiv njega vodio Miloševićev režim, nakon znamenitog pisma CK SKS-u i objavljivanja knjige “Mrtvouzice”: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna... Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac: pogledajte koliko se samo pominju subjektivne snage (u množini)... Ko je, i gde je ko pomenuo ikoju ‘subjektivnu snagu’ (u jednini), dakle, snagu neke ličnosti, nekog i nečijeg intelekta, neke lične ideje?”

Mržnja prema ličnosti logična je posledica desubjektivizacije, dobrovoljnog odustajanja od sopstvene ličnosti zarad utapanja u kolektiv. Duh apsolutnog jedinstva nije ograničen na nacionalizam, njegova totalitarna priroda može da navuče raznorazne ideološke maske. U memoarskoj knjizi “Ukleti neimar” Bogdan Bogdanović se priseća govora koji je 1968. godine držao svojim studentima tokom pobune: “’Pođimo, dakle, gospođice i gospodo, od nepobitnih činjenica da ova nesrećna zemlja nikad, ni u monarhiji, ni u republici, ni u republikanskoj monarhiji, nije oskudevala u bitangama i u gluperdama – a takvi su uvek imali sva prava da terorišu obrazovanije i pametnije od sebe!’ Moj ton, iako nije spadao u retoriku najvišeg reda, pogodio je u srž problema. Elitni studenti su već u ono vreme shvatali da su nepoželjna manjina i da im populizam, koji se onda još nazivao ‘samoupravna demokratija’, sprema tiho, pa i manje tiho potiskivanje i, u krajnjoj liniji, namenjuje im izgon iz zemlje”.

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji srpske poezije, “Otkrovenja” Rastka Petrovića, dočekana je povicima da je njen autor degenerik i psihički bolesnik kog treba hospitalizovati, a malo je falilo da crkva na njega baci anatemu. “Javna ptica” Milana Dedinca proglašena je za “intelektualni abort”, jedan od najvećih esejista našeg jezika Marko Ristić osporavan je sa svih strana, a verovatno je najparadigmatičniji Krležin slučaj. Njega su tukli i desni i levi i centralni, i njegovi i tuđi, i klerikalci i zadrti partijci, ko god je stigao. Sreća da je Krleža bio vrstan polemičar, pa nam je ostavio “Moj obračun s njima”, “Dijalektički antibarbarus” i brojne članke i eseje, kao svedočanstvo kako u našoj zaparloženoj sredini prolaze umni i talentovani. 

Kolektiv iznad pojedinca

Netrpeljivost, mržnja, ostrakizam i slične pojave nisu rezervisane samo za one koje jednolična većina doživljava kao obrazovanije i pametnije od sebe, isti tretman doživljava svako ko se ne uklapa u dominantni obrazac. Bitno je samo da neko bude malo atipičan, da se ponaša drugačije od glavnine stanovništva, to je sasvim dovoljno da posluži kao objekat mržnje na koji će zajednica projektovati sva zla ovog sveta.

Za konzervativni, patrijarhalni, kolektivistički i autoritarni svetonazor karakteristična je mržnja prema slobodi i prezir prema pojedincu, njegovom životu i jedinstvenoj sudbini. Pojedinačnom, empirijskom subjektu se uvek nameće nekakav kolektiv kao bitniji od njega samog, svejedno da li je u pitanju država, nacija, crkva, pleme, porodica, uvreženi kodeks ponašanja, običajno pravo ili opšeprihvaćeni moral. Svaki slobodniji način života, svako ko se izdvaja iz gomile, prolazi kroz vrelijeg ili hladnijeg "toplog zeca" okoline koja ponekad ume da bude tamo daleko.

Homoseksualci, lezbejke, osobe koje ne žele da svijaju porodično gnezdo ili da imaju decu, oni koji turbo-folkersko urlanje ne smatraju muzikom, pojedinci nezainteresovani za poslove i dane Novaka Đokovića, ateisti i agnostici, individue koje drže da je nacija obična fikcija, čak i osobe koje se oblače malo neobičnije od većine ili pankeri sa zelenim čirokijem na glavi – svi oni, i nebrojeni drugi, na meti su pravedničke većine koja prema inokosnim pojedincima izražava različite nijanse netrpeljivosti, od prezira, preko podsmeha do otvorene mržnje i nasilja. Jedino za šta nema mesta u ovakvom sistemu je pojedinačno ljudsko biće, njegova neponovljiva sudbina i neprikosnovena sloboda izbora da odlučuje o sopstvenom životu.

(Ne)mogući preobražaj

Evropska unija kojoj formalno težimo zasnovana je na nekim drugačijim, dijametralno suprotnim principima. Kako veli Povelja EU o osnovnim pravima: “Svesna svog duhovnog i moralnog nasleđa, Unija je utemeljena na nedeljivim, univerzalnim vrednostima ljudskog dostojanstva, slobode, jednakosti i solidarnosti; ona se zasniva na načelima demokratije i vladavine prava. Ona stavlja pojedinca u središte svojih aktivnosti, uspostavljanjem građanstva Unije i stvaranjem prostora slobode, bezbednosti i pravde”.

Kako kolektivističko društvo pridružiti zajednici koja je utemeljena na stavljanju “pojedinca u središte svojih aktivnosti”? Kako društvo koje prezire i mrzi ličnost, slobodu i individualizam i koje taj prezir i mržnju neguje kao osveštanu tradiciju, kao integralni deo nacionalnog identiteta - preobraziti u zajednicu u kojoj su neprikosnoveni ljudsko dostojanstvo i sloboda ličnosti? Da li je to uopšte moguće?

Kako društvo koje uzdiže apsolutno jedinstvo i ne trpi različitosti dovesti do stanja duha koje opisuje Džon Stjuart Mil u knjizi “O slobodi”: “Načela koja vrede za ljudsko postupanje isto kao i za ljudsko mišljenje, jesu da čovečanstvo nije nepogrešivo, da su istine najčešće samo poluistine, da jedinstvo mišljenja nije poželjno osim kad proizlazi iz najpotpunijeg i najslobodnijeg poređenja sa suprotnim mišljenjima, da različitost nije zlo već dobro sve dok čovečanstvo ne bude mnogo sposobnije nego što je sada da spozna sve strane istine”?

Prokleta pitanja

Teško je ovakve ideje uskladiti sa društvom u kojem veliki vođa misli da zna sve o svemu, gde je traženje istine nepopularna disciplina (za razliku od traganja za autoritetom kom se treba pokloniti), gde je najnormalnije da političar izjavi: “Posle patrijarha se ne govori”. Kako tek neke druge, zamašnije Milove misli presaditi na ovo naše tle, a da odmah ne uvenu?

Na primer, njegovo shvatanje da je sloboda izražavanja i objavljivanja mišljenja načelo koje “zahteva slobodu ukusa i težnji, planiranja našeg života tako da odgovara našem karakteru, da radimo ono što želimo bez obzira na moguće posledice, a da nas naši bližnji ne sprečavaju ukoliko im time što činimo ne nanosimo štetu, čak i ako misle da je naše ponašanje budalasto, izopačeno ili nepravilno”. Kako u to ubediti bližnje koji čvrsto veruju kako je njihova sveta obaveza da zatiru svaku klicu naše osobenosti, kako se ne bismo odrodili?

Nemoguće je stvoriti pluralistično društvo koje poštuje različitosti bez ovakvog shvatanja slobode, rasprostranjenog kod velikog broja građana. Mil piše: “Jedino sloboda koja zaslužuje to ime je sloboda da tražimo svoje sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to drugima uskratimo ili ih ne sprečavamo u naporima da je postižu. (…) Čovečanstvo dobija više ako svako pušta druge da žive kako se njima čini da je dobro nego ako se pojedinac primorava da živi onako kako se ostalima čini da je dobro”.

Kako ovakve zanosne slobodarske ideje usaditi u sredinu u kojoj se ne trpi štrčanje iznad proseka, a svako udaljavanje od opšteprihvaćene norme smatra osobenjaštvom dostojnim osude? Kolektivizam i individualizam nisu baš spojivi koncepti, lakše je pomešati ulje i vodu.

Postoji li neki način da dođemo do razumevanja države kakvu je ispisao Baruh de Spinoza u “Teološko-političkom traktatu” pre nekih 350 godina? Veli Spinoza: “Država nije ustanovljena da čovjeka drži u strahu, i da ga potčinjava tuđoj vlasti, nego naprotiv da pojedinca oslobodi od straha i da mu dopusti da živi koliko je moguće bezbjedno, to jest da sačuva koliko može svoje prirodno pravo da postoji i djela, ne šteteći sebi ili drugima. Ne, ponavljam, svrha države nije da ljude od razumnih bića pretvara u zvijeri ili automate, nego da osposobi njihove duše i tijela da se neometano razvijaju, i da se nesputano služe umom, i da se ne nadmeću u mržnji, gnjevu ili lukavstvu, i da jedni druge ne gledaju očima zavisti i nepravde. Ustvari, prava svrha države je sloboda”.

Srećom, imamo političku, intelektualnu, crkvenu, akademsku, medijsku i svaku drugu elitu koje sprečavaju da ovakva nezgodna pitanja uopšte budu postavljena, pa ne moramo da razbijamo glavu mučnim nedoumicama. Još manje da se upuštamo u tegobno traganje za odgovorima koji možda i ne postoje. A ponajmanje da se nesputano služimo umom, takve subverzivne delatnosti su krajnje nepoželjne u sredini koja vrhunsku mudrost vidi u popularnoj maksimi: Nemoj da filozofiraš.