Prvo su došli po Antenu M

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Osveženjima u Crnoj Gori nikad kraja. Otkad su osveživači u ljudskom obličju zaseli na vlast, osvežavanje je postalo svakodnevna pojava, mahom u formi pretnji, progona, širenja mržnje, verske i nacionalne netrpeljivosti, ostrakizma i sličnih demokratskih pojava. Plima osveženja zahvatila je i državne funkcionere i široke narodne slojeve, i staro i mlado, pa svako osvežava u skladu sa ličnim sklonostima i personalnim mogućnostima.

Neko najavljuje crne ptice i nove Srebrenice, neko urinira po spomeniku Ljuba Čupića, neko poklanja celokupno sakralno nasleđe drugoj državi, neko po zidovima ispisuje zavetni stih Amfilohija Radovića “Kad se vojska na Kosovo vrati”, neko srednjim prstom pozdravlja himnu, a neko zasedne za tastaturu pa ispaljuje rafale u svakog ko se ne uklapa u njegov suženi mentalni horizont, sveden na konc-logor Srpskog sveta. A u tom skučenom, zagušljivom moždanom brlogu nema mesta ni za koga ko misli svojom glavom i drži se elementarnih etičkih vrednosti.

Zašto kažeš ustaše, a misliš na antifašiste?

U potonju sortu spada neizvesni Đorđije Tadić, tako mu se kliče profil na društvenim mrežama, možda se čovek zaista tako i zove. Dotičnom je krvca provrela kad je na Anteni M ugledao tekst u kojem piše da Crkva Srbije opet veliča koljače, da episkop Metodije Ostojić proglašava partizane zločincima, te kako vladika za četnike veli da su “život položili za ono za šta su se zakleli, za krst časni i slobodu zlatnu”. Kad je to video, Đorđiju se dodatno pomračila svest koja ni inače nije baš elektrifikovana, pao mu je mrak na oči, pa je potegao tastaturu i napisao: “Portal Antena M je najveće ustaško leglo na Balkanu. Pod hitno likvidirat urednika i zamjenika a ostalo ugasit”.

Četnici su zaista čudan svet, teško je njima ugoditi. Zašto bi četnik imao bilo šta protiv ustaša? Zar nisu zajedno bili sluge istog gospodara, zar nisu lepo sarađivali širom okupirane zemlje? Zar nisu zajedničkim snagama jurišali na Narodno-oslobodilački pokret? Zar ih ne spaja ista ideologija? Da je nesrećni Tadić zaista ugledao kakvo “ustaško leglo”, obradovao bi mu se kao najrođenijem. Četnici i ustaše su vrlo lepo sarađivali tokom Drugog svetskog rata, a i danas se mogu videti svetli primeri saradnje između simpatizera hrvatskih i srpskih kvislinga, evo recimo Zlatko Hasanbegović i Bojan Dimitrijević – dva tela, jedna duša.

Crni Đorđije, zašto kažeš ustaše, a misliš na antifašiste? Što lepo ne staneš pred ogledalo, pa kažeš sebi, jeste, podržavam nacističke kolaborante, slavim svakog masovnog ubicu i koljača, bliske su mi fašističke ideje, da sam Hrvat bio bih neoustaša, pošto sam Srbin onda sam neočetnik. Fašista sam, tim se dičim. Takve su mi i metode, čim ugledam nešto što se ne slaže s mojom takozvanom ideologijom, odmah se mašam za pištolj i pretim smrću.

Kvazi-ideološka krabulja služi samo kao varka iza koje se skriva kriminalna svest, krije se i od drugih i od sebe. Što reče bivši nacionalista Miloš Perović, pred smrt: “Žudnja za zločinstvom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma”. I to je suština četničke i svake druge kukaste priče, sve drugo je magla i dim.

“Zakoni su za protivnici”

Za divno čudo, nadležni organi su brzo reagovali. Utvrdili su da iza profila “Đorđije Tadić” stoji lice Đ.T. (Đorđije Tadić?) iz Nikšića staro 62 leta, izvršen je pretres stana gde je policija pronašla i oduzela pištolj za koji je čovek uredno imao dozvolu, kao i 115 komada municije različite vrste i kalibra koje je držao u ilegalnom posedu. Dakle, Đorđije nije pretio praznom puškom, već je bio dobro opremljen, imao je čime da realizuje svoju pretnju.

A onda je usledio hladan tužiteljski tuš. Protiv Đ.T. (Đorđija Tadića?) podignuta je krivična prijava “zbog sumnje da je izvršio krivično djelo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija”. I to je to. Što se tiče pretnji Anteni M, u saopštenju se veli da je “tužilac konstatovao da nema elemenata krivičnog djela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti”. Dakle, kad neko ima pištolj i 115 metaka, i napiše kako urednika i zamenika treba likvidirati, to nije krivično delo? Zanimljivo osveženje pravnog poretka.

Da li to znači da sutra, ako neko naoružan napiše kako nikšićkog tužioca i njegovog zamenika treba pod hitno likvidirati, a ostatak tužilaštva ugasiti – to takođe neće biti krivično delo? Ako neko isto to napiše za predsednika, premijera i ministre – to takođe neće biti krivično delo? Zar to onda ne bi valjalo učiniti legalnim i legitimnim, pa staviti u krivični zakonik član koji veli da pretnje smrću nisu kažnjive po zakonu? Ili osveženi pravni poredak podrzaumeva selektivnost, pa su pretnje i napadi dozvoljeni kad su u pitanju kritičari vlasti? Što reče Baja Pašić, daleki ideološki predak današnjih srpskosvetaša: “Zakoni su za protivnici”.

Na meti premijera

Biće da se tužilac ne drži zakona kao pijan plota, već se rukovodi nekim drugim kriterijumima, znanim pod poslovičnom šifrom: Veži konja gde ti gazda kaže. A ako gazde neprestano napadaju nezavisne, kritičke medije, ako politički moćnici prete novinarima, ako državni funkcioneri targetiraju poslenike sedme sile koji profesionalne rade svoj posao – jasno je šta se očekuje od tužilaca. Od njih se ne očekuje da kažnjavaju one koji prete smrću, već da ih ohrabruju i podstiču. Najviši državni funkcioneri stvaraju atmosferu straha, nastojeći da zatru slobodnu kritičku misao, e da bi sebe učinili nedodirljivim, kako bi se lakše odali mahinacijama i zloupotrebama.

Na sednici Skupštine Crne Gore pre skoro godinu dana, kada je izglasavano nepoverenje Vladi, dugosilazni premijer Dritan Abazović direktno je targetirao glavnog urednika Antene M Darka Šukovića. U drugim prilikama, premijer je napadao i druge medije koji kritički izveštavaju o njegovom radu, optužujući ih za sve i svašta, uključujući i govor mržnje. U njegovom novogovoru pod pojmom “govor mržnje” se podrazumeva nešto drugo – sve što nije panegirik i oda premijeru, svaka kritika, svako iznošenje neprijatnih činjenica.

Premijer se zapitao zašto svakog dana mediji pišu o njemu. Pa o kome da pišu? Čovek ima najvažniju, najmoćniju funkciju u državi, a ne želi da bude kritikovan? To je, naravno, izvodljivo, ali u sistemima koje su ustrojili Staljin, Hitler, Pol Pot, Franko i njima slični totalitarci. Sve je to davno opevao veliki pesnik Predrag Lucić, na sličnim hrvatskim primerima. Iz perspektive fiktivne muzičke grupe  Milan Bandić & Željko Kerum press-tress big band,Lucić je napisao pesmu“Idiote i debilu! Šta tu glumiš sedmu silu?!”, jedna strofa glasi: “Pristupaj mi s dužnim strahom! / I ne mrdaj tom kamerom! / Satrat ću te sa maybachom! / Zgazit ću te sa hummerom!”

Sezona lova na novinare

Premijer i njegova braća po oružju stvorili su atmosferu u kojoj su pretnje novinarima i kritičkim intelektualcima nešto normalno i poželjno. Jer samo u takvoj atmosferi razni nesrećnici poput Đorđija Tadića mogu da se ohrabre, pa da prete likvidacijom. Samo kad osećaju da su moć i sila na njihovoj strani, oni se junače, pa raspale verbalnim kartečom po onima koji misle svojom glavom. Četništvo i kukavičluk su takoreći sinonimi, takvi se iživljavaju samo kad znaju da su zaštićeni, kad ništa ne rizikuju, kad osete da je došlo njihovo vreme.

Kao što su četnici osetili da je došlo njihovo vreme nakon okupacije, pa su se odali klanju i terorisanju stanovništva, kako drugih nacija tako i sopstvene. Kao što je bašibozuk krajem osamdesetih godina osetio da je nastupio njihov čas, pa su masovno krenuli u pokolj i pljačku, u grabež i palež. Kao što su razni četnici-početnici u doba litija osetili da je došao njihov vakat, pa od tada prete, progone, difamiraju, napadaju sve što je antifašističko, časno i čestito u Crnoj Gori, a i šire.

Uprkos udarničkom radu osveživača u ljudskom obliku, Crna Gora nije baš totalno razorena. V.D. vrhovne državne tužiteljke Tatjana Begović je povodom pretnji uredniku i zameniku Antena M, dala nalog da dežurni tužilac u Osnovnom državnom tužilaštvu u Nikšiću službenicima policije da uputstvo za podnošenje krivične prijave protiv Đ.T. (Đorđija Tadića?) za dva krivična dela - ugrožavanje sigurnosti i nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija. 

U Srbiji je nešto slično potpuno nezamislivo. Naša republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac se dušom, telom i funkcijom stavila na raspolaganje naprednjačkom režimu; ne pojavljuje se u javnosti, pretvara se da ne postoji, pa nije ni čudo što su je prozvali Zagorka Te Nej.Osveživači bi takav nakazni sistem da instaliraju i u Crnoj Gori, da je pretvore u besudnu zemlju u kojoj zakoni ne važe, a svako može da bude proglašen legitimnom metom za odstrel. U takvoj zemlji nijedan građanin nije siguran. Da parafraziram čuvenu pesmu Martina Nimelera: Prvo su došli po Antenu M.